Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom parničnom postupku. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 200 evra zbog neažurnog postupanja sudova koje je dovelo do trajanja postupka od preko tri godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4151/2011
24.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bogdana Kecmana iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bogdana Kecmana i utvrđuje da je u drugostepenom postupku koji je vođen po žalbama izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3090/06 od 22. januara 2008. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogdan Kecman iz Beograda podne o je 9. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji koji se vodio po žalbama izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3090/06 od 22. januara 2008. godine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu 15. januara 2003. godine radi naknade izostale zarade; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu 22. januara 2008. godine doneo presudu P1. 3090/06 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev; da su protiv te presude parnične stranke izjavile žalbe; da Okružni sud u Beogradu od prijema predmeta 7. novembra 2008. godine nije preduzeo nijednu radnju; da je Apelacioni sud u Beogradu 17. marta 2010. godine vratio spise Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je 12. aprila 2010. godine ispravio prvostepenu presudu; da je nakon vraćanja spisa, Apelacioni sud u Beogradu tek 20. aprila 2011. godine vratio spise radi odlučivanja o predlogu tužioca za donošenje dopunske presude, što je mogao da učini i prilikom prvog vraćanja; da se posle pravnosnažnosti rešenja kojim je odlučeno o predlogu za donošenje dopunske presude tužilac više puta obraćao predsedniku drugostepenog suda sa molbom da se donese odluka, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe drugostepena odluka u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2834/11 nije doneta. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da je povodom odlučivanja o žalbama protiv navedene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu i koji se vodi pred Apelacionim sudom u Beogradu u navedenom predmetu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naloži sudovima da preduzmu neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9844/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari.

Bogdan Kecman iz Beograda podneo je 15. januara 2003. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv JP "NIS Naftna industrija Srbije" iz Novog Sada, radi naknade izostale zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 26/03.

Pravnosnažnim rešenjem P1. 26/03 od 3. novembra 2003. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu prekinuo je postupak, radi rešavanja prethodnog pitanja.

Podneskom od 26. aprila 2006. godine tužilac je obavestio sud da je postupak u kome se rešavalo prethodno pitanje pravnosnažno okončan, a zatim je označio tri lica kao pravne sledbenike prvobitno tužene stranke.

U daljem toku postupka sud je održao četiri ročišta, od kojih je na jednom zaključio glavnu raspravu, četiri ročišta nije održao, a rešenjem od 4. decembra 2006. godine konstatovao je da je tužba povučena u odnosu na dvoje tuženih.

Nakon ročišta od 22. januara 2008. godine na kome je zaključio glavnu raspravu, prvostepeni sud je doneo delimičnu presudu P1. 3090/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade, zarade iz dobiti, prihoda od kapitala, regresa i jubilarne nagrade, odbio tužbeni zahtev za naknadu štete na ime toplog obroka i prekinuo postupak po zahtevima za naknadu štete preko dosuđenih iznosa na ime izgubljene zarade, zarade iz dobiti, prihoda od kapitala i jubilarne nagrade, do pravnosnažnog okončanja drugog postupka.

Tužilac je 23. juna 2008. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, jer u izreci delimične presude nije odlučeno o troškovima postupka, kao i žalbu protiv te presude, a žalbu protiv delimične presude izjavio je 4. jula 2008. godine i tuženi.

Rešenjem od 27. juna 2008. godine ispravljena je navedena delimična presuda tako što je u njenoj izreci dodat stav da će o troškovima parničnog postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude.

Prvostepeni sud je zatim u septembru 2008. godine dva puta nalagao tuženom da se izjasni kada je primio prvostepenu delimičnu presudu, što je tuženi i učinio krajem oktobra te godine.

Predmet je zaveden u Okružnom sudu u Beogradu pod brojem GžI. 5861/08.

Tužilac je 1. marta 2010. godine zahtevao od Apelacionog suda u Beogradu da postupi u predmetu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 245/10 od 3. marta 2010. godine vratio predmet P1. 3090/06 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi ispravke datuma u izreci presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 9844/10 od 12. aprila 2010. godine postupio po nalogu drugostepenog suda.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5327/10 od 20. aprila 2011. godine ponovo vratio predmet P1. 3090/06 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o predlogu tužioca za donošenje dopunske presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 9844/10 od 19. maja 2011. godine odbio predlog tužioca od 23. juna 2008. godine za donošenje dopunske presude, jer je navedena delimična presuda ispravljena u delu za koji je traženo donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2834/11 od 28. decembra 2011. godine potvrđena je delimična presuda Četvrtog opšštinskog suda u Beogradu P1. 3090/06 od 22. januara 2008. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9844/10 od 12. aprila 2010. godine, u stavu drugom izreke, a ukinuta u stavovima prvom i trećem i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ova drugostepena presuda dostavljena je prvostepenom sudu 8. marta 2012. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud nije održao tri ročišta, a četiri jeste, od kojih je na ročištu od 17. aprila 2013. godine zaključio glavnu raspravu. Presudom P1. 9844/10, donetom nakon tog ročišta, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade, zarade iz dobiti, prihoda od kapitala i jubilarne nagrade, a odbio zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Protiv ove presude stranke su u junu 2013. godine izjavile žalbe, a tužilac je krajem septembra iste godine podneo odgovor na žalbu tuženog.

Po ovim žalbama, predmet je dostavljen 1. novembra 2013. godine Apelacionom sudu u Beogradu, gde je zaveden pod brojem Gž1. 6547/13.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u osporenom postupku i kojim je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe i zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, osporava trajanje drugostepenog postupka koji je vođen po žalbama koje su izjavljene protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3090/06 od 22. januara 2008. godine. Ustavni sud stoga konstatuje da su ove žalbe izjavljene krajem juna i početkom jula 2008. godine, a da je postupak po ovim žalbama okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2834/11 od 28. decembra 2011. godine i njenim dostavljanjem prvostepenom sudu 8. marta 2012. godine, odnosno posle više od tri godine i osam meseci.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog drugostepenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud stoga najpre konstatuje da je osporeni postupak bio relativno složen, zbog broja tužbenih zahteva i dokaza koje je zbog toga trebalo izvesti, ali da ni to ne predstavlja razlog koji bi mogao da opravda trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud isto tako ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni sud okonča odlučivanje po žalbama u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima iz radnog odnosa, a koji je po zakonu hitan, te da svojim ponašanjem nije ni na koji način doprineo njegovom dužem trajanju.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su drugostepeni sudovi koji su u njemu postupali svojim pogrešnim i neažurnim postupanjem doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo. Ovo najpre stoga što Okružni sud u Beogradu u periodu od novembra 2008. do kraja 2009. godine, kada je bio nadležan za postupanje u osporenom postupku, nije preduzeo nijednu radnju u tom postupku. Apelacionom sudu u Beogradu je zatim bilo potrebno godinu dana da donese novu odluku nakon što je predmet vratio prvostepenom sudu radi ispravke, a tom novom odlukom je ponovo vratio predmet prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu za donošenje dopunske presude, iako je to mogao da učini i prilikom prvog vraćanja. S druge strane, za tim drugim vraćanjem nije ni bilo potrebe, jer je ožalbena delimična presuda u delu u kome je traženo donošenje dopunske presude već bila ispravljena pravnosnažnim rešenjem prvostepenog suda. Na kraju, presuda kojom je u osporenom postupku odlučeno o izjavljenim žalbama dostavljena je prvostepenom sudu više od dva meseca nakon njenog donošenja, iako je zakonski rok za tu radnju drugostepenog suda 30 dana. Ceneći ove okolnosti, Ustavni sud je našao da se ovakvo postupanje drugostepenih sudova u osporenom postupku nikako ne može okarakterisati kao ažurno postupanje koje bi vodilo okončanju osporenog postupka u razumnom roku.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre trajanje osporenog drugostepenog postupka, njegovu hitnost i postupanje drugostepenih sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je ovakav stav, povodom neefikasnog postupanja sudova u žalbenom postupku, izneo i u svojim odlukama Už-2845/2010 od 20. decembra 2012. godine i Už-2561/2010 od 12. juna 2013. godine .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zb og konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da se naloži sudovima da okončaju parnični postupak u razumnom roku, jer je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi deo postupka zbog koga je izjavio ustavnu žalbu već okončan.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti