Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka procesnih pretpostavki za tužbu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova. Utvrđeno je da nisu postojali uslovi za tužbu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja, jer sudski izvršni postupak nije ni vođen, niti je bio moguć s obzirom na deklaratornu prirodu presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Zrnića i Dragice Zrnić, oboje iz Novih Banovaca, opština Stara Pazova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milana Zrnića i Dragice Zrnić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 69/09 od 23 septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7776/10 od 17. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Zrnić i Dragica Zrnić, oboje iz Novih Banovaca, opština Stara Pazova, podneli su 28. januara 2011. godine, preko punomoćnika Aleksandra Radivojevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede "prava podnosilaca da sud raspravi i odluči o njihovim pravima i obavezama", prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a da se postupajući sudovi nisu upustili u raspravljanje i odlučivanje o njihovim pravima i obavezama. Kako je u obrazloženju prvostepene presude navedeno da se ne može utvrđivati nedopustivost izvršenja presude koja se ne izvršava u sudskom izvršnom postupku, po mišljenju podnosilaca, prvostepeni sud je trebalo da se oglasi apsolutno nenadležnim i da tužbu odbaci, u skladu sa odredbom člana 16. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a ne da donese meritornu odluku kojom se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. Kako je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da podnosioci ustavne žalbe nisu lica koja imaju ovlašćenje da podnesu tužbu zbog nedopustivosti izvršenja, po mišljenju podnosilaca, drugostepeni sud je trebalo da odbaci tužbu zbog nedostatka pravnog interesa, u skladu sa odredbom člana 279. stav 6. Zakona o parničnom postupku. Najzad, podnosioci su na stanovištu da su bili legitimisani, odnosno da su imali pravni interes za podnošenje tužbe radi nedopustivosti izvršenja, te da su postupajući sudovi bili nadležni da po njoj postupaju. Sa druge strane, povreda prava na imovinu obrazlaže se time da se pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 273/04 od 18. januara 2005. godine, u pogledu koje su podnosioci tražili da se utvrdi nedopustivost izvršenja, njihova katastarska parcela svodi na površinu ispod minimuma predviđenog pozitivnim propisima.

Iz sadržine ustavne žalbe i iz zahteva koji je u njoj postavljen, Ustavni sud je zaključio da podnosioci, pored presude Apelacionog suda u Novom Sadu, osporavaju i presudu Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 69/09 od 23 septembra 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 69/09 od 23 septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da sud utvrdi da je nedopustivo izvršenje na nepokretnosti, katastarskoj parceli broj 281/2 površine 05 a 40 m2, a koja je upisana u ZKUL broj 1455 KO Novi Banovci, po presudi Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 273/04 od 18. januara 2005. godine. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je u parničnom postupku koji je vođen između parničnih stranaka u predmetu P. 273/04, sud doneo utvrđujuću presudu; da je utvrđujuća presuda deklaratorne prirode, čije izvršenje je nedopustivo u sudskom izvršnom postupku; da stoga sud ne može utvrditi nedopustivost izvršenja, već tuženi, na osnovu navedene presude, mogu nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti podneti zahtev za uknjižbu prava svojine na delu katastarske parcele koja im je dosuđena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7776/10 od 17. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Imajući u vidu da tužioci nisu lica koja imaju ovlašćenje da podnesu tužbu za utvrđenje nedopustivosti izvršenja, jer to pravo pripada samo trećim licima, u smislu člana 23. stav 4. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), a ne strankama u izvršnom postupku, koji nije ni pokrenut, drugostepeni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju ne postoji zakonski osnov za podnošenje tužbe radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja.

4. Podnosioci ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (koje se u ustavnoj žalbi označava kao "pravo podnosilaca da sud raspravi i odluči o njihovim pravima i obavezama") obrazlažu time da su postupajući sudovi u konkretnom parničnom postupku pogrešno svoju odluku o osnovanosti njihovog tužbenog zahteva zasnovali isključivo na nedostatku procesnih pretpostavki, što je, po njihovom mišljenju, moglo da vodi samo odbacivanju tužbe, a ne donošenju meritorne odluke.

Zakonom o izvršnom postupku je propisano: da sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopustivo (član 23. stav 4.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka, i bez upućivanja suda iz člana 23. stav 4. ovog zakona, da protiv poverioca pokrene parnični postupak, radi nedopustivosti izvršenja na tom predmetu (član 24. stav 1.).

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da treće lice tužbu radi nedopustivosti izvršenja može podneti samo tokom trajanja izvršnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 273/04 od 18. januara 2005. godine usvojen tužbeni zahtev kojim je zahtevano utvrđenje prava susvojine na delu nepokretnosti i upis tog prava u javne knjige. Kako pomenutom tužbom nije tražena predaja nepokretnosti u posed tužilaca, navedena utvrđujuća presuda nije bila podobna za izvršenje u sudskom izvršnom postupku, već je bila osnov za upis prava na nepokretnosti koji se sprovodi u upravnom postupku pred Republičkim geodetskim zavodom. Stoga u konkretnom slučaju nije bilo moguće pokretanje sudskog izvršnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, postojanje izvršnog postupka je bila prva procesna pretpostavka koju je trebalo utvrđivati prilikom ispitivanja dozvoljenosti tužbe radi nedopustivosti izvršenja, što su parnični sudovi i učinili. Nemogućnost vođenja izvršnog postupka predstavljala je neotklonjiv nedostatak koji je trebalo da vodi odbacivanju podnete tužbe. Dakle, nedostatak navedene procesne pretpostavke bio je smetnja za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno za meritorno odlučivanje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da ovaj procesni propust učinjen u prvostepenom postupku nije bio od značaja za ostvarivanje prava podnosilaca na sudsku zaštitu, niti na pravičnost prvostepene meritorne odluke. Ovo pogotovo stoga što je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude upravo naveo da tužba podnosilaca ustavne žalbe nije dozvoljena. S obzirom na to da je u parničnom postupku konstatovano da sudski izvršni postupak nije bio pokrenut, niti ga je uopšte bilo moguće pokrenuti, navedeni propust je izgubio svaki procesni značaj, pa nije postojao opravdani interes da drugostepeni sud, u odsustvu bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje pazi po službenoj dužnosti, ukine pobijanu presudu i vrati predmet prvostepenom sudu.

Ocenjujući ovu povredu pravila postupka sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da ona nije činila postupak nepravičnim za podnosioce ustavne žalbe, jer podnosioci, prema okolnostima konkretnog slučaja, nisu mogli da očekuju pružanje sudske zaštite u postupku po tužbi radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da su postupajući sudovi u obrazloženju osporenih presuda izneli dovoljne razloge za zauzet stav zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbama Zakona o izvršnom postupku za podnošenje tužbe radi nedopustivosti izvršenja, što te presude čini suštinski zasnovanim na ustavnopravno prihvatljivoj primeni procesnog prava. Stoga razlozi ustavne žalbe, kojom podnosioci, u suštini, izražavaju nezadovoljstvo ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 273/04, ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji daju osnova za tvrdnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom procesnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo kakvi razlozi kojima se obrazlaže povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede tog ustavnog prava.

Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava dovode isključivo u vezu sa pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi u predmetu P. 273/04 od 18. januara 2005. godine, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o povredi označenog ustavnog prava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić