Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja i prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe novinara i vlasnice medija. Utvrđena je povreda slobode izražavanja novinara jer se mešanje u izveštavanje o temi od javnog značaja nije pokazalo neophodnim, kao i povreda prava na pravično suđenje zbog izostanka obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gvozdena Zdravića i Valentine Zdravić , oboje iz sela Dobroljupci kod Šljivova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gvozdena Zdravića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja, zajemčen a članom 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Valentine Zdravić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbi je.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu P. 2/13(12) od 10. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gvozden Zdravić iz sela Dobroljupci kod Šljivova, podneo je Ustavnom sudu, 7. maja 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, slobode medija iz člana 50. Ustava, te prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Opštinska uprava opštine Aleksandrovac u dva navrata odbila da podnosiocu u svojstvu dopisnika dnevnog lista „ Blic“, te glavnog i odgovornog urednika mesečnog lista „Rasina Pres“, pruži informacije o adaptaciji objekta „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju; da su predmet parničnog postupka, koji je prethodio ustavnosudskom, bile upravo informacije o pomenutom objektu u Mitrovom Polju objavljene u „Blicu“ i u „Rasini Pres“; da Apelacioni sud u Kragujevcu nije uvažio činjenice da je Opštinska uprava opštine Aleksandrovac još 2006. godine posedovala predmetne informacije, kao i to da je tužilac, koji je bio predsednik opštine Aleksandrovac, tek nakon pokretanja predmetnog parničnog postupka izneo činjenice vezane za adaptaciju objekta „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju.

Valentina Zdravić iz sela Dobroljupci kod Šljivova je, 7. maja 2014. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da kako podnositeljka nije osnivač javnog glasila „Rasina Pres“, već je osnivač pravno lice „Zdravić press“ d.o.o, to je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu, kojom je pravnosnažno obavezana da solidarno sa novinarem Gvozdenom Zdravićem plati naknadu nematerijalne štete, povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Kruševcu P. 2/13 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Viši sud u Kruševcu je osporenom presudom P. 2/13(12) od 10. septembra 2013. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Jugoslava Stajkovca i obavezao tužene Gvozdena Zdravića i Valentinu Zdravić, ovde podnosioce ustavne žalbe, da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i uleda , solidarno plate određeni novčani iznos. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi Gvozdeni Zdravić po profesiji novinar, glavni i odgovorni urednik mesečnog lista „Rasina Pres“ i dopisnik dnevnog lista „Blic“, a tužena Valentina Zdravić je vlasnik i direktor preduzeća „Zdravić press“, a u okviru kog preduzeća se izdaje mesečni list „Rasina Pres“; da je u mesečnom listu "Rasina Pre s", broj 34 od 2011. godine , objavljen članak pod naslovom: "MUP da ispita adaptaciju „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju“, u kojem je navedeno : da je za adaptaciju „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju potrošeno preko 80.000 evra; da je adaptacija „Starog M lina“ išla preko Crvenog k rsta u Mitrovom Polju, te da je opština Aleksandrovac za rekonstrukciju odvojila 4,6 miliona dinara, a rekonstrukciju je pomogla i američka vladina organizacija "Mersi Korps" sa više od 60.000 dolara, pa se postavlja pitanje gde su potrošene pare ako se ima u vidu da adaptacija „Starog M lina“ u najboljem slučaju vredi oko 10.000 evra, ko su bili izvođači i podizvođači radova i koliko je koštala celokupna investicija i zašto je baš predsednik opštine Aleksandrovac Jugoslav Stajkovac (tužilac) g arantovao "Mersi Korpsu" da će opština Aleksandrovac za tu namenu obezbediti novac, a što se vidi iz njegovog pisma podrške "Mersi Korpsu", zašto ljudi iz "Mersi Korpsa" nikada nisu obišli rekonstrukciju „Starog Mlina“, zašto čelnici opštine Aleksandrovac, kao zmija noge kriju informacije o adaptaciji tog objekta, zašto to rade, ako znaju da se Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja mora poštovati"; da je u istom mesečnom listu "Rasina Pres ", broj 35 od 2011. godine , objavljen članak pod naslovom "Stari mlin u Mitrovom Polju - Nova župska afera", u kojem je navedeno: da se iz dokumentacije o izgradnji „Starog Mlina“ koja je dospela u posed redakcije "Rasina Pres" jasno vidi da je na pomolu još jedna župska afera, koju su godinama brižljivo skrivali čelnici opštine Aleksandrovac; da je u tekstu dalje naznačeno da je sekretar Aleksandrovačke organizacije Crvenog krsta tvrdio da je adaptacija „Starog Mlina“ koštala samo 14.000 evra i da opština Aleksandrovac za taj posao nije izdvojila ni dinar; da je u tekstu navedeno i to da je u pismu podrške "Mersi Korpsu" od 28. jula 2006. godine predsednik opštine Aleksandrovac obave stio ovu organizaciju da će za adaptaciju „Starog M lina“ opština Aleksandrovac izdvojiti iz budžeta 4.618.000,00 dinara, a da je „Mersi Korps“ za projekat adaptacije kao sufinansijer izdvojila oko 60.000 dolara, tako da se postavlja pitanje kako je potrošen ostatak od preko 70.000 evra, ako adaptacija „Starog Mlina“ košta 14.000 evra; da je u tekstu naznačeno i to da je u blizini „Starog Mlina“ predsednik opštine Aleksandrovac Jugoslav Stajkovac sagradio velelepnu vikendicu u etno stilu; da se, slučajno ili ne, izgradnja vikendice Jugoslava Stajkovca nekako poklapa sa adaptacijom „Starog Mlina“ i da „vikendica vredi od nekoliko desetina hiljada evrića“; da „Stari Mlin“ nije jedini objekat u susedstvu predsednikove vikendice u Mitrovom Polju; da je tu renovirano naselje Crvenog krsta u kome se "kako tvrde građani Župe, po luksuzu i lepoti izdvaja predsednikov apartman" ; da je u dnevnom listu "Blic", broj 5369 od 23. janaura 2012. godine, objavljen članak pod naslovom „Nova afera u Aleksandrovcu" i „Kriju informacije o ’Starom Mlinu’” u kojem je navedeno da je u svrhu adaptacije „Starom Mlinu“ u Mitrovom Polju potrošeno oko 80.000 evra, odnosno oko 40.000 dolara „Mersi Korpsa“ i 4.618.000,00 dinara opštine Aleksandrovac; da uprkos zahtevima građana i javnosti, čelnici Aleksandrovca kriju informacije o adaptaciji „Starog M lina“; da je tuženi novinar ovakvim izjavama izneo svoj sud o samom tužiocu i to na način kojim se po nalaženju ovog suda vređa tužiočeva čast i narušava njegov ugled u javnosti; da ostvarivanje prava na slobodu izražavanja podrazumeva kretanje u granicama koje se odnose na poštovanje prava na čast i ugled drugih lica, u konkretnom slučaju tužioca; da autor teksta tvrdi da mu je izvor za sporne članke bilo saznanje od građana Župe, tj. prenosio je informacije koje je od njih pribavio, a da je njihovu tačnost proveravao ako je to moguće ; da u konkretnom slučaju nije mogao da dobije validne informacije vezano za konkretne investicije, tako da je morao da se posluži informacijama dobijenim od "insajdera", koje su mogle bit i tačne ili ne; da odredba člana 3. Zakona o javnom informisanju propisuje da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom, okolnostima, proveri njeno poreklo, istinitost i potpunost; da tuženi nisu pružili dokaze, shodno odredbama člana 223. Zakona o parničnom postupku, da su postupili po imperativnim odredbama Zakona o javnom informisanju; da je teret dokazivanja istinitosti napred navedenih informacija na tuženom; da tuženi nisu dokazali istinitost da je tužilac iz budžetskih sredstava opštine izdvojenih preko Crvenog krsta za adaptaciju „Starog Mlina“ koristio za gradnju svoje vikendice u Mitrovom Polju, da je kupio apartman u renoviranom naselju Crvenog krsta, školovao ćerku, i na taj način prisvojio 70.000,00 eura; da su informacije po sadržini takve da škode časti i ugledu lica na koje se odnose i da je sve to izneto u nameri da se omalovaži i kompromituje tužilac; da su objavljivanjem navedenih neistina i uvredljivih informacija o tužiocu, tuženi povredili prava tužioca; da postupajući na opisani način tuženi nameću u javnosti postojanje činjenica koje ne postoje, postojanje radnji koje ne postoje i postojanje uloge tužioca koja ne postoji; da sporni tekstovi usmerava ju javnost da je tužilac, ugledni građanin, predsednik opštine Aleksandrovac u više mandata, poslovan i porodičan čovek, u stvari osumnjičen da je vršio nedozvoljene radnje u vreme dok je bio predsednik opštine; da se potpuno neistinito iznosi ime tužioca namećući javnosti stav da je tužilac navodno pribavio za sebe protivpravnu imovinsku korist; da pravo na slobodu izražavanja i informisanja javnosti donekle može doći u koliziju sa zaštitom privatnosti pojedinaca; da to ne znači da je cilj da se ograniči sloboda medija i sloboda izražavanja, već je c ilj da se zaštiti pravo ličnosti; da je svako javno glasilo, glavni i odgovorni urednik i novinar u obavezi da se stara o tome da informacija koju objavljuje bude istinita i potpuna i u tom smislu se postavlja zahtev za ostvarivanje tzv."novinarskog standarda u izveštavanju" koji podrazumeva napor novinara za ispoljavanje principa "dužne novinarske pažnje" pa i "novinarske etike", koju očigledno u konkretnoj situaciji niti novinar i vlasnik novinskog lista "Rasina Pres" nisu ispoljili; da je tužilac zbog objavljivanja član ka za koje se vezuje njegovo ime trpeo duševne bolove , pa sud zaključuje da na strani tuženih postoji odgovornost za predmetnu štetu; da je odgovornost za štetu uvek zasnovana na krivici, koja je definisana kao namera ili nepažnja; da je tuženog opština dopisom od 27. oktobra 2010. godine obavestila da opštinska uprava ne poseduje dokument koji sadrži informacije u vezi sa objektom „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju - koliko je novčanih sredstava iz budžeta opština Aleksandrovac donirala , odnosno investirala u izgradnj u tog objekta, ko su izvođači i da li je još neko investirao u izgradnji „Starog M lina“; da je pored ovog dopisa tuženi pisao da opština krije informacije, da je opština izdvojila 40.000 evra za gradnju „Starog Mlina“, da je "Mersi Korps" učestvovao u adaptaciji tog objekta sa iznosom od 60.000 dolara, da su čelnici opštine potrošili oko 70.000 evra za koje nemaju dokumentaciju gde su potrošena i itd.

U zajedničkoj žalbi tuženih protiv prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešnom primen om odredb e člana 80. Zakona o javnom informisanju solidarno obavezao drugotuženu Valentinu Zdravić na naknadu štete; da je ona vlasnik i direktor pravnog lica koje je osnivač javnog glasila u kojem su objavljene sporne informacije , te da nema pasivnu legitimaciju u ovoj parnici; da prema navedenoj zakonskoj odredbi, za naknadu štete zbog objavljivanja neistinitih i nepotpunih informacija solidarno odgovaraju novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila, a drugotužena Valetina Zdravić nije nijedno od toga.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je u konkretnom slučaju prekršen standard obaveze novinarske pažnje koji je iskazan kroz odredbu člana 3. Zakona o javnom informisanju; da tuženi nisu pre objavljivanja tekstova postupali sa pažnjom prime renom okolnostima; da se sloboda javnog informisanja ne može ostvarivati suprotno standardu novinarske pažnje i etike na štetu drugih lica; da u konkretnom slučaju tužilac nije dao svoju saglasnost, a tuženici nisu proveravali istinitost i potpunost objavljenih informacija, niti su na bilo koji način od tužioca zatražili njegovo viđenje dobijene informacije; da kod takvog stanja stvari , po nalaženju Apelacionog suda, tužiocu, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda , što je prvostepeni sud pravilno primenio, vodeći računa i ceneći i praksu Evropskog suda po kome su javne ličnosti dužne da trpe i jaču kritiku i pokažu veći stepen tolerancije nego drugi, kao i pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 25. novembra 2008. godine, zbog čega su navodi žalbe tuženih o pogrešnoj primeni materijalnog prava neprihvatljivi.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganj u (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); da autor informacije koji je novinar odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom (član 81.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe Gvozdena Zdravića, po profesiji novinara , Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči potpuno neograničena sloboda izražavanja, već se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu). Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i Ustavni sud, sloboda izražavanja se može ograničiti pod uslovom da je visina dosuđene naknade štete srazmerna legitimnom cilju zaštite ugleda tužioca - standard srazmernosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Koprivica protiv Crne Gore, broj 41158/09, od 22. novembra 2011. godine, stav 65; Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 18139/91, od 13. jula 1995. godine, stav 49, kao i Odluku Ustavnog suda Už -1607/2013 od 16. juna 2016. godine).

Ustavni sud najpre konstatuje da je parničnim presudama podnosilac ustavne žalbe Gvozden Zdravić - novinar, glavni i odgovorni urednik mesečnog lista „Rasina Pres“ i dopisnik dnevnog lista „Blic“ , pravnosnažno obavezan da solidarno sa podnositeljkom isplati tužiocu novčani iznos od 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, a koja šteta je prouzrokovana objavljivanjem spornih informacija u novinskim člancima. U vezi navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je ovim parničnim presudama ograničena sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe. Međutim, pitanje je da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu prava na slobodu izražavanja. Stoga je bilo potrebno ispitati da li su u konkretnom slučaju ispunjeni napred navedeni uslovi za ograničenje slobode izražavanja.

Osporena presud a Apelacionog suda u u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine doneta je primenom odredaba Zakona o javnom o informisanju i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ocenjuje da su naveden e zakonsk e norm e dovoljno određen e i jasn e, što predstavlja osnov pravne sigurnosti. Ograničenje slobode izražavanja koje nastaje primenom naveden ih zakonsk ih norm i ne može se smatrati nerazumn im, neočekivanim i nepredvidivim. Zadiranje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju je bilo legalno, odnosno propisano navedenim jasnim i određenim zakonskim normama.

Ustavni sud ocenjuje da je osporena drugostepena parnična presuda donet a radi ostvarivanja legitimnog cilja koji se sastojao u zaštiti časti i ugleda tužioca . Dakle, u konkretnom slučaju postoje dva međusobna suprostavljena legitimna prava – pravo na čast i ugled tužioc a, s jedne strane, i pravo na slobodu no vinarskog izražavanja podnosioca ustavne žalbe, sa druge strane. Koje od navedenih legitimnih prava stavljenih u proporcionalni odnos treba da prevagne u konkretnom slučaju zavisi od sledećeg kriterijuma – da li je ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno u demokratskom društvu.

Prema tome, osnovni zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, jeste da utvrdi da li je to ograničenje bilo neophodno u demokratskom društvu. S tim u vezi, Ustavni sud posebno mora da utvrdi da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi, kako bi opravdali predmetno ograničenje , bili relevantni i dovoljni.

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Ustavni sud pri tome ukazuje da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važ ne društvene uloge. Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju . Javna glasila slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.). Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 7 4.).

Sa druge strane, sloboda izražavanja podrazumeva i određene „dužnosti i odgovornosti“ novinara i javnih glasila. Novinar i urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacija, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju). Ta dužnost je od posebne važnosti, kada se objavljuju informacije koje štete ugledu pojedinca, pa se stoga zahteva da novinari postupaju u dobroj nameri kako bi pružili precizne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90, od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roire protiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54 Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.).

Iako mediji ne smeju da prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova dužnost je da saopštavaju, na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 45.).Takođe, granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Međutim, Ustavni sud napominje da se prilikom razmatranja granice slobode izražavanja mora uzeti u obzir i da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, napred navedenu, stav 75.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenica ma od vrednosnih sudova , iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

U vezi izloženog, Ustavni sud najpre ocenjuje da se informacije koje su sadržane u predmetnim novinarskim člancima isključivo odnose na trošenje budžetskih opštinskih para - te da nema sumnje da se radi o pitanjima od javnog značaja i da je informisanje javnosti o tome u skladu sa ulogom medija kao „čuvara javnog interesa“ (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Observer i Guardian protiv Ujedinjenog kraljevstva, predstavka broj 13585/88, od 26. novembra 1991. godine, stav 59.). U suštini, informacije u predmetnim novinarskim člancima ne odnose se na privatni život tužioca, već pre svega na njegovo postupanje kao nosioca javne funkcije. Zatim, u predmetnim novinarskim člancima nisu korišćeni izrazi i formulacije kojim se vređa, ponižava ili omalažava ličnost tužioca. Iz same sadržine novinarskih član aka, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da nije postojala namera omaložavanja (animus iniurandi) ličnosti podnosioca ustavne žalbe, već isključivo obaveštavanje javnosti o informacijama od javnog interesa. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da sporne informacije nisu imale uvredljiv karakter za ličnost tužioca, kao što je to navedeno u parničnim presudama. Ono što se može postaviti kao pitanje jeste da li su te informacije istinite. Međutim, Ustavni sud ukazuje da u osporenim parničnim presudama uopšte nije utvrđeno koje konkretne informacije sadržane u novinskim člancima predstavljaju izjave o činjenica ma a koje vrednosn e sudov e, a što je ovde od pravnog značaja, jer se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi. Umesto toga, parnični sudovi su sasvim paušalno konstatovali da podnosioci „nisu dokazali istinost da je tužilac iz budžetskih sredstava opštine izdvojenih preko Crvenog krsta za adaptaciju Starog milina koristio za izgradnju svoje vikendice u Mitrovom Polju, da je kupio apartman u renoviranom naselju Crvenog krsta, da je školovao ćerku , i na taj način prisvojio 70.000 evra“, jer te informacije i podaci uopšte nisu navedeni u novinskim člancima. Suštinski, građanskopravna odgovornost podnosioca ustavne žalbe je utvrđena na osnovu tvrdnji tužioca da na takav zaključak navode novinski članci, što je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo.

Zatim, u osporenim parničnim presudama je navedeno da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 223. ZPP, ni je dokaz ao istinitost napred navedenih informacija. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ukazuje da je za utvrđivanje građanskopravne odgovornosti novinara, ovde podnosioca ustavne žalbe Gvozdena Zdravića, Zakon o javnom informisanju lex specialis u odnosu na ostale zakone. Na osnovu opštih pravila odštetnog prava i ZOO, krivica štetnika se pretpostavlja - ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Zakonom o javnom informisanju modifikovana su opšta pravila jer je propisano da autor informacije koji je novinar, odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno, jedino ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom (član 81.). Dakle, na osnovu navedene zakonske odredbe koju sudovi nisu naveli niti primenili u konkretnom slučaju, odgovornost novinara se zasniva na dokazanoj krivici, a teret dokazivanja snosi tužilac.

Ustavni sud takođe ukazuje da se standard novinarske pažnje treba ceniti na osnovu saznanja i informacija koje su novinaru bile dostupne u vreme pisanja novinskih članaka, a ne na osnovu informacija koje su naknadno nastale, odnosno postale dostupne javnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hlynsdottir protiv Islanda, broj 54145/10, od 2. juna 2015. godine, stav 71.). U konkretnom slučaju, pre pisanja predmetnih novinskih članaka, podnosilac ustavne žalbe Gvozden Zdravković je 15. oktobra 2010. godine podneo zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja kojim je tražio od opštinske uprave opštine Aleksandrovac da mu se daju informacije o tome koliko je novčanih sredstava iz budžeta opštine Aleksandrovac donirano, odnosno investirano u izgradnji „Starog Mlina“ u Mitrovom Polju, ko su izvođači radova na „Starom Mlinu“ i da li je još neko investirao u izgradnju „Starog Mlina“. Međutim, opštinska uprava opštine Aleksandrovac je dopisom od 27. oktobra 2010. godine obavestila podnosioca da opštinska uprava ne poseduje dokument koji sadrži tražene informacije u vezi sa objektom „Stari Mlin“, bez daljeg obrazloženja i opravdavajućih razloga. S obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe, organ javne vlasti nije pružio informacije u vezi jednog objekta javne namene, a postoji zakonska obaveza da se takve informacije daju, to je objavljivanje novinskih članaka na bazi informacija iz drugih izvora u tom trenutku, po oceni Ustavnog suda, bilo primereno okolnostima konkretnog slučaja. Ustavni sud ukazuje da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac tek u predmetnom parničnom postupku izneo informacije u vezi adaptacije „Starog Mlina“ i da je uz tužbu priložio dokumentaciju vezanu za adaptaciju „Starog Mlina“.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava po kojima redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (videti presudu u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske, predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.). Ovo se naročito odnosi na lokalne štampane medije koje imaju ograničeni tiraž i koje objavljuje informacije od javnog značaja lokalnog karaktera, te sudska odluka kojom se ograničava sloboda izražavanja lokalnog štampanog medija ima mnogo veći uticaj u odnosu na dnevne novine koji imaju mnogo veći tiraž i koje objavljuje informacije od javnog značaja koje nisu vezane za jedno određeno mesto.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali ograničenje slobode izražavanja nisu bili relevantni i dovoljni, te da takvo ograničenje nije bilo neophodno u demokratskom društvu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe Gvozdenu Zdraviću povređena sloboda izražavanja zajemčen a članom 46. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede slobode takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Usta vnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu slobode izražavanja, to se nije posebno upuštao u ocenu navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, slobodu medija iz člana 50. Ustava, te prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu podnositeljke ustavne žalbe Valentine Zdravić, Ustavni sud ukazuje da Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Niži sud zauzvrat mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na žalbu (videti presude Hadjianastassiou protiv Grčke, broj 12945/97, od 16. decemb ra 1992, stav 33; Hirvisaari protiv Finske, broj 49684/99, od 27. septemb ra 2001. godine, st. 31-32.).

U konkretnom slučaju podnositeljka je u žalbi protiv prvostepene presude navela da je vlasnik i direktor pravnog lica koje je osnivač javnog glasila u kojem su objavljene sporne informcije, a da za naknadu štete zbog objavljivanja neistinitih i nepotpunih informacija solidarno odgovaraju novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila, a ona ne spada ni u jednu navedenu zakonsku kategoriju lica, te da zbog toga nije pasivno legitimisana u konkretnoj parnici. Po oceni Ustavnog suda, radi se o odlučujućem žalbenom navodu, a o kojem se Apelacioni sud u Kragujevcu uopšte nije izjasnio, što čini drugostepenu presudu neobrazloženu u tom delu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe Valentini Zdravić povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 80/14 od 20. marta 2014. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi i ove podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja i prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti