Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu zbog dugog trajanja izvršnog postupka i nemogućnosti naplate potraživanja. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja iz izvršne isprave, dok se žalba na visinu naknade nematerijalne štete odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4154/2015
17.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Škiljevića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Škiljevića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2168/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1437/08 od 28. oktobra 2008. godine, koji mu nije isplaćen . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Milivoja Škiljevića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 209/14 od 16. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 233/2015 od 26. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Škiljević iz Čačka je, 31. jula 2015. godine, preko punomoćnika Dragane Janković, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 209/14 od 16. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 233/2015 od 26. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da osporenim rešenjima, u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te smatra da i dalje „ima status žrtve…“. Ističu da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da su im na taj način povređena navedena ustavna prava. Predlažu i da Ustavni sud utvrdi njihovo pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1437/08 od 28. oktobra 2008. godine.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe ističe da je zbog dugog trajanja predmetnog izvršnog postupka onemogućen da ostvari svoje potraživanje iz radnog odnosa utvrđeno parničnom presudom kao izvršnom ispravom, zbog čega je pretrpeo i materijalnu štetu, Ustavni sud je u ovoj ustavnopravnoj stvari ispitivao i da li je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2168/11 povređeno pravo podnosioca na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1437/08 od 28. oktobra 2008. godine usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je predložio da se prinudno izvrši pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 859/05 od 7. juna 2007. godine, a kojom je obavezan izvršni dužnik A.D. „FRA“ iz Čačka da isplati poveriocu odgovarajući novčani iznos na ime otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka.

Viši sud u Čačku je 16. januara 2015. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 209/14, kojim je, pored ostalog: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2168/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom rou; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njegovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji je dosuđen stavom trećim izreke; u stavu petom izreke odbio zahtev predlagača za naknadu materijalne štete u iznosu opredeljenim u navedenom rešenju o prinudnom izvršenju.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rž g. 233/2015 od 26. marta 2015. godine, kojim je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje u stavu četvrtom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepeno rešenje u stavu petom izreke; u stavu trećem izreke odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pri odlučivanju o žalbi predlagača protiv stava četvrtog prvostepenog rešenja, ovaj sud posebno imao u vidu činjenicu da je naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku vrsta satisfakcije za predlagača zbog dugog trajanja sudskog postupka, a nije svrha postupka koji se vodi zbog povrede navedenog ustavnog prava, u smislu odredaba čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova; svrha ovog postupka je da se predmet koji dugo traje okonča u što kraćem roku, a u konkretnom slučaju prvostepeni sud je pobijanim rešenjem naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se pomenuti izvršni postupak okončao u najkraćem roku; da dosuđeni iznosi na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju primerenu naknadu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2168/11, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1437/08 od 28. oktobra 2008. godine, koji mu nije isplaćen , pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. stav Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, u visini iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 209/14 od 16. januara 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 233/2015 od 26. marta 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u suštini nezadovoljan visinom naknade koja mu je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta, značaja spornog prava za podnosioca i postupanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena mu je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji mu je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocu ustavne žalbe dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 100 evra nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih navedenim rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti