Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao skoro 16 godina. Konstatovana je neefikasnost i neažurnost, posebno prvostepenog suda, i dugi periodi neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-415/2011
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Bobana Vučkovića iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Bobana Vučkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4249/99, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89402/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boban Vučković iz Niša je 28. januara 2011. godine, preko punomoćnika Živojina Vučkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1560/10 od 24. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89402/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je pogrešan stav revizijskog suda u navedenoj presudi da se u konkretnom slučaju radi o podeljenoj odgovornosti za nastalu štetu u vidu izmakle dobiti, zato što je tužilac u velikoj meri doprineo nastanku štete u vidu izgubljene dobiti jer je mogao "ako ne iznajmljivanjem tada kupovinom polovne harmonike obezbediti sebi sredstva rada za dalje ostvarivanje zarade"; da je stanovište revizijskog suda da tužiocu pripada naknada štete zbog izgubljene zarade, koja ne može biti viša od stvarne štete u visini dosuđenoj za harmoniku u suprotnosti sa načelom materijalne istine, sa svim dokazima koji su izvedeni u postupcima pred nižestepenim sudovima, sa opštepoznatim činjenicama i okolnostima življenja i preživljavanja u periodu za koji je tužiocu bila dosuđena naknada zarade; da takva presuda predstavlja flagrantno kršenje ljudskih prava na istinu, na život i slobodu; da je parnica trajala nerazumno dugo, skoro dvadeset godina, da bi revizijski sud na samom kraju utvrdio da tužiocu ne pripada naknada izgubljene dobiti, bar ne više od dosuđene vrednosti harmonike (stvarne štete), i to bez dokaza, bez argumenata, tumačeći zakonske odredbe pristrasno i to u korist tužene. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89402/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. decembra 1994. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije - Saveznog ministarstva odbrane, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je preciziran 16. jula 2004. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Nišu P. 4819/94 od 14. marta 1995. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta dostave Petom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1332/95 od 29. juna 1995. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta ustupe Drugom opštinskom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu. Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 5711/95 i ukupno je održano 19 ročišta za glavnu raspravu, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, osam iz procesnih razloga; jedno zbog proglašenja ratnog stanja.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka komisione struke na okolnost utvrđivanja cene harmonike kao i veštaka ekonomsko finansijske struke.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 24. juna 2003. godine doneo međupresudu P. 4249/99 kojom je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane dužna da tužiocu naknadi štetu, i to materijalnu štetu u vrednosti harmonike marke "Dalape orgatone 993/a", sa pripadajućom kamatom, kao i štetu u vidu izgubljene mesečne zarade počev od 21. januara 1992. godine, sa pripadajućom zakonskom kamatom.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 17. septembra 2004. godine doneo delimičnu presudu P. 4249/99 kojom je tužena Republika Srbija obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete za izgubljenu harmoniku marke "Dalape orgatone 993/a" isplati iznos od 312.424,74 dinara sa zakonskom kamatom od 17. septembra 2004. godine do isplate.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. juna 2006. godine preinačio tužbeni zahtev.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4249/99 od 13. aprila 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 5.897.619,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. juna 2006. godine, kao i da mu naknadi troškove postupka.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem, Gž. 12833/07 od 17. oktobra 2007. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4249/99 od 13. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom tri ročišta nisu bila održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno iz procesnih razloga, dok je dva ročišta održano. Na ročištima je saslušan tužilac u svojstvu stranke i pročitani su spisi predmeta.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7797/07 od 17. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev kojim je traženo da tužena isplati iznos od 5.897.619,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. juna 2006. godine, do isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 737.560,00 dinara.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu, je nakon održane rasprave u smislu odredbi člana 369. Zakona o parničnom postupku, doneo presudu Gž. 12034/08 od 16. marta 2009. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7797/07 od 17. juna 2008. godine u stavu prvom izreke, za iznos od 4.746.626,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. juna 2006. godine, do isplate; u stavu drugom izreke, delimično je usvojena žalba tužene i prvostepena presuda je preinačena u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 1.150.992,30 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; stavom trećim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je tužena obavezana da naknadi troškove postupka u iznosu od 311.060,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1560/10 od 24. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojena revizija tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12034/08 od 16. marta 2009. godine, u delu u kome je tužena pravnosnažno obavezana da plati tužiocu iznos od 4.434.202,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12. juna 2006. godine do isplate i troškove spora u iznosu od 311.060,00 dinara i presuđeno je: preinačuju se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 12034/08 od 16. marta 2009. godine i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7797/07 od 17. juna 2008. godine i odbija kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 4.434.202,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12. juna 2006. godine do isplate (stav prvi izreke); u stavu drugom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora; u stavu trećem izreke je određeno da se u preostalom delu revizija tužene odbija kao neosnovana.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je tužilac za vreme redovnog odsluženja vojnog roka u Sloveniji počev od 25. decembra 1990. godine, bio angažovan u vojnom orkestru i za potrebe vojnog orkestra doneo u kasarnu svoju harmoniku marke "Dallape Organtone"; da je nakon izbijanja rata u Sloveniji i povlačenja naše vojske, u kasarni u Sloveniji ostala tužiočeva harmonika; da tužilac po povratku iz vojske, januara 1992. godine nigde nije svirao, izdržavali su ga roditelji i supruga; da su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je tužena odgovorna što tuženi u periodu od 21. januara 1992. godine do 20. aprila 2005. godine nije ostvarivao zaradu, ocenivši da nije bio u mogućnosti da spreči da šteta bude manja; da revizijski sud ne prihvata ovakvo stanovište nižestepenih sudova jer je nesporno da je tužilac pretrpeo štetu na taj način što je za vreme odsluženja vojnog roka, a zbog poznatih prilika u Sloveniji 1990. godine, usled povlačenja vojske, harmonika ostala u kasarni; da je tužiocu 20. aprila 2005. godine isplaćena naknada štete za izgubljenu harmoniku jer je za nastanak ove štete odgovorna tužena; da tužilac potražuje naknadu štete na ime izmakle dobiti u vidu izgubljene zarade za period od 21. januara 1991. godine (dan izlaska iz vojske) do 20. aprila 2005. godine (dan kada mu je isplaćena naknada štete za izgubljenu harmoniku); da imajući u vidu ponašanje tužioca u ovom periodu, odnosno da nije preduzeo nijednu meru u cilju smanjenja štete, revizijski sud smatra da je u konkretnom slučaju reč o podeljenoj odgovornosti za nastalu štetu u vidu izmakle dobiti; da je odredbama člana 192. Zakona o obligacionim odnosima propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno umanjenu naknadu, a kada je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja; da je tužilac doprineo nastanku štete u vidu izgubljene dobiti, i to u velikoj meri, s obzirom na to da u navedenom periodu nije preduzimao nikakve aktivnosti u cilju smanjenja visine štete; da kada oštećeni doprinese da šteta uopšte nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, dolazi do podeljene odgovornosti i srazmernog smanjenja naknade, ukoliko je moguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove štetne radnje i propuštanja, a kada je to nemoguće utvrditi, sud dosuđuje naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja; da vodeći računa o okolnostima slučaja, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužiocu pripada naknada štete zbog izgubljene zarade, koja ne može biti viša od stvarne štete u visini dosuđenoj za harmoniku, jer je štetu u vidu izgubljene koristi skrivio, ne preduzimajući mere da kupi drugu takvu harmoniku i spreči veći nastanak ove štete.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I ("Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 16. decembra 1994. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji je trajao skoro 16 godina, okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja međupresude proteklo je devet godina, a do donošenja delimične presude još godinu dana da bi prvostepena presuda o tužbenom zahtevu u celosti bila doneta nakon 13 godina od podnošenja tužbe, i u tom periodu je bilo održano 19 ročišta za glavnu raspravu, dok 14 ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je odlučio posle šest meseci tako što je prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je dva ročišta dok tri ročišta nije bilo održano i presuda je doneta posle nepunih godinu dana, drugostepeni sud je odlučio, posle nepunih godinu dana, a revizijski sud je odlučio takođe posle nepunih godinu dana. Dakle, parnični postupak je trajao skoro 16 godina, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud nalazi da iako se radilo o parničnom postupku koji je zahtevao izvođenje većeg broja dokaza veštačenjem od strane veštaka raznih struka, neopravdano je da parnični postupak traje skoro 16 godina. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je posebna odgovornost prvostepenog suda koji je odlučio o tužbenom zahtevu u celosti nakon 13 godina od podnošenja tužbe. Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, prisustvovao je svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P. 4249/99, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89402/10, te je krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1560/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Ocenjujući navode da je osporena sudska odluka nezakonita, doneta bez pravilno utvrđenih činjenica, uz nepravilnu ocenu dokaza i pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje izvedene dokaze u sudskom postupku niti da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene sudske odluke, niti je ukazano na proizvoljnost u njenom donošenju.

Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu određenog novčanog iznosa na ime naknade štete na ime izmakle dobiti u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ne nudi bilo kakve argumente koji bi opravdali tvrdnje da mu je na bilo koji način povređeno pravo na pravično suđenje, osim što je nezadovoljan ishodom konkretnog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud za svoju odluku naveo suštinske i jasne razloge koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, te da obrazloženje osporene presude zadovoljava standarde pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, ocenjujući navode podnosioca da sud nije na pravičan način ocenio izvedene dokaze, Ustavni sud konstatuje da, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izvedene dokaze cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga je svoju ocenu i obrazložio.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv navedene sudske odluke odbačena kao očigledno neosnovana u drugom delu izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog, člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti