Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 13 godina. Sud je utvrdio da je do prekomernog trajanja došlo prvenstveno zbog neefikasnosti i perioda neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlada Cvijića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlada Cvijića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 139/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlado Cvijić iz Novog Sada je 21. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Dušana Nikolajevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 139/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u ovoj pravnoj stvari podneta tužba protiv njega 6. juna 2000. godine i da u predmetnom parničnom postupku nije doneta nijedna meritorna odluka, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 139/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je tužilac preduzeće za građevinarstvo, trgovinu i usluge “Pro - stan“ iz Bezdana podnelo 6. juna 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Vlada Cvijića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate novčanog duga iz ugovora o gradnji; da je tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 3. jula 2003. godine prvostepenom sudu protivtužbu protiv tužioca–protivtuženom, radi naknade materijalne štete zbog neurednog ispunjenja ugovorne obaveze; da prvostepeni sud nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu u periodima od 9. oktobra 2000. do 12. decembra 2001. godine, od 15. maja 2002. do 24. februara 2003. godine, od 21. aprila 2003. do 5. novembra 2003. godine, od 5. novembra 2003. do 6. oktobra 2004. godine i od 6. oktobra 2004. do 19. oktobra 2005. godine; da je tužilac–protivtužbeni podneskom od 3. aprila 2006. godine preinačio tužbu, označavajući kao tužioca–protivtuženog Stanka Prodanovića, koji predstavlja pravnog sledbenika preduzeća za građevinarstvo, trgovinu i usluge “Pro - stan“ iz Bezdana, nad kojim je sproveden i okončan likvidacioni postupak; da je Opštinski sud u Novom Sadu 26. juna 2006. godine doneo rešenje P. 3356/2000, kojim je dozvolio preinačenje tužbe; da je Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tuženog–protivtužioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, doneo rešenje Gž. 6387/2006 od 13. marta 2008. godine kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da nisu bili ispunjeni uslovi za subjektivno preinačenje tužbe, jer tuženi–protivtužilac nije pristao da umesto prvobitnog tužioca u parnicu stupi novi tužilac; da je Osnovni sud u Novom Sadu 7. oktobra 2010. godine doneo presudu P. 139/10, kojom je odbio kao neosnovane tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca; da je navedeni prvostepeni sud istog dana doneo i rešenje P. 139/10, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, nalazeći da je rešenjem Privrednog suda u Somboru L. 64/01 od 17. decembra 2001. godine zaključen likvidacioni postupak nad preduzećem za građevinarstvo, trgovinu i usluge “Pro - stan“ iz Bezdana, ovde tužiocem–protivtuženim; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi tužioca–protivtuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, doneo rešenje Gž. 1125/2011 od 6. aprila 2011. godine kojim je vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu na dalji postupak, ističući da je na snazi prvostepeno rešenje o prekidu postupka i da još nema zakonskih uslova za nastavak postupka, te da prvostepeni sud nije odlučio o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca–protivtuženog i da žalba opravdano ukazuje da treba doneti dopunsku presudu; da je Osnovni sud u Novom Sadu doneo dopunsku presudu P. 139/10 od 31. avgusta 2012. godine, kojom je u stavu prvom izreke odlučio da ne dozvoli subjektivno preinačenje tužbe i u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog; da je tužilac–protivtuženi 26. septembra 2012. godine podneo žalbu protiv prvostepene dopunske presude i da Apelacioni sud u Novom Sadu još nije odlučio o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 6. juna 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet sada u drugostepenoj fazi odlučivanja , imajući u vidu da Apelacioni sud u Novom Sadu još nije odlučio o žalbama tužioca–protivtuženog izjavljenim protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 139/10 od 7. oktobra 2010. godine i P. 139/10 od 31. avgusta 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje nepunih 13 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u po stupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju svakako ima (postojanje tužbe i protivtužbe, obiman dokazni postupak koji se odnosi na utvrđivanje vrednosti radova koje je izveo tužilac – protivtuženi itd. ), imajući pri tome u vidu da je podnosilac ustavne žalbe samo neznatno doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da se prva prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari donese nakon više od deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe juna 2000. godine do decembra 2009. godine. Činjenica da je Opštinski sud u Novom Sadu imao pet perioda neaktivnosti u kojima nije preduzimao procesne radnje u cilju blagovremenog okončanja ovog obligacionog spora, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuje da navedeni prvostepeni sud u ovom parničnom postupku nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu i procesne propuste Osnovnog suda u Novom Sadu koji su prouzrokovali duže trajanje ove parnice, Ustavni sud je zaključio da je u konkretnom sluč aju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Z akona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao i vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe dužem trajanju parničnog postupka koji se ogleda u tome što on nije prisustvovao na dva ročišta za glavnu raspravu, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti