Odluka Ustavnog suda o poništenju presude zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu zbog faktički oduzetog zemljišta pretvorenog u ulicu. Zaključak o napuštanju imovine je proizvoljan, a sud je propustio da ceni postojanje javnog interesa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V . i Z o. V, oboje iz Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. V . i Zo . V . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4586/15 od 10. marta 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4586/15 od 10. marta 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 2031/11 od 19. jula 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. V . i Zo . V, oboje iz Loznice , izjavili su Ustavnom sudu, 24. maja 2016. godine, preko punomoćnika S . D , advokata iz Loznice , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4586/15 od 10. marta 2016. godine , zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenom presudom preinačena prvostepena (usvajajuća) presuda i odbijen njihov zahtev za isplatu naknade za faktički zauzeto zemljište koje je , bez sprovođenja postupka eksproprijacije, pretvoreno u ulicu. Podnosioci smatraju da je osporena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava i zauzimanjem pogrešnog stava o tome da su podnosioci, odnosno njihovi pravni prethodnici izrazili nameru da predmetno zemljište napuste, na koji način im je prestalo pravo svojine na istom. Takođe su ukazali i na drugačiju praksu apelacionih sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu , kao i u spise Osnovnog suda u Loznici P. 2031/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim sudom u Loznici vođen je parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe protiv tuženih Republike Srbije i Javnog preduzeća "G ." iz Loznice, za isplatu naknade za faktički oduzeto zemljište.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P. 230/10 od 23. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, obavezani su tuženi da tužiocima na ime naknade vrednosti izuzetog dela površine 3,68 ari katastarske parc ele broj …/1, KO Loznica – selo , solidarno isplate iznos od 680.800,00 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu za višak do traženih 925.000,00 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; u stavu drugom izreke tuženi su obavezani da tužiocima solidarno naknade troškove postupka.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 13930/10 od 26. oktobra 2011. godine kojom je ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda u Loznici P. 230/10 od 23. juna 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Loznici je doneo presudu P. 2031/11 od 19. jula 2013. godine kojom je, u stavu prvom izreke, obavezan tuženi Javno preduzeće "G ." iz Loznice da tužiocima na ime naknade za faktički oduzetu kat astarsku parcelu broj … (stari broj … /1) u površini od 0,04.95 ha iz lista nepokretnosti broj 11086, KO Loznica , isplati iznos od 1.113.750,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. maja 2013 . godine pa do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u odnosu na tuženu Republiku Srbiju; u stavu drugom izreke presude obavezan je tuženi Javno preduzeće "G." iz Loznice da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka, dok su u stavu trećem izreke tužioci obavezani da tuženoj Republici Srbiji solidarno naknade troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci suvlasnici sa udelima od po 1/2 na katastarskoj parceli broj … /1, KO Loznica – selo, u površini od 0.05.00 ha koja se usled promene katastarskih parcela sada vodi u katastarskim knjigama pod brojem … u Ln. broj 11086 KO Loznica, a po osnovu nasleđa iza svog oca sada pokojnog J. V . koji je preminuo 1978. godine; da je predmetna nepokretnost nastala parcelacijom prvobitne katastarske parcele …, KO Loznica , koja je podeljena na pet parcela koje su sve prodate, osim predmetne parcele koja je bila najlošijeg kvaliteta zbog neravnog terena; da je deo predmetne nepokretnosti u površini od 1,32 ara podizanjem ograde pripojen susednoj parceli …/5 koju je D.R. kupio od dede tužilaca; da su se ovom zauzeću tužioci protivili tek pre tri godine kada su tražili da ukloni ogradu, što je on i učinio; da su otac i deda tužilaca živeli u Loznici i od 1964. godine su dolazili samo da bi obilazili rodbinu; da su predmetnu nepokretnost koristili vlasnici susednih nepokretnosti za razne svrhe; da je pre više od 30 godina, na inicijativu lokalne mesne zajednice vršeno asfaltiranje K. ulice u Loznici, kojom prilikom su izvođači radova, da bi ublažili postojeću krivinu izmestili deo putne trase sredinom k.p. …/1, a pravni prethodnici tužilaca se tome nisu protivili; da je nakon izmeštanja putne trase i asfaltiranja puta parcela tužilaca podeljena na tri dela, asfaltni prostor je zauzeo sredinu nepokretnosti, a oko puta su ostala dva uzana pojasa zemlje, pri čemu je severni pojas nasut šoderom i tako pretvoren u javnu površinu koja služi vlasnicima okolnih kuća za pristup asfaltnom putu, dok je sa južne strane kroz parcelu tužilaca iskopan kanal za odvođenje atmosferskih voda; da je nasledno rešenje iza smrti oca tužilaca doneto 1984. godine, a da su se tužioci sa zahtevom za isplatu naknade za izuzeto zemljište obratili SO Loznica 1994. godine; da predmetno zemljište nije obuhvaćeno regulacionim planom, odnosno da mu planskim aktima nije data namena javne površine, budući da se generalni urbanistički plan opštine Loznica upravo na tom području završava kod ulice K. Prema mišljenju prvostepenog suda, tužbeni zahtev za isplatu naknade za faktički izuzeto zemljište je osnovan u odnosu na tuženo javno preduzeće. Ovo stoga , što je predmetno zemljište nesumnjivo ušlo u sastav K . ulice koja se u katastru vodi kao javno građevinsko zemljište u državnoj svojini - korisnik Grad Loznica, na koji način je tužiocima, koji predmetnu parcelu više ne mogu da koriste pričinjena šteta, iako u katastarskim planovima izmena trase nije evidentirana, već je ulica i dalje ucrtana prema položaju stare t rase, a predmetno zemljište nije obuhvaćeno regulacionim planom i nije mu data namena javne površine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4586/15 od 10. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je ožalbena presuda Osnovnog sud a u Loznici P. 2031/11 od 19. jula 2013. godine tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan ; u stavu drugom izreke preinačeno je i rešenje o troškovima tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je drugotuženog obavezao da tužiocima isplati predmetnu naknadu; da pravni prethodnici tužilaca nisu iskazivali nameru da predmetno zemljište koriste na bilo koji način, iz čega dalje proizlazi da izmeštanjem trase puta i asfaltiranjem (kome se pravni prethodnici nisu protivili) tužiocima, koji su zahtev za naknadu podneli tek 1994. godine, nije pričinjena šteta; da navedeno proizlazi i iz činjenice da je D.R. bez protivljenja vlasnika predmetne nepokretnosti pre 20 godina pripojio deo sporne nepokretnosti svojoj parceli, koji je tek na zahtev tužilaca 2009. godine vratio u pređašnje stanje; da iz svega navedenog proizlazi da je namera vlasnika prilikom prodaje isparcelisanih placeva bila da ovu površinu ostavi kupcima definitivno ga napuštajući, na koji način im je prestalo pravo svojine na ovoj parceli, saglasno odredbi člana 46. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a za šta nije bila potrebna izričita izjava volje, s obzirom na to da pravo svojine može prestati i na osnovu faktičkih radnji vlasnika koje predstavljaju napuštanje nepokretnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o eksproprijaciji ( „Službeni glasnik SRS“, br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90 , „Službeni glasnik RS“, broj 6/90 i „Službeni list SRJ“, broj 53/95 ) bilo je propisano: da se nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine mogu uz pravičnu naknadu eksproprisati ili se to pravo može ograničiti kada je to potrebno radi izgradnje privrednih, stambenih, komunalnih, zdravstvenih, prosvetnih i kulturnih objekata, objekata narodne odbrane i dru gih objekata od opšteg interesa (član 1. stav 1.); da nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji postaje društvena svojina (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da se eksproprijacija može vršiti u korist i za potrebe društveno-političke zajednice, mesne zajednice, organizacije udruženog rada, samoupravne interesne zajednice, društveno-političke organizacije, zakonom određene društvene organizacije i druge samoupravne organizacije i zajednice (korisnik eksproprijacije), da se u gradovima i naseljima gradsk og karaktera eksproprijacija vrši u korist opštine, a za potrebe društveno pravnog lica iz stava 1. ovog člana, kao krajnjeg korisnika (član 8.); da za eksproprisanu nepokretnost sopstvenik ima pravo na pravičnu naknadu (član 11. stav 1.); da se opšti interes za izgradnju određenog objekta, odnosno izvođenje drugih radova na nepokretnosti za koju postoji detaljan urbanistički plan utvrđuje tim planom, da u slučaju da nije donet detaljan urbanistički plan, opšti interes se utvrđuje rešenjem skupštine opštine na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost za koju se namerava predložiti eksproprijacija, odnosno rešenjem drugog zakonom ovlašćenog organa (član 20.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09 i 55/13-Odluka US) propisano je: da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da se eksproprijacija može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. stav 1.); da javni interes za eksproprijaciju može da se utvrdi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 20. stav 4.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42.).

Odredbama člana 10. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14) propisano je: da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.) (stav 2.); da se na dobrima u opštoj upotrebi može steći pravo predviđeno posebnim zakonom (koncesija, zakup i sl.)(stav 4.); da svako ima pravo da dobro u opštoj upotrebi koristi na način koji je radi ostvarivanja te namene propisan zakonom, odnosno odlukom organa ili pravnog lica kome su ta dobra data na upravljanje (stav 5.); da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva II reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta I i II reda) i trgova i javnih parkova, koji su u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze (stav 7.). Odredbama člana 46. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da p ravo svojine prestaje napuštanjem stvari, da se stvar smatra napuštenom kada njen vlasnik na nesumnjiv način izrazi volju da ne želi više da je drži, da napuštena nepokretnost prelazi u državnu svojinu u trenutku njenog napuštanja.

Odredbom člana 2. tačka 12) Zakona o javnim putevima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 123/07) propisano je da je ulica javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja.

5. Ocenjujući navode podnosilaca u vezi povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog, odnosno arbitrarnog stanovišta postupajućeg suda.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud takođe konstatuje i to da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26.). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud podseća da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen, jer je Apelacioni sud u Beogradu stao na stanovište da podnosiocima ne pripada pravo na naknadu za sporno zemljište . Ovo stoga što su pravni prethodnici podnosilaca prilikom parcelacije zemljišta, kada je formirana i sporna parcela, istu ostavili kako bi se koristila, između ostalog, kao prilaz novoformiranim parcelama, što dalje, prema mišljenju drugostepenog suda, vodi ka zaključku da su oni izrazili nameru da predmetno zemljište napuste, na koji način je prestalo njihovo pravo svojine na istom. Stoga im asfaltiranjem parcele i pretvaranjem u ulicu nije pričinjena nikakva šteta .

Po oceni Ustavnog suda, ovakav zaključak Apelacionog suda u Beogradu , sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 46. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine na stvari može prestati napuštanjem, ali uz jasno i nesumnjivo izraženu volju njenog vlasnika da istu više ne koristi, odnosno da je napusti. Prema mišljenju Ustavnog suda, okolnost da pravni prethodnici podnosilaca predmetnu nepokretnost nisu koristili zbog odsutnosti, te da se nisu protivili njenom korišćenju od strane vlasnika susednih nepokretnosti ne može se smatrati nesumnjivo izraženom voljom da istu napuste, posebno u situaciji kada su se podnosioci ustavne žalbe 1994. godine obratili SO Loznica sa zahtevom za isplatu naknade za izuzeto zemljište.

Po mišljenju Ustavnog suda, posledica ovakvog (proizvoljnog) zaključivanja je i to što drugostepeni sud propušta da oceni od kakvog je značaja činjenica da predmetna parcela tužilaca nije bila obuhvaćena planskim aktima i nije joj bila data namena javne površine, što se za Ustavni sud nameće kao odlučno pitanje, a kojim se, u konkretnom slučaju, bavio i prvostepeni sud.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je, između ostalih, u Odluci Už-5462/2012 od 24. septembra 2015. godine istakao da kad određeno zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za lokalni put, put drugog ili trećeg reda, da od tog momenta to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, i to kao dobro u opštoj upotrebi , i da stoga jedinica lokalne samouprave ima obavezu da to zemljište, koje je postalo predmet javne svojine, izuzme iz poseda ranijeg vlasnika i da mu za to isplati odgovarajuću naknadu, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji (videti na : www.ustavni.sud.rs).

U pitanju je tzv. faktička eksproprijacija koja upravo i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti, u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta. U situaciji kada je zemljište privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i na osnovu zakona postalo javna svojina, korisnik zemljišta ne može trpeti štetne posledice što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda, koje bi bilo osnov za isplatu naknade za izuzeto zemljište.

Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, tumačenje odredaba Zakona o eksproprijaciji na način da se postojanje javnog interesa može utvrditi isključivo u situaciji kada je zemljište obuhvaćeno planskim aktom, predstavljalo bi preterani formalizam i vodilo bi nepravičnom postupanju.

Naime, postojanje planskog akt a stvara i pretpostavku postojanja javnog interesa da se na određenom zemljištu gradi put , infrastrukturni ili drugi objekat, ali to ne znači da se isključivo u tom slučaju može smatrati da javni interes postoji.

Drugostepeni sud propušta da obrazloži zbog čega napušta utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda u pogledu postojanja premisa faktičke eksproprijacije i olako prelazi na pravni osnov naknade štete. Navedeno postupanje nesumnjivo ukazuje na arbitrerno zaključivanje drugostepenog suda u pogledu pravne prirode predmetnog potraživanja podnosilaca ustavne žalbe.

Naime, kod eksproprijacije, bilo faktičke ili na zakonom propisani način sprovedene, mora postojati ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na mirno uživanje svog vlasništva, pri čemu odsustvo naknade za eksproprisanu nepokretnost predstavlja povredu prava na imovinu.

Po nalaženju Ustavnog suda, nije svako oduzimanje ili ograničenje prava na nepokretnostima, pa i ako je učinjeno od strane države, faktička eksproprijacija. Može se u određenim slučajevima raditi i o naknadi štete ako država, a posebno njeni drugi korisnici nisu postupali u javnom interesu.

Stoga, sud treba u svakom konkretnom slučaju, na osnovu utvrđenih odlučnih činjenica , da zaključi da li su radovi, odnosno način privođenja nameni predmetne nepokretnosti od strane javne vlasti vršeni u javnom interesu ili ne, a što je odlučujuće za ocenu pravne prirode potraživanja vlasnika nepokretnosti.

U postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno je da predmetna parcela podnosilaca nikada nije planskim aktom određena za ulicu i nije joj data namena javne površine, već se generalni urbanistički plan opštine Loznica završava upravo na tom području , kod ulice K . Međutim, prilikom asfaltiranja K. ulice , koja je vršena na inicijativu lokalne mesne zajednice, izvođači radova su, da bi ublažili postojeću krivinu, izmestili deo putne trase kroz sredinu parcele podnosilaca. Na navedeni način z emljište na kome podnosioci imaju pravo svojine upisano u katastar nepokretnosti, bez ikakvog rešenja o oduzimanju zemljišta , radnjama pravnog prethodnika tuženog je postalo javni put, odnosno deo ulice , koja je po Zakonu o javnoj svojini dobro u opštoj upotrebi u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi. Ovo dalje znači da je u konkretnom slučaju oduzimanje, ipak, de facto izvršeno , čime su oni kao vlasnici onemogućeni da ga koriste ili da sa njim na bilo koji način raspolažu. Pri tom , asfaltiranje parcele nije izvršeno na inicijativu, niti u interesu podnosilaca ili njihovih pravnih prethodnika, već je to učinjeno u cilju ublažavanja postojeće krivine K. ulice. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, takođe može uputiti na zaključak da je u konkretnom slučaju, ipak postojao javni interes da se parcela tužilaca izuzme i pretvori u ulicu, iako to postojećim planskim aktom nije izričito predviđeno, a što se svakako ne može pripisati u krivicu podnosilaca .

Polazeći od toga da drugostepeni sud nije, sagledavajući specifične okolnosti konkretnog slučaja, ispitao navedena - odlučna pitanja, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud dodatno napominje da se, u konkretnom slučaju, nije bavio pitanjem postojanja pasivne legitimacije na strani drugotuženog, a imajući u vidu da podnosioci nisu podneli tužbu protiv jedinice lokalne samouprave, već protiv Javnog preduzeća za upravljanje građevinskim zemljištem sa p.o. "Grad Loznica".

6. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4586/15 od 10. marta 2016. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 2031/11 od 19. jula 2013. godine, ne prejudicirajući pri tome konačan ishod predmetnog parničnog postupka.

7. Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede ostalih načela i prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o poništenju presude zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti