Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Sud je zaključio da se tako dugo trajanje postupka ne može opravdati i da je posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Radomirovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Radomirovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1021/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Radomirović iz Beograda je, 24. maja 2012. godine, preko punomoćnika Bojana Dobrijevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1021/04. Podnosilac je u ustavnoj žalbi osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/12 od 22. marta 2012. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1021/04 od 12. oktobra 2006. godine, istakavši da su mu navedenim presudama povređena prava na pravično suđenje, na imovinu i na jednak pravni položaj na tržištu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. Ustava, člana 58. Ustava i člana 84. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak, iako je u pitanju radni spor, trajao 16 godina, te da je time podnosiocu na nesumnjiv način povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe obrazlaže argumentima koje je iznosio u žalbi protiv osporen e prvostepen e presude, a kojima se ukazuje da je odluka Radničkog saveta MMP „Palilula“ a.d. kojom je poništena odluka kojom je podnosiocu priznato pravo na stambeni kredit nezakonita. Svoje tvrdnje o povredi prava na imovinu i prava na jednak pravni položaj na tržištu, podnosilac ni jednom rečju ne obrazlaže, niti za njih daje dokaze.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1021/04 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 179/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Milan Radomirović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 1. marta 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog MMP „Palilula“ a.d, radi poništaja odluke Radničkog saveta tuženog. Predmet je zaveden pod brojem P1. 230/96.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1261/98 od 20. oktobra 1998. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka u predmetu P1. 521/96. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 679/99 od 30. juna 1999. godine, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P1. 1028/99.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1028/99 od 3. novembra 2000. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao ga da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 896/01 od 21. novembra 2001. godine usvojena je žalba tužioca, a navedena prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak.

Odlučujući po zahtevu tužioca za izuzeće predsednika veća, predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu je rešenjem Su. 233/03 od 18. novembra 2003. godine odbio taj njegov zahtev kao neosnovan.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 3242/01 od 5. februara 2004. godine, stavom prvim izreke, delimično je odbačena kao nedozvoljena tužba tužioca u delu u kojem je tražio da sud poništi odluku Radničkog saveta tuženog kojom je stavljena van snage odluka o dodeli stambenog kredita, kao i odluku kojom je odbijen prigovor tužioca; stavom drugim izreke delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu odobri stambeni kredit, te da mu isplati određeni iznos na ime naknade štete; stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužilac povukao tužbu u delu u kojem je tražio da sud utvrdi da ukoliko tuženi ne postupi po obavezi iz stava drugog izreke, presuda zamenjuje ugovor o stamenom kreditu; stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 3242/01 od 8. jula 2004. godine tužilac je kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 30.000 dinara zbog vređanja suda učinjenog u dopuni žalbe protiv prvostepene presude. Postupajući po žalbi tužioca Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2805/04 od 18. novembra 2004. godine, u stavu prvom izreke , potvrdio rešenje sadržano u stavu trećem prvostepene presude; stavom drugim izreke navedena presuda ukinuta je u preostalom delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; stavom trećim izreke odbijena je žalba tužioca protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 3242/01 od 8. jula 2004. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 638/05 od 15. septembra 2005. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2805/04 od 18. novembra 2004. godine.

Rešenjem predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu Su. 162/06 od 18. jula 2006. godine odbijen je kao neosnovan ponovni zahtev tužioca za izuzeće predsednika veća.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1021/04 od 12. oktobra 2006. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca i on je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 1021/04 od 7. februara 2007. godine odbacio žalbu kao neblagovremenu, pa je navedena presuda postala pravnosnažna i izvršna.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1021/04 od 23. marta 2009. godine ukinuta je klauzula prav nosnažnosti i izvršnosti kojom je snabdevena navedena prvostepena presuda, sa obrazloženjem da je sudski veštak za rukopis i dokumenta konstatovao da potpis na dostavnici za lično dostavljanje nije autentičan. Žalba tužioca prosleđena je na odlučivanje drugostepenom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2229/10 od 11. februara 2011. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka i donošenja odluke po predlogu tužioca za oslobađanje od troškova postupka. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 179/10 od 20. maja 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da sud preispita visinu takse za presudu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1174/11 od 13. oktobra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 179/10 od 20. maja 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/12 od 22. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1021/04 od 12. oktobra 2006. godine.

U toku predmetnog parničnog postupka zakazana su 34 ročišta, od kojih je 26 održano. Dva ročišta nisu održana na predlog tužioca, a jedno nije održano zbog nepristupanja na ročište punomoćnika tužioca. Tri ročišta nisu održana zbog nedolaska tuženog, dok su dva ročišta odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, odredbom člana 10, propisivao je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 1. marta 1996. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 22. marta 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/12.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe , pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor trajao 16 godina i 21 dan, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, šesnaestogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan parnični postupak traje više od šesnaest godina, te da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. U prilog ovakve ocene Ustavnog suda, pored same činjenice da je postupak trajao više od 16 godina, govori nekoliko činjenica, kao na primer da je u postupku po žalbi predmet vraćan nerazmotren prvostepenom sudu radi dopune postupka, te da je drugostepeni sud o žalbi podnosioca odlučivao više od četiri godine.

Razmatrajući doprinos podnosioca trajanju postupka, Ustavni sud je utvrdio da i takav doprinos postoji, te da se ogleda u nedolasku na tri ročišta , zbog čega su ona odlagana. Ipak, Sud je ocenio da navedeno predstavlja neznatan doprinos dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2 . izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju, naročito imajući u vidu doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Naime, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 179/10, Ustavni sud je utvrdio da je navode koje je istakao u prilog tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac već isticao u žalbi pritiv osporene prvostepene presud e. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe je takođe istakao i povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, kao i povredu prava na jednak pravni položaj na tržištu, zajemčenog odredbom člana 84. stav 1. Ustava. Međutim, te svoje tvrdnje nije dalje obrazlagao, niti je za njih pružio bilo kakve dokaze. Ustavni sud još jednom podseća da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, već da se navodi o povredi nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je takođe odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti