Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sud je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Maše Ćoćića iz sela Vitkova - Venčac , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Maše Ćoćića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11634/10 od 22. s eptembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15979/10 od 3. novembra 2011. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Maša Ćoćić iz sela Vitkova - Venčac podneo je , 18. januara 2012. godine, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 7. avgusta 2014. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11634/10 od 22. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15979/10 od 3. novembra 2011. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11634/10.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu pokušao da reši imovinskopravni spor koji ima prema tuženoj Republici Srbiji po osnovu nematerijalne štete koja je prouzrokovana podnosiocu za vreme provedeno u rezervnom sastavu u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, 1999. godine; da je tužbeni zahtev podnosioca odbijen zbog zastarelosti potraživanja; da ako podnosiocu ustavne žalbe pripada pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, onda je potpuno jasno da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom prekršio ovo ustavno pravo, jer podnosiocu nije pružena jednaka sudska zaštita kao u stotinama drugih predmeta, iz istog činjeničnog stanja i pravnog osnova, a koji su okončani usvajanjem tužbenih zahteva.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Ustavnom žalbom se osporavaju presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11634/10 od 22. septembra 2010. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15979/10 od 3. novembra 2011. godine donete u parničnom postupku u kojem je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca, a kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražena novčana naknada pojedinih vidova nematerijalne štete koja je prouzrokovana podnosiocu kao pripadniku Vojske Jugloslavije koji je učestvovao u borbenim dejstvima na području AP Kosova i Metohije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine, iz razloga zastarelosti potraživanja u smislu odredaba člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu su subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti iz navedene zakonske odredbe računati od trenutka nastanka bolesti kod podnosioca .
Uz ustavnu žalbu dostavljene su, između ostalog, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5905/10 od 19. januara 2011. godine i Gž. 805/11 od 1. juna 2011. godine, kao dokaz različitog postupanja Apelacionog suda u Beogradu, kao suda poslednje instance u ovoj pravnoj stvari. Navedenim presudama pravnosnažno su delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i tužena Republika Srbija je obavezana da im isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti , prouzrokovane učestvovanjem u ratnim dejstvima na području AP Kosova i Metohije tokom NATO bombardovanja 1999. godine. U obrazloženju ovih presuda navedeno je da se saznanje za štetu ne vezuje samo za dan njenog prouzrokovanja, već i za saznanje o njenom obimu i visini, a to je onda kada je oboljenje dobilo konačan oblik.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).
5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na povredu prava na pravnu sigurnost, tj. različito odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu , kao najviše instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i na primenu materijalnog prava.
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja redovnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različite presude u odnosu na osporenu presudu tog suda. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa suda poslednje instance u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom istog drugostepenog suda, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.
Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio, pored ostalih, i u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine i Odluci Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine.
6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu, odlučujući kao izreci. Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.
7. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenim presudama, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji su Prvi osnovni sud u Beogradu i Ap elacioni sud u Beogradu primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se pozivajući na povred u ovog Ustavom zajemčenog prava (videti, pored drugih, Odluku Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine). Na kraju, podnosilac ustavne žalbe nije naveo na osnovu kog ličnog svojstva mu je povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, od bacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u izreci.
8. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da nije razmatrao navedenu tvrdnju imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u vezi tvrdnje podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe samo usputno i neobrazloženo pozvao na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, te se Sud nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje ustavne žalbe da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić