Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za povraćaj takse, koji je trajao preko deset godina. Sud je utvrdio da su upravni organi i sudovi odgovorni za odugovlačenje i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4154/2014
21.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Baćine iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Baćine i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Bačka Palanka u predmetu broj 309-031-1/2007-30B podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedeljko Baćina iz Bačke Palanke je, 8. maja 2014. godine, preko punomoćnika Anđe Karanović, advokata iz Bačke Palanke, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Bačka Palanka u predmetu broj 309-031-1/2007-30B, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8853/11 od 20. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu štete, kao i zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2003. godine podneo prvostepenom organu uprave zahtev za povraćaj uplaćene takse za registraciju vozila, sa kamatom od dana uplate. Podnosilac je 30. decembra 2003. godine podneo urgenciju drugostepenom organu jer o njegovom zahtevu nije odlučeno u zakonom propisanom roku. Podnosilac je 15. januara 2004. godine podneo nadležnom sudu tužbu zbog ćutanja uprave. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 534/04 od 13. jula 2006. godine tužba je uvažena i naloženo je tuženom organu da u roku od 30 dana odluči o zahtevu podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. oktobra 2006. godine podneo zahtev drugostepenom organu da postupi u izvršenju presude suda, a nakon toga se 16. novembra 2006. godine obratio ponovo sudu zahtevom za izvršenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 309-031-1/2007-30 od 6. juna 2007. godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 21. juna 2007. godine izjavio žalbu. Imajući u vidu da o njegovoj žalbi nije odlučeno u zakonom propisanom roku, podnosilac je 19. februara 2008. godine podneo najpre urgenciju drugostepenom organu da u daljem roku od sedam dana odluči o žalbi, a potom je 27. februara 2008. godine podneo tužbu zbog ćutanja uprave.

Rešenjem drugostepenog organa broj 433-423/07 od 20. februara 2008. godine poništeno je rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen tom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Podnosilac se 14. jula 2008. godine obratio najpre prvostepenom organu zahtevom za donošenje novog upravnog akta u ovoj pravnoj stvari. Potom je 13. septembra 2008. godine podneo urgenciju drugostepenom organu, a onda i tužbu nadležnom sudu zbog ćutanja uprave.

Rešenjem prvostepenog organa broj 309-031-1/2007-30A od 6. februara 2009. godine ponovno je odbijen kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 23. februara 2009. godine izjavio žalbu. Imajući u vidu da o njegovoj žalbi nije odlučeno u zakonom propisanom roku, podnosilac je 24. aprila 2009. godine podneo najpre urgenciju drugostepenom organu da u daljem roku od sedam dana odluči o žalbi, a potom je 4. maja 2009. godine podneo tužbu zbog ćutanja uprave. Rešenjem drugostepenog organa broj 433-102/09 od 13. jula 2009. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 6. februara 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 309-031-1/2007-30B od 6. maja 2011. godine usvojen je zahtev podnosioca za povraćaj posebne republičke takse za registraciju vozila u ukupnom iznosu od 25.045,32 dinara, i to na ime takse 7.500,00 dinara i na ime kamate iznos od 17.545,32 dinara.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 28. aprila 2011. godine izjavio žalbu nezadovoljan iznosom koji je određen na ime kamate, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 433-586/11 od 20. septembra 2011. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 4. oktobra 2012. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8853/11 od 20. marta 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je pravilno odlučio drugostepeni organ kada je odbio žalbu podnosioca, jer je ocenio da je prvostepeni organ pravilno primenio odredbe člana 75. stav 4. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica loklane samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnih sudova u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 28. oktobra 2003. godine, zahtevom podnosioca, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8853/11 od 20. marta 2014. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za više od deset godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da predmet spora objektivno nije bio od većeg značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe uglavnom koristio sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, te se može zaključiti da je svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za deset godina u predmetnom postupku doneto tri rešenja prvostepenog organa, tri rešenja drugostepenog organa i da se podnosilac više puta obraćao sudu zbog ćutanja administracije. Ustavni sud konstatuje da organi uprave nisu postupali u zakonom propisanim rokovima za odlučivanje. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je o tužbi podnosioca koju je 15. januara 2004. godine podneo zbog ćutanja uprave odlučeno tek presudom od 13. jula 2006. godine, dakle nakon dve i po godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, ponašanje samog podnosioca, kao i značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8853/11 od 20. marta 2014. godine, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu i nižestepene akte, utvrdio da isti sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, konkretno, odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, te je stoga, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti