Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog povrede načela pravne sigurnosti
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog postojanja dve oprečne pravnosnažne presude o istom pravnom pitanju – pravu zakupa na stanu. Povređeno je načelo pravne sigurnosti i načelo res judicata.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. decembra 201 7. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je stavom prvim tač. 2. i 3. i stavom drugim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine, kao i presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 562 3/14 od 9. aprila 2015. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stava prvog tač. 2. i 3. i stava drugog izreke navedene prvostepene presude, podnositeljki ustavne žalbe povre đeno prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb ija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5623/14 od 9. aprila 2015. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stava prvog tač. 2. i 3. i stava drugog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava prvog tač. 2. i 3. i stava drugog izreke navedene prvostepene presude.
O b r a z l o ž e nj e
1. Z. B. iz Beograda je , 26. juna 20 15. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5623/14 od 9. aprila 2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenim presudama utvrđena ništavost pravnosnažno g rešenj a direktora Savezne uprave carina D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine, kojim je podnositeljki ustavne žalbe, tada radniku Savezne uprave carina, dodeljen u zakup na neodređeno vreme trosoban stan , te da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo trajnog zakupa na tom stanu, zbog čega je obavezan a da isti isprazni od lica i stvari i preda ga u državinu tužiocu Republici Srbiji; da je pravnosnažnom i izvršnom presudom zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine pravnosnažno utvrđeno pravo trajnog zakupa podnositeljke ustavne žalbe na predmetnom stanu, i to nakon što je poništeno rešenje Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-7/03 od 25. decembra 2002. godine, kojim je prethodno rešenje o dodeli stana bilo stavljeno van snage ; da su, prema tome, sudovi postupali u već presuđenoj stvar i, ali je takav prigovor ocenjen kao neosnovan sa obrazloženjem da ne postoji identitet predmeta spora jer nisu osporeni isti akti; da su sudovi očigledno zanemarili činjenicu da je navedenom pravnosnažnom presudom odlučeno i o pravu trajnog zakupa na predmetnom stanu; da se na konkretnu pravnu situaciju mogao primeniti samo Zakon o opštem upravnom postupku, tačnije odredb e člana 253 . tog zakona,imajući u vidu da pravnosnažno i konačno rešenje o dodeli stana može biti stavljeno van snage isključivo po osnovu službenog nadzora, i to od strane nadležnog upravnog organa, a ne od strane redovnog suda ; da je, prema Zakonu o imovini Savezne Republike Jugoslavije , predmet osporavanja u postupku pred redovnim sudom mogao biti samo ugovor koji je zaključen suprotno relevantnim propisima, ne i rešenje o dodeli stana.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen u presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu. Takođe je predloženo i određivanje privremene mere kojom bi se odložilo izvršenje osporenih presuda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :
Rešenjem direktora Savezne uprave carina broj D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine podnositeljki ustavne žalbe je dodeljen u zakup na neodređeno vreme trosoban stan broj 1, koji se nalazi u ulici G. broj 37 u Beogradu .
Rešenjem Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-7/03 od 25. decembra 2002. godine je stavljeno van snage rešenje direktora Savezne uprave carina broj D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine i obavezana je podnositeljka ustavne žalbe da isprazni stan od svih lica i stvari, te da isti preda Saveznoj direkciji za imovinu Savezne Republike Jugoslavije.
Podnositeljka ustavne žalbe je podne la tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu , kojom je tražila poništaj navedenog rešenja i utvrđenje prava trajnog zakupa na predmetnom stanu. Doneta je presud a zbog propuštanja P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-7/03 od 25. decembra 2002. godine i utvrđeno pravo trajnog zakupa podnositeljke ustavne žalbe na predmetnom stanu . Obrazloženje navedene presude, sem pozivanja prvostepenog suda na odredbe člana 3. stav 3. i člana 338. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, ne sadrži nijedan drugi razlog. Pravnosnažnost je nastupila 23. oktobra 2008. godine.
Republika Srbija je 14. maja 2009. godine, u svojstvu tužioca, podnela tužbu protiv tužene Z. B, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je zatraženo da se utvrdi da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo r ešenje direktora Savezne uprave carina broj D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine, zatim da tužena nema pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu broj 1, koji se nalazi u ulici G. broj 37 u Beogradu, kao i da se tužena obaveže da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana u roku od 15 dana od prijema presude , te da is ti preda u državinu tužiocu.
Stavom prvim izreke osporene presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine je utvrđeno da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo r ešenje direktora Savezne uprave carina broj D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine (tačka 1.) i da tužena nema pravo zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu (tačka 2.), zbog čega je obavezana da se sa svim licima i stvarima iseli u roku od 15 dana od prijema presude (tačka 3.) ; stav om drug im izreke je odbijen prigovor presuđene stvari; stavom treć im je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 5623/14 od 9. aprila 2015. godine, kojom je žalbu tužene odbio i ožalben u presud u Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvr dio.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud ocenio da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo rešenje direktora Savezne uprave carina od 7. decembra 1999. godine jer je doneto od strane nenadležnog organa, protivno odredbama člana 22 . Zakona o imovini SRJ i člana 28 . Poslovnika o radu Savezne vlade, kojima je za dodeljivanje stanova u zakup u saveznim organima bila nadležna Savezna vlada - Komisija za stambena pitanja; da iz toga dalje sledi da tužena predmetni stan koristi bez pravnog osnova i da nema pravo zakupa na neodređeno vreme, zbog čega je prvostepeni sud tuženu obavezao da se iz predmetnog stana iseli i da isti preda tužiocu kao vlasniku, shodno odredb ama čl . 3. i 37 . Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa ; da je polazeći od pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ni žalbenim navodima tužene ne dovodi u sumnju, prvostepeni sud pravilno postupio kada je utvrdio da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo rešenje direktora Savezne uprave carina, imajući u vidu da je nakon stupanja na snagu Zakona o imovini SRJ o raspodeli sredstava za zadovoljenje stambenih potreba zaposlenih u državnim organima mogla da od lučuje samo Savezna vlada, odnosno njeno telo nadležno za to , te da drugi savezni organi, pa ni Savezna uprava carin a, nisu bili ovlašćeni da to čine na osnovu svojih opštih akata; da je odredbom člana 22 . Zakona o imovini SRJ bilo pr edviđeno da Savezna vlada propisuje način i kriterijume davanja stanova u zakup i dodeljivanja stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima ; da je, prema odredbama tada važeće Uredbe o nač inu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanj e stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima, to vršilo nadležno telo Savezne vlade, određeno Poslovnikom o radu Savezne vlade; da je, prema tome, za donošenje pojedinačnnih akata kojima se rešavaju stambena pitanja funkcionera i zaposlenih u saveznim organima bila nadležna Komisija za stambena pitanja Savezne vlade ; da se stoga neosnovano žalbom tužene ukazuje da je prvostepeni sud propustio da pravilno ceni istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije, odnosno da tužilac ni na koji način nije dokazao da je vlasnik predmetnog stana, kao i da je prvostepeni sud propustio da pravilno ceni istaknuti prigovor presuđene stvari, obzirom na to da je pravnosnažnom presudom zbog propuštanja od 9. oktobra 2008. godine utvrđeno da je tužena zakupac na neodređeno vreme na predmetnom stanu ; da suprotno navodima žalbe , iz izvedenih dokaza proizlazi da je presudom zbog propuštanja poništeno rešenje Komisije za stambena pitanja Savezne vlade od 25. decembra 2002. godine, kojim je stavljeno van snage rešenje direktora Savezne uprave carina od 7. decembra 1999. godine i tužena obavezana da isprazni stan u roku od 30 dana od svih lica i stvari, te da isti preda Saveznoj direkciji za imovinu SRJ, a kako je rešenje poništeno, to je utvrđeno njeno pravo zakup a na neodređeno vreme ; da kako je predmet ovog spora utvrđenje ništavo sti rešenj a Savezne uprave carina od 7. decembra 1999. godine, a iz izvedenih dokaza je utvrđeno da je isto ništavo, kao protivno prinudnim propisima, odnosno doneto od strane nenadležnog organa, u smielu odredaba Zakona o imovini SRJ i Poslovnika o radu Savezne vlade, sledstveno tome nezakonito raspolaganje je imalo za posledicu i pravilnu odluku prvostepenog suda da tužena nema pravo zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu, zbog čega je u obavezi da se iz stana iseli i preda ga u državinu tužiocu ; da ce pravo na i sticanje ništavosti ne gasi (na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice), zbog čega se neosnovano žalbom tužene ukazuje da su protekli rokovi za takvo utvrđenje; da se ni ostalim žalbenim navodima, koji ma se ukazuje da ce , u konkretnom slučaju , ne radi o ugovoru , već o rešenju organa tužioca, da je prvostepeni sud trebalo da primeni odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, važeć e u vreme donošenja osporenog rešenja, a ne Zakona o svojini SRJ i Zako na o osnovnim svojinskopravnim odnosima, kao i da ce , u konkretnom slučaju , radi o radnom sporu, ne dovod e u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, niti su isti od uticaja na donošenj e drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbama člana 22. Zakonom o imovini Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 41/93, 24/94 – dr.zakon , 28/96 – dr.zakon , 30/98 i 30/2000 – Odluka SUS) je bilo propisano: da se z aposlenima u saveznim organima mogu rešavati stambena pitanja davanjem stanova u zakup i dodelom stambenog zajma iz sredstava obezbeđenih prema odredbi člana 17. ovog zakona (stav 1.); da Savezna vlada propisuje način i kriterijume davanja stanova u zakup i dodeljivanja stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima, a za zaposlene u saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane i Vojsci Jugoslavije - savezni ministar nadležan za poslove odbrane, u saglasnosti sa Saveznom vladom (stav 2.).
Uredbom o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima („Službeni list SRJ“, br. 63/98, 2/99 i 75/99 ) je bilo propisano: da se stambena pitanja zaposlenih u saveznim organima mogu rešavati davanjem stanova u zakup i dodelom stambenog zajma na način, po kriterijumima i merilima koji su utvrđeni ovom uredbom, da odluku o davanju stanova u zakup i dodeljivanju stambenog zajma donosi nadležno radno telo Savezne vlade, određeno Poslovnikom o radu Savezne vlade (u daljem tekstu: nadležno radno telo) (član 1.); da se z aposlenom u saveznom organu koji nema rešeno stambeno pitanje u smislu člana 7. ove uredbe može, na osnovu pismenog zahteva, dati stan na korišćenje po osnovu zakupa na neodređeno i određeno vreme (član 2. stav 1.); da prilikom davanja stana na korišćenje, nadležno radno telo donosi odluku na osnovu kriterijuma utvrđenih po sledećem redosledu - značaj radnog mesta, stambena ugroženost i dužina radnog staža (član 3. stav 1.); da se z a rešavanje stambenog pitanja zaposlenih u saveznim organima redosled utvrđuje prema zbiru bodova, a u slučaju istog broja bodova - prema redosledu utvrđenom na osnovu kriterijuma iz čl. 3. i 4. ove uredbe (član 5. stav 1.); da se zaposlenom u saveznom organu izdaje rešenje o davanju stana na korišćenje, koje sadrži naročito - ime lica kome se daje stan, imena i srodstvo članova porodičnog domaćinstva za koje se daje stan na korišćenje i podatke o stanu , da se na osnovu rešenja iz stava 1. ovog člana zaključuje ugovor o korišćenju stana, u koji se unose podaci sadržani u rešenju i drugi podaci propisani zakonom, da zaposleni u saveznom organu zaključuju ugovor o korišćenju stana sa Saveznom direkcijom za imovinu SRJ (član 8.).
Poslovnikom o radu Savezne vlade („Službeni list SRJ“, br. 13/97, 15/97, 57/97, 27/98, 51/98, 57/98 i 57/99 ) je bilo propisano: da u stalna radna tela Savezne vlade, pored ostalog, spada i Komisija za stambena pitanja (član 25. tačka 7)); da Komisija za stambena pitanja, po postupku propisanom ovim poslovnikom za donošenje pojedinačnih akata iz nadležnosti Savezne vlade, utvrđuje predloge akata kojima se rešavaju stambena pitanja funkcionera i zaposlenih u saveznim ministarstvima i drugim saveznim organima i organizacijama (davanje stanova u zakup na neodređeno vreme, davanje stanova u zakup na određeno vreme za službene potrebe, kao i dodela stambenih zajmova) (član 30.).
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) (u daljem tekstu: ZUP) je bilo propisano : da će konačno rešenje nadležni organ poništiti po osnovu službenog nadzora, pored ostalog, ako ga je doneo stvarno nenadležni organ, a ne radi se o slučaju predviđenom u članu 257. tačka 1. ovog zakona (član 253. stav 1. tačka 1)); da rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ, a ako nema drugostepenog organa, rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje, da se rešenje o poništenju na osnovu člana 253. stav 1. tač. 1) do 3 ) ovog zakona može doneti u roku od pet godina od dana kad je rešenje postalo konačno (člana 254. st. 1. i 3.) .
Odredbom člana 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u postupku donošenja presude zbog propuštanja P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine, bilo je propisano da ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), ako su ispunjeni sledeći uslovi - ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate, ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u postupku u kome su donete osporene odluke, propisano je: da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (član 359. stav 2.); da pravnosnažna presuda deluje samo među strankama, da pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako je to propisano zakonom (član 360. st. 1. i 2.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava prevashodno zasniva na tvrdnji da su sudovi proizvoljno ocenili prigovor presuđene stvari .
Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.
Presudom zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za poništ aj rešenj a Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-7/03 od 25. decembra 2002. godine, dok je predmet konkretnog spora bilo utvrđenje ništavosti rešenja direktora Savezne uprave carina broj D-11315/1 od 7. decembra 1999. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ocenu parničnih sudova da se u tom delu ne može govoriti o presuđenoj stvari, prima facie, smatra ustavnopravno prihvatljivom sa aspekta pravilne primene merodavnog procesnog prava.
Međutim, Ustavni sud konstatuje da je predmet odlučivanja u oba slučaja bilo i pravo zakupa podnositeljke ustavne žalbe na predmetnom stanu , pa je tako pravnosnažnom presudom zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe zakupac predmetnog stana na neodređeno vreme, dok je osporenim presudama pravnosnažno utvrđeno da ona takvo pravo nema.
U navedenom kontekstu, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojem pravo na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tumačeno u svetlu načela vladavine prava i pravne sigurnosti, između ostalog, podrazumeva nemogućnost preispitivanja konačnih sudskih odluka (videti presudu Brumarescu protiv Rumunije, od 28. oktobra 1999. godine, broj predstavke 28342/95). Ustavni sud takođe ističe da se momentom nastupanja pravnosnažnosti sudske odluke postiže izvesnost u pogledu postojanja ili nepostojanja nekog subjektivnog prava. Dakle, radi se o materijalnoj pravnosnažnosti koja se tiče sadržine i dejstva presude (videti Odluku Ustavnog suda Už-7629/2012 od 16. aprila 2015. godine). U pogledu subjektivnih granica dejstva pravnosnažne sudske odluke, Ustavni sud konstatuje da Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, kao i prethodni Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, sadrž i izričitu odredbu o tome da p ravnosnažna presuda deluje samo među strankama.
Ustavni sud polazi od toga da je pravnosnažna presuda zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine doneta u parničnom postupku koji je podnosi teljka ustavne žalbe vodi la protiv tužene Republike Srbije – Uprava carina. Iz obrazloženja navedene presude nesumnjivo proizlazi da je Republičko javno pravobranilaštvo, kao zakonski zastupnik tužene, propustilo da u ostavljenom roku odgovori na tužbu, što je rezultiralo donošenjem presude zbog propuštanja, primenom člana 338. stav 1. tada važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Činjenica da je ova presuda postala pravnosnažna već 23. oktobra 2008. godine nesumnjivo ukazuje na to da zakonski zastupnik tužene nije podneo žalbu, te da je presuda, protekom roka za žalbu, postala pravnosnažna.
Republika Srbij a je, preko zakonskog zastupnika (Republičkog javnog pravobranilaštva), nepunih devet meseci kasnije, podnela tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, kojom je, pored ostalog, zatražila da sud utvrdi da podnositeljka ustavne žalbe nije zakupac predmetnog stana na neodređeno vreme . Prigovor presuđene stvari su parnični sudovi i u tom delu odbili kao neosnovan, prevashodno se oslanjajući na činjenicu da je predmet spora u kome je doneta presuda zbog propuštanja bio poništaj rešenja Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-7/03 od 25. decembra 2002. godine, dok je konkretan spor imao za predmet utvrđenje ništavosti r ešenja direktora Savezne uprave carina broj D- 11315/1 od 7. decembra 1999. godine. Apelacioni sud u Beogradu je dodatno konstatovao da je poništaj rešenja Komisije za stambena pitanja Savezne vlade imao za posledicu utvrđenje prav a zakupa podnositeljke ustavne žalbe na neodređeno vreme , dok ništavost r ešenja direktora Savezne uprave carina predstavlja osnov za utvrđenje da podnositeljka ustavne žalbe takvo pravo nema.
Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe osnovano osporava mogućnost da u pravnom poretku postoje dve pravnosnažne sudske odluke kojima je na različit način rešeno pitanje postojanja prava zakupa na istoj nepokretnosti. Iz toga dalje sledi da je različitim odlučivanjem sudova u sporovima vođenim povodom iste pravne stvari i među istim strankama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost , kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te da se, u konkretnom slučaju , radi o preispitivanju konačne sudske odluke, suprotno gore iznet om stav u Evropskog suda za ljudska prava , kao i odredbi člana 145. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku.
S druge strane, Ustavni sud ima u vidu da je donošenje presud e zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/08 od 9. oktobra 2008. godine i nastupanje njene pravnosnažnosti isključiv o posledica pasivnog držanja zakonskog zastupnika Republike Srbije u tom sporu (nedostavljanje odgovora na tužbu i neizjavljivanje žalbe). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prema praksi E vropskog suda za ljudska prava rizik od bilo kakve greške ili propusta koji napravi državni organ mora da snosi država, a takve greške se ne smeju ispravljati na teret građana (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Gashi protiv Hrvatske, od 13. decembra 2007. godine, broj predstavke 32457/05). Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da se utvrđenje nepostojanja prava zakupa podnositeljke ustavne žalbe u postupku koji je u ime Republike Srbije pokrenulo Re publičko javno pravobranilaštvo, i to nakon što je isti taj organ, svojim procesnim držanjem u ranijem sporu, direktno omogućio da se takvo pravo podnositeljke ustavne žalbe pravnosnažno utvrdi, takođe protivi načelu pravne sigurnosti.
Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presud ama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5623/14 od 9. aprila 2015. godine, u delovima kojima je odlučeno o pravu zakupa podnositeljke ustavne žalbe, obavezi njenog iseljenja i prigovoru presuđene stvari, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5623/14 od 9. aprila 2015. godine, i to u delu kojim je odbijena žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stava prvog tač. 2. i 3. i stava drugog izreke osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42058/13 od 11. juna 2014. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv označenih delova izreke navedene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Apelacionog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu u delu kojim je pravnosnažno utvrđena ništavost rešenja direktora Savezne uprave carina broj D- 11315/1 od 7. decembra 1999. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da je , na sednici održanoj 27. oktobra 201 1. godine, doneo Odluku Už-716/2009, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu D . D . iz Beograda izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2204/07 od 7. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 481/08 od 4. marta 2009. godine. Predmet spora u kome su donete osporene presude je bio poništaj rešenja Komisije za stambena pitanja Savezne vlade broj 36-2455/2002 od 25. decembra 2002. godine, kojim je stavljeno van snage rešenje direktora Savezne uprave carina D. 53/1 od 24. marta 1997. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe dodeljen u zakup na neodređeno vreme stan u Beogradu. Ustavni sud je u obrazloženju navedene odluke, pored ostalog, konstatovao: da je u predmetnom postupku , kao prethodno pitanje , cenjena i valjanost samog akta o dodeli stana ; da su sudovi utvrdili da je Komisija za stambena pitanja, kao jedini organ koji je bio nadležan da donosi odluke o dodeli stana u zakup zaposlenima u saveznim organima, svojom odlukom stavila van snage odluku koju je doneo nenadležni organ bez zakonito sprovedenog postupka ; da osporena odluka Komisije, u suštini, ima deklarativno dejstvo jer se njome iz pravnog poretka uklanja akt koji je, zbog načina donošenja (donet od strane nenadležnog organa), predstavlja ništav akt, koji kao takav ne može proizvoditi nikakva pravna dejstva, niti protekom vremena može zadobiti pravnu valjanost ; da je pravilno postupio Okružni sud u Beogradu kada je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan, a koja odluka je potvrđena osporenom revizijskom presudom. Ustavni sud je našao da je ustavnopravno prihvatljiva ocena drugostepenog i revizijskog suda da je rešenje o dodeli stana podnosiocu ustavne žalbe doneo nenadležni organ ( direktor Savezne uprave carina, a ne Komisija za stambena pitanja koja je jedina bila nadležna za donošenje takvih odluka, saglasno tada važećem Zakonu o imovini Savezne Republike Jugoslavije i podzakonskim aktima) i u nezakonito sprovedenom postupku , što je za posledicu imalo izosta nak oglašavanj a za dodelu predmetnog stana, utvrđivanje liste redosleda rešavanja stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima i ostavljanje mogućnost i trećim licima da učestvuju u postupku dodele stana.
Podnositeljka ustavne žalbe je u postupku koji prethodi ustavnoj žalbi, a kasnije i u samoj ustavnoj žalbi, insistirala na tome da je rešenje o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme mogao da poništi samo upravni organ po osnovu službenog nadzora, i to u roku od pet godina od konačnosti, imajući u vidu da je reč o aktu koji je doneo stvarno nenadležn i organ (član 253. stav 1. tačka 1) ZUP). Međutim, Ustavni sud smatra da ocena o ništavosti, u konkretnom slučaju, nije utemeljena samo na utvrđenoj stvarnoj nenadležnosti donosioca akta, već da su sudovi prevashodno imali u vidu da je time što je rešenje o dodeli stana doneo direktor Savezne uprave carina, a ne Komisija za stambena pitanja Savezne vlade, izostalo sprovođenje postupka za dodelu stanova, koji je bio detaljno regulisan Uredbom o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima iz 1998. godine, a podrazumevao je sistem bodovanja i utvrđivanje liste prioriteta za rešavanje stambenog pitanja zaposlenih u saveznim organima. Dodela stanova u zakup na neodređeno (ili određeno vreme) bila je, dakle, moguća samo u okviru pomenute procedure jer su se, po mišljenju Ustavnog suda, zaposlenima u saveznim organima njome garantovale jednake mogućnosti za rešavanje stambenog pitanja. Iz toga dalje sledi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena parničnih sudova da dodela stana, koja je izvršena mimo takve procedure, nije mogla proizvesti pravno dejstvo. P olazeći od napred iznetog, kao i od toga da je u Odluci Už- 716/2009 od 27. oktobra 201 5. godine prihvatio ocenu sudova da rešenje o dodeli stana, koje je , kao i u konkretnom slučaju , doneo direktor tadašnje Savezne uprave carina, predstavlja pravno nepostojeći akt, koji ne proizvodi pravn o dejstv o, niti protekom vremena može postati pravn o valjan , Ustavni sud je zaključio da to što je ništavost rešenja o dodeli predmetnog stana podnositeljki ustavne žalbe (pravnosnažno) utvrdio redovan sud u parničnom postupku nije moglo imati za posledicu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebno ako se uzme u obzir da odluka kojom se utvrđuje ništavost jednog pravnog akta ima samo deklaratorni karakter. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su bez osnova navodi ustavne žalbe da je osporenim presudama, u delu kojim je pravnosnažno utvrđena ništavost rešenja direktora Savezne uprave carina broj D- 11315/1 od 7. decembra 1999. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .
Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanj a štetnih posledica povrede prava podnositeljke ustasvne žalbe .
8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.