Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro jedanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja sudova u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Gučevskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Gučevskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 486/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Gučevski iz Beograda je 22. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Gordane Stanković, advokata iz Borče, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 486/05.

Podnosilac je ustavnoj žalbi, između ostalog naveo: da je 27. decembra 1999. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja rešenja o dodeli stana i da je prvostepeni sud nakon četiri godine doneo rešenje kojim je odbacio tužbu kao neblagovremenu; da je Okružni sud u Beogradu nakon dve godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vrati o prvostepenom sudu; da je drugostepeni sud ukinuo rešenje o određivanju privremene mere koja je imala svrhu da spreči umešača na strani tuženog da preduzme radnje otuđenja ili raspolaganja predmetnim stanom; da se spisi predmeta nakon donošenja prvostepene presude od 19. oktobra 2007. godine nalaze kod drugostepenog suda i da do dana podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno o žalbi tuženog i umešača na strani tuženog. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 27. decembra 1999. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog „Beogradmontaža“ DP iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog broj 1462 od 17. novembra 1999. godine o dodeli trosobnog stana Bogdanu Peruničiću u Beogradu u ulici Kumodraškoj broj 396, sa predlogom za određivanje privremene mere zabrane tuženom otuđenja i opterećenja navedenog stana.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održana su ročišta: 24. februara 2000. godine na kome je dozvoljeno mešanje Bodana Peruničića na strani tuženog, 24. maja, 26. septembra i 12. decembra 2000. godine, 21. maja i 13. novembra 2001. godine, te 27. maja, 3. jula, 1. oktobra i 5. decembra 2002. godine, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i umešača na strani tuženog, a na ročištu od 3. aprila 2003. godine je zaključena glavna rasprava.

Pred Prvim opštinskim sudom nisu održana ročišta zakazana za 30. mart i 4. jul 2001. godine zbog odsustva postupajućeg sudije, zatim 23. januara 2002. godine zbog odluke predsednika suda da se predmet dodeli u rad drugom veću, usled preraspodele predmeta, 15. marta 2002. godine zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a ročište zakazano za 13. februar 2003. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužioca.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1919/99 od 3. aprila 2003. godine je odbačena tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari kao neblagovremena, a dopunskim rešenjem istog suda P1. 1919/99 od 9. decembra 2003. godine obavezan je tužilac da protivnoj strani naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 483/04 od 22. februara 2005. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1919/99 od 3. aprila 2003. godine i dopunsko rešenje P1. 1919/99 od 9. decembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom su održana ročišta 11. maja 2005. godine, 3. marta, 29. maja i 11. oktobra 2006. godine, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, a nije održano ročište zakazano za 27. novembar 2006. godine zbog sprečenosti postupajuće g sudije.

Podnescima od 30. oktobra 2006. godine i 28. novembra 2006. godine, tužilac je predložio određivanje privremene mere kojom se zabranjuje umešaču na strani tuženog pravo raspolaganja, odnosno otuđenja i opterećenja nepokretnosti - stana u Beogradu u ulici Kumodraškoj broj 396, s tim da ova privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 13. decembra 2006. godine usvojen je predlog tužioca i određena privremena mera , te je zabra njeno umešaču na strani tuženog pravo raspolaganja, odnosno otuđenja i opterećenja nepokretnos ti u Beogradu u ulici Kumodraškoj broj 396, ulaz broj 5, stan 37, izgrađenoj na katastarskoj parceli broj 87/2 , KO Kumodraž, s tim da će ova privremena mera trajati do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Nakon toga, održano je jedno ročište zakazano za 31. januar 2007. godine na kome su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 643/07 od 16. februara 2007. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 13. decembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Po vraćanju spisa prvostepenom sudu na ponovni postupak, na saglasan predlog parničnih stranaka odloženo je ročište zakazano za 1. oktobar 2007. godine, a na sledećem ročištu održanom 19. oktobra 2007. godine je, nakon izvedenog dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i umešača na strani tuženog, zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 19. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je rešenje tuženog broj 1462 od 17. novembra 1999. godine kojim je umešaču na strani tuženog dodeljen trosoban stan na trajno korišćenje na lokaciji Kumodraž II, objekat A, lamela 5, stan broj 37, potkrovlje, ukupne površine 55,30m2. Stavom drugim izreke presude su obavezani tuženi i umešač na strani tuženog da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog i umešača na strani tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 639/08 od 4. septembra 2008. godine vratio spise predmeta P1. 486/05 Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, jer je u postupku prethodnog ispitivanja žalbe našao da nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke u drugostepenom postupku, jer žalba umešača na strani tuženog nije dostavljena na odgovor tužiocu.

Nakon postupanja prvostepenog suda po nalogu drugostepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 1. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženog i umešača na strani tuženog i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 19. oktobra 2007. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 457/11 od 14. septembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine.

Spisi predmeta u ovoj parnici su arhivirani 29. februara 2012. godine.

4. Odredbom Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 125/04, 111/09, 36/11 i 72/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka od podnošenja tužbe 27. decembra 1999. godine pa do okončanja postupka .

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao skoro jedanaest godina, računajući od dana podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu , pa do donošenja drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu kojom je ovaj postupak pravnosnažno završen.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako se pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka polazi od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca: složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja, značaja raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanja podnosioca u postupku, kao i postupanja sudova koji su vodili postupak, ovi činioci se moraju ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi opštinski sud u Beogradu zakazivao ročišta u vremenskim intervalima od po tri i više meseci, te da je nakon tri godine i pet meseci po njenom podnošenju odbacio tužbu kao neblagovremenu. Nakon ukidanja prvostepenog rešenja o odbačaju tužbe kao neblagovremene , kao i rešenja kojim je usvojena privremena mera predložena od strane tužioca, prvostepeni sud je nakon devet godina od podnošenja tužbe doneo presudu. Propust prvostepenog suda ogleda se u tome da je spise predmeta po žalbama tuženog i umešača na strani tuženog dostavio drugostepenom sudu, a da prethodno nije dostavio žalbu umešača na strani tuženog na odgovor tužiocu, te je stoga, od donošenja prvostepene presude do mogućnosti drugostepenog suda da odlučuje po žalbama , proteklo gotovo tri godine. Nakon toga, parnični postupak je posle blizu jedanest godina pravnosnažno okončan, i to donošenje m presude Apelacionog suda u Beogradu kojom je prvostepena presuda potvrđena.

Ustavni sud je ocenio da su se podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja i da su samo dva ročišta odložena na predlog punomoćnika podnosioca i jedno na saglasan predlog parničnih stranaka.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste bio od velikog značaja i interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da je tužbenim zahtevom tražen poništaj rešenja tuženog kojim je umešaču na strani tuženog dodeljen stan za čiju dodelu je i podnosilac konkurisao. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka, pre svega u pogledu potrebe utvrđivanja činjenica relevantnih za presuđenje u parnici, ne može biti opravdanje za sve očigledne propuste prvostepenog suda koji su doveli do nedopustivo dugog trajanja ovog radno - stambenog spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu ustanovljenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević