Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio drugostepenu presudu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno primenili procesno i materijalno pravo kada su odbili zahtev za naknadu zarade, pogrešno smatrajući da je stvar presuđena ili obuhvaćena sporazumom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-416/2009
03.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Drage Milosavljević iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Drage Milosavljević i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 423/08 od 25. novembra 2008. godine i presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 215/09 od 12. februara 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 215/09 od 12. februara 2009. godine, pa se određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Draga Milosavljević iz Novog Pazara je 16. marta 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 423/08 od 25. novembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 215/09 od 12. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je podnela tužbu protiv tuženog poslodavca Tekstilni kombinat “Raška“ radi isplate naknade zarade i da su postupajući sudovi neosnovano odbili njen tužbeni zahtev. Ona navodi “da radi zaštite tuženika nad kojim je odlukom Vlade Republike Srbije pokrenut proces restruktuiranja, nije došlo do usvajanja tužbe i da je ona bila izložena nepravičnom suđenju, tako da su sudovi koji primaju sredstva za rad iz tog budžeta bili pristrasni i prenebegli sve činjenice koje su jasno utvrđene tokom suđenja“. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i “utvrdi povredu navedene Konvencije u smislu člana 16. stav 2. Ustava Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 423/08 u kome su donete osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je 3. jula 2006. godine prestao radni odnos u preduzeću “Raška – Holding kompanija“ iz Novog Pazara, na osnovu rešenja poslodavca broj 337/157 od 3. jula 2006. godine, jer je ona proglašena tehnološkim viškom zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova posluživača flajera.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada je zaključen 3. jula 2006. godine između preduzeća “Raška – Holding kompanija“ iz Novog Pazara i podnositeljke ustavne žalbe. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma je utvrđeno da "preduzeće i zaposleni utvrđuju iznos duga preduzeća, po osnovu neisplaćenih zarada, u periodu od _____ do _____ kao dan prestanka radnog odnosa, od ______dinara, kao i da se preduzeće obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini". Prema članu 4. sporazuma, preduzeće se obavezuje da u roku od šest meseci od dana zaključivanja ovog sporazuma, isplati zaposlenom iznos duga utvrđenom u članu 2. stav 1. i 2. ovog sporazuma.

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 8. maja 2008. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tužene “Raška – Holding kompanija“ a.d. – “Raška Pamučna predionica“ d.o.o. iz Novog Pazara, radi isplate naknade zarade (u visini minimalne zarade) za period od 1. januara 2002. godine do 3. jula 2006. godine. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je usled sporazuma između tužilje i tužene od 3. jula 2006. godine tužilji prestao radni odnos; da je presudama prvostepenog suda P1. 870/96 od 1. oktobra 1997. godine i P1. 78/01 od 26. septembra 2002. godine obavezana tužena da isplati tužilji odgovarajuće iznose na ime naknade zarade zaključno sa decembrom 2001. godine; da tužena nije isplatila tužilji naknadu zarade za period od 1. februara 1997. godine do dana prestanka radnog odnosa, tj. 3. jula 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Pazaru je 25. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 423/08, kojom je: u stavu I izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime naknade zarade za period od 1. januara 2002. godine do 3. jula 2006. godine isplati odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu II izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da za period od 1. januara 2002. godine do 3. jula 2006. godine uplati tužilji doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog PIO fonda; u stavu III izreke obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je pravnosnažnom presudom tog suda P1. 412/02 od 26. septembra 2002. godine usvojen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena isplati naknadu zarade počev od 8. januara 1997. godine pa do 31. decembra 2001. godine i da je pravosnažnom presudom tog suda P1. 870/96 od 1. oktobra 1997. godine obavezana tužena da na ime naknade zarade isplati tužilji odgovarajuće novčane iznose počev od 31. decembra 1996. godine pa do decembra 2001. godine; da je prvostepeni sud utvrdio da u ovoj pravnoj stvari tužilja traži isplatu naknade zarade za period koji je pravosnažno presuđen navedenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru; da je, polazeći od toga, prvostepeni sud našao da je ovde reč o pravosnažno presuđenoj stvari, te je odlučio kao u izreci presude.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Novom Pazaru je osporenom presudom Gž1. 215/09 od 12. februara 2009. godine odbio žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada utvrđeno da tužena prema tužilji nema dugovanja i da je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženom postigla sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih naknada zarade sve do prestanka radnog odnosa; da su neosnovani navodi žalbe po kojima prvostepeni sud trebalo da odbaci tužbu a ne da odbije tužbeni zahtev, ukoliko je smatrao da se radi o presuđenoj stvari, a ovo iz razloga što prvostepeni sud i nije odlučivao o naknadi zarade za period za koji su donete pravosnažne presude, već samo za period nakon toga, kako je i opredeljeno tužbenim zahtevom.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da je pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je postojanje povrede prava podnositeljke ustavne žalbe cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa (član 114. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini i da izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana (član 116. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

Odredbom člana 279. tačka 4) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da su postupajući sudovi arbitrerno primenili merodavno materijalno i procesno pravo na njenu štetu.

U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Novom Pazaru je zaključio da postoje istovetni tužbeni zahtevi u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i predmetima istog suda P1. 412/02 i P1. 870/96, te je “odbio tužbeni zahtev nalazeći da je ovde reč o pravosnažno presuđenoj stvari“. Međutim, imajući u vidu sadržinu tužbenih zahteva u navedena dva parnična predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru (naknada zarade za period do 31. decembra 2001. godine) i da je podnositeljka ustavne žalbe u ovoj parnici tužila poslodavca za isplatu naknade zarade počev od 1. januara 2002. godine, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak kada je našao da postoji identitet predmeta spora u tim predmetima i da je ova parnica pokrenuta po tužbenom zahtevu po kome je već pravnosnažno odlučeno. O arbitrernom i nelogičnom postupanju Opštinskog suda u Novom Pazaru govori i činjenica da je prvostepeni sud, zauzimajući takvo pravno stanovište, odbio tužbeni zahtev podnositeljke, iako postojanje res judicata ima za pravnu posledicu odbacivanje tužbe.

Ispitujući dalje da li je drugostepeni sud prilikom odlučivanja po žalbama parničnih stranaka proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i, sa druge strane, zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa nastalo usled radnog angažovanja zaposlenog u obavljanju poslova na svom radnom mestu. Polazeći od različitosti navedenih pravnih kategorija, prirode potraživanja čiju je sudsku zaštitu podnositeljka ustavne žalbe tražila u ovom predmetu i sadržine navedenog sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 3. jula 2006. godine, Ustavni sud je ocenio da je Okružni sud u Novom Pazaru izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak kada je našao da se sporazum koji su zaključili podnositeljka i tužena odnosi i na naknadu zarade i da je tužena izmirila sva dugovanja prema podnositeljki po navedenom pravnom osnovu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da su prvostepeni i drugostepeni sud u ovoj pravnoj stvari proizvoljno primenili materijalno i procesno pravo na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza izvedenih tokom prvostepenog parničnog postupka. Budući da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita parničnih stranaka od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud smatra da je osporenim presudama, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu, kao stvarno i mesno nadležan sud, u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbama parničnih stranaka, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti