Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, uzimajući u obzir i njen doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko v eće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudij e dr Bose Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članov i Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Repac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Repac i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1225/95 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80728/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbacuje se predlog Jelene Repac za odlaganje izvršenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80728/10 od 14. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Repac iz Beograda je 22. maja 2012. godine, preko punomoćnika Jova Borića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe iznosi činjenice u vezi spornog odnosa povodom kojeg je vođena parnica od 1995. godine, radi izvršenja ugovora o zameni stanova, te okončanog osporenom presudom Apelacionog suda u Beogra du, dajući svoje viđenje postupka i njenih prava kao tužilje, koje smatra bitnim za razrešenje spornog odnosa. Suština podnositeljkinih tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje svodi se na to da neposedovanje saglasnosti davaoca stana za zamenu stanova ne može biti osnovni i jedini razlog za odbijanje njenog tužbenog zahteva, te da sudovi nisu cenili ratne okolnosti u kojima je došlo do zamene stanova. Ona ističe, da su to bili osnovni razlozi za neispunjenje formalnih uslova razmene stanova (nepribavljanje saglasnosti davaoca stana na korišćenje odnosno zakupodavca), i pored toga što je razmena stanova faktički obavljena (podnositeljka se uselila u stan prvotužene, a prvotužena se "sklonila" u Hrvatsku). Takođe, po mišljenju podnositeljke, sudovi "nisu cenili svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno" već je prvostepeni sud pogrešio kada je kao "ključni dokaz" za svoju odluku uzeo činjenicu da je prvotužena vodila spor za smetanje poseda - stana koji je predmet tužbenog zahteva osporenog postupka protiv podnositeljke , tužilje u ovom sporu, bez obzira što je taj spor pravnosnažno okončan donošenjem rešenja kojim se tužba smatra povučenom, čime je prvotužena odustala od spora. Podnositeljka ističe i da je prvostepeni sud nezakonito postupio nastavivši postup ak posle smrti prvotužene, jer nije proverio da li je njen sin jedini zakonski naslednik i nije cenio njegovo neodazivanje pozivima suda, za koja ona smatra da je bilo saglašavanje sa tužbom i tužbenim zahtevom, već neobrazloženo suprotno tome. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila usvajanje ustavne žalbe, utvrđivanje povrede označenih ustavnih načela i prava, te tražila naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku . Podnositeljka je ustavnom žalbom, kao i urgencijama u podnescima od 24. avgusta i 30. novembra 2012. godine, tražila odlaganje izvršenja presude

U ustavnoj žalbi podnositeljka je istovremeno istakla i povredu prava zajemčenih čl. 6 , 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povredu prava iz člana 1. Proto kola 1 Konvencije. Ustavni sud ukazuje da je sadržina načela i prava garantovanih navedenim članovima Evropske konvencije i Protokola zajemčena odredbama Ustava na koje se podnositeljka već pozvala , te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih načela i prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene član ove Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa P. 80728/10 i nakon izvršenog uvida u spise, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 5. aprila 1995. godine, u svojstvu tužilje, podnela P etom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi izvršenja ugovora protiv tužen e Kate Mindoljević (u daljem tekstu: K.M), koja je zavedena pod brojem P. 1225/95. U uređenoj tužb i po nalogu suda, od 6. juna 1995. godine, pored prvotužene K.M, označen je kao drugotuženi i Grad Beograd. Tužbom je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila da sud utvrdi da je stekla svojstvo zakupca na neodređeno vreme na stanu u Beogradu, u ul. Kraljevačkoj broj 70, obeležen kao stan broj 23, po osnovu ugovora o zameni stanova, što je prvotužena dužna da prizna i da trpi, a drugotuženi Grad Beograd da zaključi ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme sa tužiljom, sve u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok će u suprotnom ova presuda zameniti predmetni ugovor. U tužbi je navedeno da je tužilja nosilac prava korišćenja na stanu u Zagrebu, a prvotužena nosilac prava korišćenja na stanu k oji je predmet tužbenog zahteva; da su njih dve postigle usmeni dogovor o razmeni stanova ; da je ugovor o razmeni sastavljen 12. jula 1991. godine ali n ije potpisan jer je tužilja morala da izbegne iz Zagreba; da se tužilja uselila u stan tužene uverena da je sporazum postignut, a da je sve ostalo formalnost ; da je ostavila ključeve stana u Zagrebu za prvotuženu kod komšije; te da je prvotužena po povratku u Beograd promenila odluku i opozvala svoju ponudu za zamenu stanova u nevreme, kad tužilja nije mogla, zbog rata koji je u međuvremenu započeo, da traži drugu priliku za zamenu stanova.

U 1995. godini Opštinski sud nije održao pripremno ročište zakazano za 31. oktobar jer nije bilo dokaza da su tužilja i prvotužena uredno pozvane. Zbog nedostatka tačne adrese za prvotuženu (tužilja je kao adresu tužene navela adresu stana u Beogradu u kome ona živi, a ne tužena) nije održano ni naredno ročište zakazano za 23. januar 1996. godine , uz predlog tužilje da se ročište odloži i nalog suda t užilji da u roku od 30 dana dostavi adresu prvotužene ili uplati predujam na ime troškova postavljanja privremenog zastupnika. Opštinski sud je više puta ponavljao naloge za dostavljanje adrese tužene , kako punomoćniku tužilje, tako i punomoćniku prvotužene, koji u ovom sporu nije imao punomoćje za zastupanje ali je prvotuženu zastupao u ranijoj parnici pred tim sudom vođenoj između istih stranaka. Prvotužena je podneskom od 11. juna 1996. godine obavestila sud o angažovanju novog punomoćnika , te o svojo j adresi kod sina Zdravka Mindoljevića (u daljem tekstu: Z.M.) . Pripremno ročište je zakazano i održano 14. novembra 1996. godine, a tužilji je naloženo da dostavi uverenje o imovnom stanju jer je tražila oslobađanje od troškova, te, dalje, doneto rešenje da se preko Ministarstva pravde SRJ pozove prvotužena na sledeće ročište radi sas lušanja u svojstvu parnične stranke. Tokom 1997. godine nije održano nijedno od četiri zakazana ročišta: jednom jer nije bilo dokaza da je tužena uredno pozvana, jednom na saglasan predlog punomoćnika tužilje i zakonskog zastupnika zbog neuredne dostave poziva za prvotuženu, zatim na predlog punomoćnika tužilje, te zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Ni u 1998. godini nije održano nijedno ročište, iako je sud zakazao dva ročišta i u dva navrata preko Ministarstva pravde SRJ pokušavao dostavu poziva za prvotuženu. Dopisom Ministarstva pravde SRJ od 27. oktobra 1998. godine Opštinski sud je u pućen da u skladu sa Ugovorom zaključenim između SRJ i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima od 15. septembra 1997. godine uputi zamolnicu naslovljenom sudu u Republici Hrvatskoj preko tog saveznog ministarstva, pa se Opštinski sud 29. septembra 1998. godine, u skladu sa upustvima , obratio Opštinskom sudu u Zagrebu. I tokom 1999. godine dva ročišta zakazana za 25. februar i 29. jun nisu održana iz istih razloga - neuspele dostave poziva, te je sud posle ponovo zatražene pravne pomoći, rešenjem P. 1225/95 od 20. septembra 1999. godine prvotuženoj postavio privremenog zastupnika. S obzirom na to da tužilja nije uplatila u roku od 30 dana određeni iznos na ime troškova objavljivanja oglasa u ''Službenom glasniku SRJ'' o postavljanju privremenog zastupnika po nalogu suda od 29. juna 1999. godine, Opštinski sud je ponovio nalog 6. marta 2000. godine. Dopisom od 10. marta 2000. godine, pored dokaza o uplaćenom iznosu, tužilja je ponovo zatražila od suda oslobađanje od plaćanja troškova postupka i 30. maja iste godine, posle opomene suda, dostavi la uverenje RJUP - Odeljenje Voždovac o zaduženju za plaćanje poreza . U 2001. godini Opštinski sud je prvo ročište zakazao i održao 15. februara, i tog dana doneo rešenje P. 1225/95, na saglasan predlog punomoćnika stranka, da se prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja Zakona o sukcesiji između bivših Republika SFRJ, s tim da će postupak biti nastavljen po predlogu parničnih stranaka.

Zakonski zastupnik drugotuženog je zbog neizvesnosti kada će i na koji način biti regulisano pitanje imovinskopravnih odnosa bivših republika, u četiri navrata 21. maja i 18. jula 2002. godine, te 19. marta i 18. aprila 2003. godine, tražio nastavak postupka. Ovom predlozima se tužilja protivila. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1225/95 od 22. aprila 2003. godine postupak je nastavljen u ovoj pravnoj stvari. Odlučujući o žalbi tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe, na ovo rešenje o nastavku postupka , Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8301/03 od 7. oktobra 2003. godine odbio njenu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 3011/03, te je sud u 2004. godini zakazao pet ročišta, od kojih dva nisu održana: jedno na predlog tužilje, a drugo na predlog punom oćnika prvotužene sa kojim se saglasila tužilja. S obzirom na to da je punomoćnik prvotužene na održanom ročištu 29. septembra 2004. godine obavestio sud da je ona preminula, sud mu je naložio da ga obavesti ko je njen pravni sledbenik i da evenutalno dostavi novo ovlašćenje za zastupanje. Drugotuženi je 2. decembra 2004. godine i 14. februara 2005. godine urg irao zakazivanje ročišta u ovoj parnici. Posle više ponovljenih dopisa suda, punomoćnik prvotužene je dopisom od 28. marta 2005. godine obavestio s ud da je zakonski naslednik prvotužene njen sin Z.M, da ostavinski postupak nije vođen, niti će biti vođen zbog nepostojanja nepokretne ili druge vrednije imovine , te da otkazuje punomoćje i da se ubuduće pismena dostavljaju zakonskom nasledniku.

Rešenjem Petog opštinskog suda P. 3011/03 od 30. marta 200 5. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari usled smrti prvotužene. Protiv ovog rešenja žalbe su izjavili tužilja i drugotuženi. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7530/05 od 19. decembra 2005. godine odbijene su njihove žalbe i prvostepeno rešenje o prekidu potvrđeno.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3011/03 od 20. aprila 2006. godine odbijen je predlog drugotuženog o postavljanju privremenog zastupnika preminuloj prvotuženoj. Žalbu drugotuženog od 5. maja 2006. godine, na koju nije bilo odgovora tužilje, Opštinski sud je zajedno sa spisima predmeta prosledio Okružnom sudu u Beogradu, po naredbi od 30. juna 2006. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8066/06 od 21. novembra 2007. godine, odbijena je kao neosnovana žalba drugotuženog i potvrđeno rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3011/03 od 20. aprila 2006. godine. Podneskom od 13. februara 2008. godine drugotuženi je predložio da sud pozove zakonskog naslednika prvotužene da stupi u parnicu ili ovlasti lice za zastupanje. Opštinski sud je 21. februara 2008. godine preko Ministarstva pravde Republike Srbije uputio zamolnicu Opštinskom sudu u Zagrebu za dostavu pismena Z.M. kojim se obaveštava o postojanju parnice, s tim da obavesti sud da li je zakonski naslednik iza prvotužene, te da ima pravo da postavi punomoćnika za prijem pismena, a sve u roku od 20 dana od dana prijema pismena . Počev od 19. juna 2008. godine do 5. marta 2009. godine, kada je Ministarstvo RS dostavilo odgovor povodom zamolnice i u prilogu dostavnicu od 25. juna 2008. godine o prijemu pismena, Opštinski sud je pet puta dopisima tražio odgovor od Ministarstva.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3011/03 od 12. marta 2009. godine prvotuženom Z.M. postavljen je privremen i zastupnik ovlašćen za prijem pismena i nastav ljen postup ak u ovoj pravnoj stvari. Odlučujući o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj 14. aprila 2009. godine protiv navedenog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4044/10 od 13. maja 2010. godine odbio njenu žalbu i potvrdio rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3011/03 od 12. marta 2009. godine.

Po izvršenoj refori pravosuđa, predmet je, sada u Prvom osnovnom sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud), zaveden pod brojem P. 80728/10, pa je preko Ministarstva pravde Republike Srbije dopisom suda od 8. jula 2010. godine upućena zamolnica nadležnom sudu u Zagrebu da se Z.M. obavesti o stranačkom položaju u ovoj parnici, nastavku postupka i o postavljanju privremenog zastupnika za prijem pismena, uz dostavu rešenja. Zakonski zastupnik drugotuženog je 16. avgusta 2010. godine urgirao da se zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari, a Ministarstvo pravde Republike Srbije je 15. marta 2011. godine obavestilo sud da je udovoljeno njegovoj zamolnici i da je Z.M. primio dopis suda 16. novembra 2010. godine.

Prema zapisniku Osnovnog suda od 16. marta 2011. godine, u sud su bez poziva, a radi zaključenja sudskog poravnanja, pristupili punomoćnik tužilje, punomoćnik za prijem pismena prvotuženog i zakonski zastupnik drugotuženog . Ovo ročište je održano, do poravnanja nije došlo, a sud je odložio ročište i tražio združenje spisa predmeta bivšeg Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2536/96. Na ročištu održanom 14. septembra 2011. godine, nakon izvršenog uvida u tražene spise - parničnog postupka vođeno g po tužbi ovde pok. prvotužen e K.M. protiv ovde tužilje, radi smetanja poseda, koj i je prav nosnažno okončan donošenjem rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Osnovni sud je zaključio raspravu u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80728/10 od 14. septembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja Jelena Repac stekla svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme na stanu broj 23 u Beogradu, ul. Kraljevačkoj broj 70, po osnovu ugovora o zameni stanova sa sada pok. Katom Mindoljević, što s u prvotuženi Zdravko Mindoljević, pravni sledbenik sada pok. Kate Mindoljević, bivše iz Zagreba, koja se vodi kao nosilac prava korišćenja i drugotuženi Grad Beograd kao nosilac prava raspolaganja, dužni priznati i trpeti, dok će tužilji presuda služiti kao pravni osnov za zaključenje ugovora o korišćenju stana, o dnosno zakupa na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužilja da drugotuženom naknadi troškove postupka. Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu 4. januara 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 940/12 od 4. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76619/10 od 14. septembra 2011. godine. U obrazloženju presude, sud je, između ostalog, naveo da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. K .M. bila no silac stanarskog prava na stanu koji je predmet tužbenog zahteva na osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog 29. decembra 1989. godine, a da je tužilja na osnovu ugovora o korišćenju stana na neodređeno vreme nosilac stanarskog prava na st anu u Zagrebu, ul. Grahor ova broj 18; da je 11. jula 1991. godine sačinjen ugovor o zameni stanova između tužilje i prvotužene, na kome ne postoje potpisi ugovornih strana; da tužilja i pok. prvotužena nisu dobile saglasnosti nosila ca prava raspolaganja za zaključenje ugovora o za meni stanova. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je izveo pravilan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva. Drugostepeni sud dalje navodi da je cenio žalbene navode da je tužilja preduzela određene radnj e u cilju zaključenja ugovora o zameni , ali zbog nepostojanja ugovora u pismenoj formi koji se dostalja zakupodavcu na saglasnost tužilja, zaključak i ovog suda je da tužilja ne može da nastavi da koristi stan koji je predmet tužbenog zahteva u svojstvu zakupca na neodređeno vreme. Uz uvažavanje razloga žalbe da je tužilja usled ratnih dejstava izbegla iz Zagreba, te radnje ne mogu predstavljati osnov za sticanje prava zakupa na neodređeno vreme na kome je nosilac prava raspolaganja Grad Beograd jer do zaključenja ugovora nije došlo na način propisan odredbom člana 37 . Zakona o stanovanju , sada važećeg, odnosno člana člana 19. Zakona o stambenim odnosima koji je važio u vreme sačinjavanja ugovora o zameni, a koje odredbe propisuju iste uslove ( da se o zameni stanova zaključuje ugovor u pismenoj formi, da se jedan primerak dostavlja zakupodavcu u roku od 15 dana od dana zaključenja, da se zamena stana vrši uz saglasnost zakupodavca, a ako zakupodavac ne odbije zahtev za davanje saglasnosti u roku od 30 dana od njegovog prijema da se smatra da je saglasnost data) . Shodno navedenom, ni razlog žalbe da se prvost epeni sud pogrešno pozvao na odredbu člana 37. sada važećeg Zakona o stanovanju nije od uticaja na pravilnost pobijane presude. Takođe, drugostepni sud nalazi da razlog žalbe da sud nije pribavio dokaz da li je iza pok. prvotužene vođen ostavinski postupak, a što ukazuje na pogrešnu primenu člana 217. Zakona o parničnom postupku, nije osnovan jer eventualno postojanje i drugih zakonskih naslednika prvotužene koja je umrla u toku postupka, osim sina tužene, koji je na osnovu navedenog člana mogao biti pozvan da preuzme postupak, nije bilo niti je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Osporena presuda je punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, uručena 26. aprila 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 21. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Ostalim odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u trenutku podnošenja tužbe tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji je na snazi od 23. februara 2005. godine, važećem u trenutku odlučivanja, propisano je da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavnom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnositeljki ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao trajao 17 godina i 21 dan.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio posebno pravno i činjenično složen, ali da je procesno bio složen, prevashodno zbog poštovanja pravila dostavljanja pismena diplomatskim putem, jer su prvotužena, kao i njen zakonski naslednik , strani državljani.

I por ed nesumnjivog značaja predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe - utvrđivanja svojstva nosioca stanarskog prava na stanu, Ustavni sud nalazi da je njeno ponašanje bilo takvo da je sama doprinosila dužini trajanja postupka , bilo svojim pasivnim stavom u parnici , bilo aktivnim korišćenjem procesnih ovlašćenja ili sredstava koja su, bez obzira na njeno legitimno pravo da ih koristi, upravo vodila odugovlačenju. Naime, podnositeljka je predlagala u par navrata odlaganje ročišta ili se saglašavala sa predlogom suprotne strane o odlaganju ; postupak je prvi put prekinut na njen saglas an predlog sa suprotn om stran om; protivila se nastavku postupka i uložila žalbu protiv odluke suda o nastavku; uložila je žalbu protiv rešenja o odbačaju predloga zakonskog zastupnika drugotuženog da se pok. prvotuženoj postavi privremeni zastupnik, kao i žalbu na odluku suda o nastavku postupka posle smrti stranke i nije urgirala zakazivanje ročišta, već je to više puta činio drugotuženi.

Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnositeljke ustave žalbe, koja nije koristila svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodio po njenoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud pokazao neaktivnost, pre svega, u tome što je inicijativu u pribavljanju tačne adrese, najpre, prepuštao tužilji i punomoćniku prvotužene, a zatim pokušavao da dostavi poziv prvotuženoj na način koji nije u skladu sa diplomatskim opštenjem, što je usporilo postupak skoro dve godine. Takođe, u 2000. godini sud nije zakazao nijedno ročište, već je samo u dva navrata ponovio naloge tužilji. Odgovornosti suda može se pripisati to što je z bog sprečenosti postupajućeg sudije jedanput odloženo ročišt e, i što je prvostepeni sud po predlogu za prekid postupka odlučio rešenjem tek posle godinu dana. Iako se na teret suda ne mogu staviti dva prekida postupka, ipak je ukupnom trajanju prekida postupka od sedam godina i četiri meseca , doprinelo i to što je sud po predlogu za nastavak postupka drugotuženog, bez obzira na njegove tri urgencije, odlučio tek posle 11 meseci. Kada je reč o postupanju drugostepenih sudova, Ustavni sud ocenjuje da na njihovoj strani nije bilo dop rinosa dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda u prvom stepenu , Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, i odredio da se štetne posledice otklone, tako što se podnositeljki ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito razloge koji se navode u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na razlozima koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude i ocenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporene drugostepene presude, niti se ukazuje na proizvoljnost u njenom donošenju.
Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud je u osporenoj presudi dao iscrpno i detaljno obrazloženje svojih stavova u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, posebno stavljajući akcenat na odlučne činjenice za presuđenje - nepostojanje ugovora u pismenoj formi koji se dostalja zakupodavcu, odnosno davaocu stana na korišćenje na saglasnost. U vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe prema kojima „sudovi nisu cenili svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno“ već da je prvostepeni sud pogrešio kada je kao "ključni dokaz" za svoju odluku uzeo činjenicu da je prvotužena vodila spor protiv ovde podnositeljke ustavne žalbe za smetanje poseda - stana koji je predmet tužbenog zahteva osporenog postupka, bez obzira što je taj spor pravnosnažno okončan donošenjem rešenja kojim se tužba smatra povučenom, čime je, po mišljenju podnositeljke, prvotužena odustala od spora, Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze koji su izvedeni u sudskom postupku i da preispituje zaključke redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke proizlazi da je sud cenio dokaze proizvoljno na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Način na koji je u ovom slučaju vršena ocena dokaza, po nalaženju Ustavnog suda, ne ukazuje na proizvoljnost prilikom odlučivanja u parničnom postupku.

U vezi navoda podnositeljke kojima ukazuje na nepravičnost postupka u procesnom smislu, a pogrešnom primenom člana 217. Zakona o parničnom postupku, jer nije utvrđivao da li je vođen ostavinski postupak iza pok. prvotužene, Apelacioni sud se jasno izjasnio o neosnovanosti tog žalbenog razloga s obzirom na to da eventualno postojanje i drugih zakonskih naslednika prvotužene koja je umrla u toku postupka, osim njenog sina koji je na osnovu navedenog člana pozvan da preuzme postupak, nije moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. U zaključivanju Apelacionog suda u Beogradu, povodom ovog procesnog pitanja, Ustavni sud nije našao nikakvu arbitrernost i proizvoljnost, već je , upravo suprotno stanovištu podnositeljke, obzirom da za procesnu legitimaciju stranke u postupku nije bitno postojanje pravosnažnog rešenja o nasleđivanju, te da se postupak nastavlja kada neko od potencijalnih zakonskih naslednika preuzme parnicu, ocenio da osporenom odlukom, ni u procesnom smislu, nije dovedeno u pitanje donošenje pravilne i zakonite odluke prvostepenog suda.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da član 58. Ustava štiti samo postojeću imovinu, ali ne i očekivanje sticanj a imovine. Polazeći od toga da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava vidi u činjenici da je izgubila spor radi ispunjenja ugovora, na osnovu kojeg bi, da je uspela u spor u, bila u prilici da stekne pravo svojine na stanu, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju ne radi o stečenoj imovini podnositeljke ustavne žalbe. Samim tim, navedeni član Ustava nije primenjiv na konkretan slučaj i ustavnom žalbom nisu dati razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava .

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepene presude i drugostepeni sud osporenom presudom odlučio o izjavljenoj žalbi. To znači da je podnositeljka iskoristila pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod apelacionog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Ocenjujući istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da nema osnova za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je u osporenom postupku i osporenom odlukom suda na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja osporene presude, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku, rešavajući kao u tački 3. izreke.
9. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti