Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je, nakon odluke Ustavnog suda, trajao dodatno neuobičajeno dugo. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H . iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. H . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za opštu logistiku - Direkcija za usluge standarda u predmetu UP-2 broj 11-46/12 povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. H . izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H . iz Rume podneo je Ustavnom sudu , preko punomoćnika M. M, advokata iz Rume, 10. aprila 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčen ih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Vojnoj ustanovi „M.“, u radnoj jedinici hotel „F.“ u N, na radnom mestu „konobar-domar“, jer je izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, u periodu od 9. do 13. jula 2007. godine, a taj izostanak n ije opravdao; da je Odlukom Ustavnog suda Už-1632/2009 od 1. decembra 2011. godine poništena presuda Vrhovnog suda Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine, kojom je bio pravnosnažno okončan postupak prestanka službe podnosioca , i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog rešenja; da je Upravni sud u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda ukazao drugostepenom organu da podnosiocu nije bila pružena mogućnost da učestvuje u prvostepenom upravnom postupku u smislu člana 133. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i da je taj nedostatak potrebno otkloniti u ponovnom postupku.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno: da je u ponovnom postupku potvrđena zakonitost odluke o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe; da je ta odluka zasnovana na izjavama M. J . i S . L , zaposlenih u hotelu „F.“, i S. T, direktora Vojne ustanove „M.“; da podnosiocu nije bilo omogućeno da prisustvuje davanju izjava navedenih lica, koje je poricao, da im postavlja pitanja i eventualno predloži njihovo suočenje radi utvrđivanja prave istine; da je podnosilac predložio da se navedena lica, koja imaju neposredna saznanja o spornim pitanjima u konkretnom postupku, saslušaju kao svedoci, u njegovom prisustvu; da S . T . nije mogao biti ponovo saslušan kao svedok jer je u toku postupka preminuo, zbog čega se njegova ranija izjava, koja je data u odsustvu podnosioca, nije mogla koristiti kao dokaz; da se M. J . i S . L . nisu odazvali pozivima nadležnog organa za saslušanje u svojstvu svedoka na usmenoj javnoj raspravi; da ih je na to „nagovorila pravnik R. V . kako se ne bi razotkrila činjenica da su prethodno izjavili ono što im je ona izdiktirala“; da je pravna služba VU „M.“ „uz pomoć pomenutog pravnika iskonstruisala“ da je podnosilac neopravdano izostao sa posla; da drugostepeni organ i Upravni sud nisu mogli izjave navedenih lica pribavljene na nezakonit način uzeti kao ključne dokaze, dok iskazima drugih svedoka, saslušanih u prisustvu podnosioca, koji su potvrdili da je podnosilac u spornom periodu bio na svom radnom mestu, nisu poklonili veru; da nadležni organ nije saslušao kao svedoke druga lica koja je podnosilac predložio , „plašeći se da će reći istinu da je podnosilac bio na svom radnom mestu u spornom periodu“.

Po mišljenju podnosioca, drugostepeni organ se bavio „nebitnim stvarima“ – „ko se upisivao u nekakvu knjigu dolazaka i odlazaka sa posla i ko se javljao na telefon“. Smatra da su u obrazloženju osporene presude nepotrebno uneti njegovi navodi da je direktor prema njemu ispoljio netrpeljivost „po osnovu nacionalne pripadnosti i zbog toga što je razotkrio sve kriminalne radnje direktora “, jer „to nije isticao da bi se branio od otkaza, već samo da bi pojasnio zašto je direktor pokušao lažno da predstavi da nije dolazio na posao“.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi izneo sopstvenu ocenu izvedenih dokaza koja se razlikuje od ocene koju je dao drugostepeni organ, a koju je kao pravilnu prihvatio Upravni sud. Naveo je i da je u tužbi predložio održavanje usmene javne rasprave, u smislu člana 33. Zakona o upravnim sporovima, što Upravni sud nije prihvatio.

Povreda p rava na suđenje u razumnom roku obrazložena je time što je radni spor, koji je bio hitan i morao se prioritetno rešavati, trajao 12 godina.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da naknadi troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe , u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne ustanove „M.“ int. broj 2256-8 i Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Vojna ustanova „M.“ (u daljem tekstu: VU „M .“) je 27. jula 2007. godine donela rešenje int. broj 2256-8 kojim je utvrdila da je podnosiocu ustavne žalbe, civilnom licu na službi u toj vojnoj ustanovi , privremeno raspoređenom na radno mesto „konobar-domar“, prestala služba u Ministarstvu odbrane – VU „M.“, sa danom 13. jula 2007. godine, usled neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno, u skladu sa odredbom člana 143. tačka 7) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac je 2. avgusta 2007. godine izjavio žalbu protiv pomenutog prvostepenog rešenja u kojoj je, pored ostalog, naveo: da nikada nije kasnio, niti izostajao sa posla; da direktor, zamenik direktora i upravnik pogona „N.“ nikada nisu bili u kontroli u hotelu „F.“, inače bi ih sigurno video.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za opštu logistiku – Direkcija za turizam i proizvodnju je donelo rešenje broj 74-47 od 25. septembra 2007. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je u tužbi od 23. oktobra 2007. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja osporio činjenice od značaja za donošenje rešenja, te je predložio da se saslušaju određeni svedoci i da se izvrši njihovo suočenje . Posebno je istakao da je „sve vreme bio na svom radnom mestu, ne sporeći da je moguće da je ponekad kasnio na posao zbog neredovnog prevoza“.

Presudom Vrhovnog sud a Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine, odbijena je tužba podnosioca.

Podnosilac je 1. septembra 2009. godine protiv označene presude Vrhovnog suda Srbije izjavio ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už-1621/2009 od 1. decembra 2011. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da mu je navedenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ista poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja od 25. septembra 2007. godine. Ustavni sud je ocenio da je u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije iz sledećih razloga arbitrarno pri menjeno merodavno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe :

- zato što podnosiocu nije bila pružena mogućnost da učestvuje u prvostepenom upravnom postupku, u smislu člana 133. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, a taj nedostatak nije otklonjen ni u drugostepenom postupku;

- zato što je podnosilac tek iz drugostepenog rešenja od 25. septembra 2007. godine saznao za dokaze na kojima je zasnovana odluka o učinjenoj povredi radne obaveze, te je tek u tužbi bio prvi put u prilici da se izjasni o izvedenim dokazima i da sam predloži da se izvedu dokazi kojima bi se pobili navodi donosioca osporenog rešenja.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 15. juna 2012. godine, doneo presudu U. 14367/11, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje od 25. septembra 2007. godine, uz nalog da se podnosiocu pruži mogućnost da učestvuje u ponovnom postupku, u smislu člana 133. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Drugostepeni organ je, nakon što je preko prvostepenog organa dopunio postupak u cilju otklanjanja nedostataka na koje je ukazano u navedenoj presudi Upravnog suda , doneo rešenje UP-2 broj 11-4 od 15. novembra 2012. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 27. jula 2007. godine.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 16708/12 od 10. oktobra 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovo odlučivanje, iz sledećih razloga:

- zato što su prilikom donošenja drugostepenog rešenja učinjene povrede pravila postupka iz člana 199. stav 2. i člana 235. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer ono ne sadrži razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na odluku datu u dispozitivu, niti sadrži pravilnu i potpunu ocenu navoda žalbe;

- zato što drugostepeni organ nije u svemu postupio u skladu sa presudom tog suda od 15. juna 2012. godine, jer nije omogućeno saslušanje predloženih svedoka od strane podnosioca ustavne žalbe;

- zato što se ne zna u kom svojstvu su u ponovnom postupku saslušani S. T, M . J . i S . L, koji su u službenim zabeleškama označeni kao „stranke-svedoci“;

- zato što su o izjavama pomenutih lica sačinjene službene zabeleške umesto zapisnika, u skladu sa odredbama čl. 64. do 69. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupka;

- zato što podnosiocu nije data mogućnost da se izjasni o navodima saslušanih lica, s obzirom na to da je izjava prvo uzeta od podnosioca, a tek naknadno od označenih lica.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je ponovo dopunio postupak preko prvostepenog organa, koji je nakon što je podnosilac 8. jula 2015. godine podneo zahtev da se predloženi svedoci saslušaju u njegovom prisustvu , održao šest usmenih javnih rasprava: 5. i 20. novembra, 4. i 18. decembra 2015. godine, kao i 11. januara i 8. februara 2016. godine, dok usmena javna rasprava zakazana za 27. januar 2016. godine nije održana. Potom je drugostepeni organ doneo rešenje UP-2 broj 11-46/12 od 15. aprila 2016. godine, kojim je po treći put odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 27. jula 2007. godine. Navedeno drugostepeno rešenje je zasnovano na sledećim dokazima pribavljenim u prvobitnom postupku i postupku koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda :

Aktom direktora VU „M .“ broj 2214-1 od 20. septembra 2006. godine, pod nazivom „Vođenje evidencije i kontrola rada u hotelu „F.“ u N, određeno je da se počev od 1. oktobra 2006. godine, svaka evidencija radnog vremena, radnih časova, slobodnih dana i godišnjeg odmora za zaposlene u hotelu „F .“ vodi preko odeljenja za ugostiteljstvo i turizam VU „M.“, te da su zaposleni u tom hotelu u obavezi da se svakodnevno javljaju telefonom prilikom dolaska na posao i odlaska sa posla na recepciju vile „K .“ i da je primopredaja smene obavezna u pisanoj formi.

Iz knjige primopredaje smene , koja se označava i kao sveska evidencije, vidi se da je podnosilac za svaki radni dan upisao podatke o radnim danima i radnom vreme nu u drugoj smeni , u junu mesecu i od 2. do 6. jula 2007. godine, i da se potpisao, a u periodu od 9. do 13. jula 2007. godine nije upi sao podatke, niti se potpisao, već se 9. i 11. jula, na mestu gde je trebalo da bude potpisan podnosilac, potpisao D. P, koji je u to vreme bio zamenik direktora VU „M.“, dok se 17. jula potpisao S. T, koji je u to vreme bio direktor VU „M.“. U kopiji knjige primopredaje upisano je da je podnosilac 26. i 27. juna 2007. godine koristio slobodne dane.

M. J, G . V . i T . J, u spornom periodu zaposleni u vili „K .“, su u zajedničkoj pisanoj izjavi od 13. septembra 2007. godine, naveli „da su se M. J . i S . L , zaposleni u hotelu „F.“, svakodnevno javljali telefonom prilikom dolaska na posao, a podnosilac ustavne žalbe se nije javljao od početka korišćenja godišnjeg odmora tj. od 19. marta 2007. godine“.

Podnosilac je u izjavi datoj prvostepenom organu 6. septembra 2012. godine, odgovarajući na pitanje zašto se u spornom periodu nije upisivao u knjigu evidencije i nije javljao na službeni telefon, naveo: „da zvanična knjiga dolazaka i odlazaka sa posla nije postojala, da se povremeno vodila neka interna evidencija u koju se nekad upisivalo, a nekad ne; da se u tu neformalnu svesku nikada nije upisivala S. L, a svakodnevno je dolazila na posao; da su tu neformalnu svesku uveli sami zaposleni kako bi imali evidenciju o broju provedenih sati na poslu, da ista nije bila numerisana, niti overena od strane ustanove; da se na telefonske pozive nije javljao jer je bio u krugu pa nije čuo telefon“.

Prvostepeni organ je u dopunjenom postupku na usmenim javnim raspravama kao svedoke saslušao D. P, Ž . C, D . E, T . D . i P . B, i to u prisustvu podnosioca, koji im je neposredno postavljao pitanja, dok su svedoci S. L, M . J . i S . T . saslušani van usmene javne rasprave, bez prisustva podnosioca.

Prema iskazima svedoka D. P . i Ž . C, koji je u spornom periodu bio upravnik pogona „N.“, podnosilac nije bio na radnom mestu u vreme kada su dolazili u obilazak hotela, 9, 11. i 13. juna 2007. godine, niti u vreme kada su ga u više navrata pozivali na službeni telefon, radi provere njegove prisutnosti na poslu. Iskaz svedoka D. P . nije prihvaćen u delu u kome je naveo „da je podnosioca video u dvorištu hotela, kada je privatno prolazio kroz Nikince, 9, 10. ili 11. jula 2007. godine ili neki drugi dan pre ili posle toga, što može biti i 4, 5. ili 7. jula 2007. godine“, budući da ni sam nije mogao da precizira o kom datumu je reč. Podnosilac ustavne žalbe je na usmenim javnim raspravama održanim 5. novembra 2015. godine i 8. februara 2016. godine izjavio da nema primedbi na iskaz pomenutog svedoka, osim u delu u kojem svedok nije mogao tačno da se seti datuma kada su se navodno videli u hotelu.

Prema iskazima svedoka S. L . i M . J, koji su u spornom periodu, pored podnosioca, bili zaposleni u hotelu „F .“, podnosilac nije bio na radnom mestu u vreme kada su dolazili u obilazak hotela, potvrđujući svoje prethodno date pisane izjave od 18. jula 2007. godine.

S. T, u spornom periodu direktor VU „M .“, je naveo: „da je povod za kontrolu prisutnosti podnosioca na poslu bio taj što je prethodno u više navrata dolazio u hotel i nije ga zatekao na radnom mestu; da je iz tog razloga svakodnevno upućivao potčinjene da steknu uvid u prisutnost lica na poslu, u svim delovima ustanove, a i sam je telefonskim putem vršio kontrolu u spornom periodu; da podnosilac nije bio izuzetak i nije bio ciljano biran, te je iz istog razloga prethodno drugom licu prestao radni odnos u RJ S; da podnosiocu nije odobrio slobodan dan za rođendan 12. jula 2007. godine; da je slobodne dane odobravao svojim pomoćnicima koji su linijom subordinacije iste odobravali svojim potčinjenim“.

Obrazlažući zašto navedena lica nisu saslušana kao svedoci na usmenim javnim raspravama, drugostepeni organ je naveo: da S. T . nije mogao biti ponovo saslušan kao svedok jer je preminuo, pa su prihvaćene njegove ranije date izjave; da se S . L . i M . J . nijednom nisu odazvali po uredno dostavljenim pozivima za usmene javne rasprave , ali da nije bilo potrebno da se preduzmu mere u cilju dovođenja navedenih svedoka, jer ne bi izneli drugačije navode u odnosu na ranije date izjave. Iz zapisnika o održanoj usmenoj javnoj raspravi int. broj 39-67/12 od 11. januara 2016. godine proizlazi da je podnosilac naveo da nema potrebe da se ponovo pozivaju predloženi svedoci i da je radi utvrđivanja pravog činjeničnog stanja neophodno ponovo saslušati svedoka D. P, što je i učinjeno.

Podnosilac je na usmenoj javnoj raspravi održanoj 8. februara 2016. godine priznao da je u spornom periodu odsustvovao sa posla 12. jula 2007. godine, kada mu je bio rođendan, navodeći „da je za to imao usmeno odobrenje direktora vojne ustanove“. U spisima predmeta se nalazi akt pod nazivom „zahtev za korišćenje godišnjeg odmora – slobodnih dana“ iz koga se vidi da je podnosilac tražio korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 20. marta do 30. aprila 2007. godine, da je saglasnost dao njegov neposredni rukovodilac, a korišćenje odobrio direktor ustanove.

Drugostepeni organ je na osnovu navedenih dokaza utvrdio sledeće činjenice: da se podnosilac u spornom periodu nije javljao prilikom dolaska na posao i odlaska sa posla na recepciju vile „K.“, niti se upisivao u knjigu primopredaje smene hotela „F.“, što je bio u obavezi da čini prema naređenju direktora ustanove broj 2214-1 od 20. septembra 2006. godine ; da je sam podnosilac potvrdio da u spornom periodu nije postupao na opisani način; da to proizlazi i iz prilo ženih kopija knjige primopredaje i zajedničke pisane izjave zaposlenih na recepciji vile „K.“, koju podnosilac nije osporio; da su se drugo dvoje zaposlenih u hotelu „F .“, S . L . i M . J , svakodnevno javljali telefonom na recepciju vile „K.“, a M. J . se upisivao i u knjigu primopredaje jer je radio u smeni , dok S. L . nije imala obavezu da se upisuje u pomenutu knjigu jer nije radila u smeni ; da podnosilac u spornom periodu nije koristio bolovanje; da su, pored toga, navedeni svedoci potvrdili da prilikom kontrola prisutnosti nisu zatekli podnosioca na poslu; da su stoga netačni navodi podnosioca da direktor, zamenik direktora i upravnik pogona „N.“ nikada nisu vršili kontrolu njegove prisutnosti na poslu.

Sa druge strane, drugostepeni organ nije prihvatio iskaze tri svedoka D. E, T . D . i P . B , koji su na usmenim javnim raspravama održanim 5. i 20. novembra 2015. godine, u prisustvu podnosioca, dali iskaze u prilog njegove tvrdnje da je u spornom periodu dolazio na posao. Najpre je ocenjeno da se pomenuti svedoci nakon punih osam godina sećaju svih činjenica i svega što su radili i videli, a izjave su im slične. Potom je ocenjeno da je posebno sporan iskaz svedoka T. D, koja je navela da je bila prisutna na podnosiočevom radnom mestu 11. jula 2007. godine, u 22,30 časova, kada je podnosilac navodno zvao direktora da mu odobri slobodan dan za 12. jul 2007. godine, koji mu je navodno i odobrio. Ovo iz razloga što se zaposleni , prema Pravilima službe Vojske Srbije, u takvim slučajevima obraćaju svojim pretpostavljenim rukovodiocima, a ne direktno direktoru, pri čemu je podnosilac slobodan dan mogao da traži u primerenije vreme. Iskaz svedoka P. B, koji je tvrdio da je bio kod podnosioca na poslu 11. jula 2007. godine, oko 15,00 časova, da bi mu predao lekarske recepte, nije prihvaćen , jer se iz akta Doma zdravlja „N .“ vidi da se navedeni svedok u periodu od 1. do 11. jula 2007. godine nije javljao lekaru. Nije prihvaćen ni iskaz svedoka D. E, koji je naveo da je u spornom periodu zbog poslovnih obaveza vezanih za muzičku produkciju odlazio u Šabac, pa je navodno dovozio i odvozio podnosioca sa posla, jer ne poseduje nikakav dokument ili ugovor iz koga bi se moglo videti da je u tom periodu bio angažovan u muzičkoj produkciji. Takođe nije prihvaćena kao pouzdana pisana izjava A. P . sačinjena 5. februara 2016. godine, u kojoj je naveo da je tokom spornog perioda redovno dolazio kod podnosioca na radno mesto radi druženja, a podnosilac mu je navodno 10. jula 2007. godine doneo gumu za bicikl, pri čemu je navedeno lice bilo pozvano kao svedok na usmenu javnu raspravu zakazanu za 18. decembar 2015. godine, ali je svoj izostanak opravdao razlogom za koji je utvrđen da je neistinit.

Pored toga, podnosilac je na usmenoj javnoj raspravi održanoj 8. februara 2016. godine naveo da je „osnovni razlog“ za prestanak službe bio taj što je ukazivao na to „da se direktor bavio kriminalom zbog čega mu se zamerio“, a da je „možda i najveći razlog“ za prestanak službe bila netrpeljivost i diskriminacija po osnovu njegove nacionalne pripadnosti. S tim u vezi, drugostepeni organ je ocenio da su izneti navodi neosnovani, imajući u vidu da ih podnosilac nije pouzdano dokazao.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je našao da je pravilan zaključak drugostepenog organa da je prvostepeni organ pravilno ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 143. tačka 7) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije da podnosiocu prestane služba u Ministarstvu odbrane – VU „M.“. Isti sud je ocenio da je drugostepeni organ u ponovnom postupku u svemu postupio po nalozima iz presude Upravnog suda od 10. oktobra 2014. godine, tako što je otklonio bitne povrede pravila postupka propisane odredbama člana 199. stav 2. i člana 235. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je našao da su neosnovani navodi tužbe kojima se osporava ocena dokaza data u drugostepenom rešenju, jer je ovlašćeno službeno lice, saglasno članu 10. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i rezultata celokupnog postupka, pravilno utvrdilo sve činjenice koje su bile od uticaja na donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, navodeći pri tome zašto je nekim dokazima data veća, a nekim manja važnost, odnosno zašto su izjave određenih svedoka prihvaćene, a određenih ne.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari relevantne su i odredbe sledećih zakona :

Odredbom člana 143. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je važio u vreme kada je podnosiocu ustavne žalbe utvrđen prestanak službe u Vojsci, bilo je propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako je neopravdano izostalo sa posla pet radnih dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da ovlašćeno službeno lice odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da stranka može zahtevati izuzeće službenog lica (…) kad postoje druge okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost i da u svom zahtevu stranka mora navesti okolnosti zbog kojih smatra da postoji neki od razloga za izuzeće (član 34. stav 1.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, da ona ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); da službeno lice koje vodi postupak određuje, po svojoj inicijativi ili po predlogu stranke, usmenu raspravu u svakom slučaju kad je to korisno za razjašnjenje upravne stvari a mora je odrediti: u upravnim stvarima u kojima učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima ili kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok ili veštak (član 139.); da ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe, a izostanak ne opravda, ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, organ koji vodi postupak može narediti da se prinudno dovede i da snosi troškove dovođenja, a može mu izreći novčanu kaznu za povredu procesne discipline u iznosu do 1.500 dinara (član 171. stav 1.); da u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži (…) utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza (…) (član 199. stav 2.); da se u obrazloženju drugostepenog rešenja moraju oceniti i svi navodi žalbe, da ako je prvostepeni organ u obrazloženju svog rešenja pravilno ocenio navode koji se u žalbi iznose, drugostepeni organ se može pozvati na razloge prvostepenog rešenja (član 235. stav 2.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da u upravnom sporu sud rešava na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi (član 33. stav 1.); da sud rešava bez održavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, ili ako stranke na to izričito pristanu (stav 2.); da je sud obavezan da posebno navede razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu (stav 3.) .

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 1. septembra 2009. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-1621/2009 od 1. decembra 2011. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda trajao je od 27. decembra 2011. godine, kada je Odluka dostavljena Upravnom sudu, do donošenja osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, što iznosi šest godina i jedan mesec.

Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-9150/2012 od 9. jula 2015. godine usvojena ustavna žalba podnosioca, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je u to vreme bio vođen pred Ministarstvom odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za opštu logistiku - Direkcija za usluge standarda u predmetu UP-2 broj 11-4, utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku. Navedenom odlukom ocenjeno je trajanje dela osporenog postupka u periodu od 27. decembra 2011. do 9. jula 2015. godine, odnosno tri godine i šest meseci.

Ustavni sud je stoga u postupku po ovoj ustavnoj žalbi cenio trajanje dela postupka koji je vođen nakon donošenja Odluke Už-9150/2012 od 9. jula 2015. godine do njegovog pravnosnažnog okončanja, odnosno period od dve godine i sedam meseci.

Prilikom ispitivanja da li je osporeni postupak okončan u najkraćem roku u skladu sa nalogom datim u pomenutoj odluci Ustavnog suda, uzeti su u obzir složenost predmeta postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa i nadležnog suda, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je predmet konkretnog upravnog postupka donekle bio složeniji u činjeničnom smislu, s obzirom na to da je održano šest usmenih javnih rasprava na kojima je saslušano više svedoka.

Ustavni sud ponovo ukazuje na to da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku službe za podnosioca bila od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo trajanju postupka time što je 8. jula 2015. godine podneo zahtev da se predloženi svedoci saslušaju u njegovom prisustvu, imajući u vidu da je prvi put još u tužbi od 22. oktobra 2007. godine predložio saslušanje istih svedoka, od kojih su samo neki bili saslušani, ali bez prisustva podnosioca, a da su usmene javne rasprave na koje su svedoci pozvani zakazane i održane tek 2015. i 2016. godine.

Ustavni sud je konstatovao da je u navedenom periodu doneto jedno drugostepeno rešenje i jedna presuda Upravnog suda. Prvostepeni organ, preko koga je drugostepeni organ sproveo dopunu postupka, više puta je na zakazane usmene javne rasprave pozivao iste svedoke, koji se nisu odazvali pozivima, niti su opravdali izostanak, ali zbog toga nije primenio zakonom propisane mere kojima bi obezbedio njihovo prisustvo i sprečio odugovlačenje postupka. Ustavni sud je ocenio da je posmatrani period prevashodno obeležilo trajanje upravnog spora u kojem je nakon jedne godine i devet meseci doneta osporena presuda, što se u konkretnom slučaju ne može smatrati opravdanim. Naime, Upravni sud je, na osnovu spisa predmeta, ocenjivao zakonitost trećeg po redu drugostepenog rešenja donetog po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 27. jula 2007. godine, pri čemu je osporeni postupak vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-1621/2009 od 1. decembra 2011. godine, a Odlukom ovog suda Už-9150/2012 od 9. jula 2015. godine bilo je naloženo i okončanje tog postupka u najkraćem roku. Ustavni sud ukazuje na to da se od Upravnog suda očekivalo da o predmetnoj tužbi podnosioca odluči posebno ažurno i da joj da prioritet u radu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za opštu logistiku - Direkcija za usluge standarda u predmetu UP-2 broj 11-46/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka, koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda i u kome je ovaj sud već utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i naložio okončanje postupka u najkraćem roku, potom životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskla dio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu u kome se osporava trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan još 2009. godine, izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe smatra da postupak koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda nije bio pravičan zbog toga što je odluka o prestanku njegove službe u Ministarstvu odbrane zasnovana na izjavama svedoka , koje su date van usmene javne rasprave, bez prisustva podnosioca, koji stoga nije mogao da im postavlja pitanja i eventualno predloži njihovo suočenje sa drugim svedocima radi utvrđivanja prave istine. Pored toga, podnosilac iznos sopstvenu ocenu određenih dokaza koje smatra bitnim za ocenu zakonitosti odluke o prestanku službe .

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i da preispituje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda u ovom predmetu je da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, u celini, uključujući i način na koji su ocenjeni dokazi, bio pravičan onako kako to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-1621/2009 od 1. decembra 2011. godine, Sud je pošao od toga da je navedenom odlukom usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije bila pružena mogućnost da učestvuje u prvostepenom upravnom postupku, u smislu člana 133. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer nije bio u prilici da se izjasni o izvedenim dokazima i da sam predloži da se izvedu dokazi kojima bi se pobili navodi donosioca rešenja o prestanku službe, pri čemu taj nedostatak nije otklonjen ni u drugostepenom postupku. Stoga je ocenjeno da je proizvoljan stav Vrhovnog suda Srbije zauzet u tamo osporenoj presudi da nije došlo do povrede pravila postupka na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca.

Postupajući u skladu sa stanovištem Ustavnog suda da se utvrđena povreda prava na pravično suđenje otkloni tako što će se podnosiocu omogućiti da učestvuje u upravnom postupku, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je najpre presudom od 15. juna 2012. godine , a potom i presudom od 10. oktobra 2014. godine, uvažio tužbe podnosioca i poništio konačna rešenja drugostepenog organa , kojem je ukazano na to da se u ponovnom postupku predloženi svedoci saslušaju u skladu sa zakonom, tako što će se podnosiocu omogućiti da im postavlja pitanja i da se izjasni o njihovim navodima. Rešavajući o žalbi podnosioca, drugostepeni organ nije poništio rešenje prvostepenog organa o prestanku službe, već je upotpunio postupak preko prvostepenog organa, koji je, pored ostalog, održao šest usmenih javnih rasprava na kojima je podnosiocu bilo omogućeno da iznosi činjenice, predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica, učestvuje u njihovom izvođenju, kao i da se upozna sa rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni , u skladu sa odredbama čl. 9. i 133. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Nakon što je izveo sve dokaze koje je smatrao neophodnim za utvrđivanje činjenica od kojih zavisi rešenje stvari, drugostepeni organ ih je, po slobodnom uverenju, ocenio pojedinačno i u međusobnoj povezanosti, obrazložio proces njihove ocene i naveo odlučne činjenice koje je utvrdio. Pored toga, drugostepeni organ se izjasnio o svim navodima koje je podnosilac izneo u žalbi protiv prvostepenog rešenja i na usmenim javnim raspravama, obrazloživši zašto ih smatra neosnovanim. Drugostepeni organ je rešenjem od 15. aprila 2016. godine potvrdio zakonitost rešenja prvostepenog organa o prestanku službe podnosioca, jer je u dopunjenom dokaznom postupku utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, u periodu od 9. do 13. jula 2007. godine, čime je ostvaren razlog za prestanak službe propisan odredbom člana 143. tačka 7) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio ocenu dokaza izvedenih u upravnom postupku, navodeći razloge o odlučnim činjenicama i merodavnim odredbama materijalnog i procesnog prava i odgovarajući na bitne navode tužbe, dok je ostale navode ocenio kao neosnovane ili bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući da li su drugostepeni organ i Upravni sud dali ustavnopravne prihvatljive razloge za donete odluke i zauzet pravni stav, Ustavni sud je uzeo u obzir sve bitne okolnosti konkretnog predmeta . U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je aktom direktora VU „M.“ od 20. septembra 2006. godine utvrđena obaveza i način vođenja evidencije o prisustvu na radu i odsustvima zaposlenih u hotelu „F .“, počev od 1. oktobra 2006. godine. Ustavni sud je našao da se razlozi podnosioca zbog kojih nije evidentirao svoje prisustvao na radu nisu mogli prihvatiti kao opravdanje za propuštanje da postupi u skladu sa obavezom utvrđenom pomenutim aktom direktora vojne ustanove. Naime, primopredaja smene u pisanoj formi bila je obaveznog, a ne fakultativnog karaktera, zbog čega zaposleni koji su radili u smeni nisu imali slobodu da se upisuju po sopstvenom izboru, već su bili u obavezi da to redovno čine, lično unoseći podatke o radnim danima, radnom vremenu u smeni i svoj potpis, pri čemu bi se u slučaju da nisu radili unosio razlog odsustva sa rada. Obaveza zaposlenih koji su radili u smeni da postupaju na taj način postojala je više od devet meseci pre spornog perioda. Polazeći od toga da je podnosilac bio upoznat sa tom obavezom i da se pre spornog perioda redovno upisivao u knjigu primopredaje kada je radio, a imajući u vidu da se u spornom periodu nije evidentirao ni na jedan od navedena dva obavezna načina potvrđivanja svog prisustva na radu, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac morao biti svestan da je takvo ponašanje nedopušteno i da će se smatrati da je neopravdano izostao sa posla, ukoliko se bez opravdanih razloga nije evidentirao, a izostanak nije opravdao. U takvoj situaciji, na podnosiocu je bilo da u predmetnom postupku dokaže svoju tvrdnju da je u spornom periodu bio prisutan na poslu, uprkos tome što ne postoji nikakva evidencija o njegovom dolasku na posao i odlasku sa posla.

Ustavni sud je uočio da je podnosilac u ustavnoj žalbi i u postupku koji joj je prethodio izneo protivrečne navode u pogledu svog prisustva na poslu tokom celog spornog perioda. Pri tome, drugostepeni organ nije prihvatio naknadno iznetu tvrdnju podnosioca da mu je direktor 11. jula 2007. godine, u 22, 30 časova, usmeno odobrio slobodan dan za 12. jul 2007. godine iz razloga što je, prema Pravilima službe Vojske Srbije, bilo neophodno da se za to obrati neposrednom rukovodiocu, a ne direktoru, što mu je bilo poznato, a to očigledno nije učinio. Ustavni sud je potom konstatovao da je podnosilac svoje prisustvo na poslu za preostala četiri dana pokušao da dokaže predlažući saslušanje određenih lica u svojstvu svedoka. Ustavni sud je našao da je neosnovan navod ustavne žalbe da je poklonjena vera samo iskazima svedoka koji su saslušani u odsustvu podnosioca, a ne i iskazima svedoka koji su saslušani u njegovom prisustvu. Naime, drugostepeni organ je prihvatio iskaze svedoka D. P . i Ž . C , koji su naveli da prilikom izvršenih kontrola nisu zatekli podnosioca na radnom mestu.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da nije imao mogućnost da u postupku postavlja pitanja svedocima S. L, M . J . i S . T, Ustavni sud je konstatovao da su S . L . i M . J, neposredno posle spornog perioda, 18. jula 2007. godine dali pisane izjave, a sva tri lica su saslušana pred prvostepenim organom, van usmene javne rasprave, 2012. i 2015. godine, o čemu su sačinjene službene zabeleške i zapisnici, sa čijom sadržinom je podnosilac upoznat i o kojima se izjasnio. Nakon toga, prvostepeni organ je prihvatio zahtev podnosioca od 8. jula 2015. godine da se navedena lica, osim S. T . koji je u međuvremenu preminuo, ponovo pozovu i saslušaju kao svedoci, u prisustvu podnosioca, ali se oni nisu odazvali pozivima. Ustavni sud je uzeo u obzir da je podnosilac na usmenoj javnoj raspravi održanoj 11. januara 2016. godine izjavio da nema potrebe da se navedena lica ponovo pozivaju kao svedoci, te je umesto toga predložio da se kao svedok ponovo sasluša D . P, što je i učinjeno na usmenoj javnoj raspravi održanoj 8. februara 2016. godine. Ustavni sud je vodio računa o tome da navedena lica prilikom usmenih saslušanja nisu opozvala ranije date pisane izjave, da njihove izjave nisu bili jedini dokazi koji su uticali na ishod postupka, da su potkrepljene drugim izvedenim dokazima koji su imali veći značaj prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja i da je podnosilac imao priliku da ospori njihovu pouzdanost. Podnosilac je isticao da su S . L . i M . J . dali izjave koje im je „izdiktirala pravnik R . V, koja ih je kasnije nagovarala da ne dolaze da svedoče kako se ta činjenica ne bi razotkrila“, kao i to da je „pravna služba uz pomoć pomenutog pravnika iskonstruisala da je podnosilac neopravdano izostao sa posla“. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je R . V . bila ovlašćeno službeno lice koje je sve vreme vodilo postupak pred prvostepenim organom u kojem je podnosilac učestvovao, ali on nije tražio njeno izuzeće zbog postojanja okolnosti koje dovode u sumnju njenu nepristrasnost, u smislu odredbe člana 34. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud smatra da se nemogućnost podnosioca da u postupku postavlja pitanja navedenim svedocima ne može pripisati samo propuštanju prvostepenog organa da obezbedi njihovo prisustvo na usmenoj javnoj raspravi, u skladu sa ovlašćenjima iz odredbe člana 171. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, već je rezultat i toga što je sam podnosilac svoju odbranu počev od usmene javne rasprave od 11. januara 2016. godine usmerio na ponovno ispitivanje svedoka D . P, što mu je omogućeno .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je drugostepeni organ poklonio veru iskazima svedoka, koji su bili zaposleni u VU „M.“ i koji su vršili kontrolu prisutnosti podnosioca na poslu, obilascima hotela i pozivanjem podnosioca na službeni telefon hotela, pri čemu niko od tih svedoka nijednom nije zatekao podnosioca na radnom mestu u toku njegovog radnog vremena, što se u potpunosti podudaralo sa stanjem utvrđenim u knjizi primopredaje. Sa druge strane, drugostepeni organ je izrazio sumnju u verodostojnost iskaza svedoka, koji nisu bili zaposleni u VU „M.“, a navodno su podnosioca dovozili na posao i odvozili sa posla ili su dolazili na njegovo radno mesto iz privatnih razloga i radi druženja. U tom smislu, drugostepeni organ je u pogledu svakog iskaza svedoka naveo konkretne i jasne razloge na osnovu kojih je stekao uverenje o njihovoj istinitosti. Pri tome je za ocenu o neopravdanom odsustvu podnosioca sa posla od posebne važnosti bilo to što podnosilac nije dao prihvatljiv odgovor na pitanje zašto se samo u spornom periodu nije upisivao u knjigu primopredaje, a prethodno je to redovno činio. Sledom iznetog, Ustavni sud je našao da je u drugostepenom rešenju na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložena ocena dokaza koji su bili od značaja za utvrđivanje razloga za prestanak službe podnosioca u Ministarstvu odbrane, zbog čega osporena presuda Upravnog suda, kojom su u potpunosti prihvaćeni razlozi iz drugostepenog rešenja, zadovoljava standard obrazložene sudske odluke.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže i time što Upravni sud nije održao usmenu javnu raspravu na kojoj bi se posebno utvrdilo činjenično stanje. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 33. stav 1. Zakona o upravnim sporovima propisano da sud u upravnom sporu rešava na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi. Sa druge strane, odredbom člana 33. stav 2. istog zakona je propisano da sud rešava na nejavnoj sednici samo ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, dok je odredbom člana 33. stav 3. istog zakona propisano da je sud obavezan da posebno navede razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu. Dakle, za ocenu Upravnog suda da predmet spora reši bez održavanja usmene rasprave od značaja je bilo da utvrdi da li su u sprovedenom upravnom postupku utvrđene sve pravno relevantne činjenice i da li je stranci omogućeno da, radi zaštite svojih interesa, učestvuje u tom postupku. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud imao u vidu da su upravni organi utvrdili i razjasnili bitne činjenice za rešavanje konkretne pravne stvari, kao i da su otklonili povrede pravila postupka na koje im je ukazano u ranijim presudama. Takođe, Upravni sud je vodio računa o tome da je u upravnom postupku održano šest usmenih javnih rasprava na kojima je podnosiocu omogućeno da aktivno učestvuje u postupku, da predlaže dokaze i da se izjasni o izvedenim dokazima.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac u upravnom postupku isticao da je „možda i najveći razlog“ za prestanak službe u Ministarstvu odbrane netrpeljivost i diskriminacija po osnovu njegove nacionalne pripadnosti, kao i to što se „zamerio“ direktoru jer je ukazao na „njegove kriminalne aktivnosti“. Međutim, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da pomenuta pitanja nisu bila predmet postupka i da Upravni sud u obrazloženju osporene presude njima nije trebalo ni da se bavi, jer ih je podnosilac izneo „samo kao pojašnjenje zašto je sve iskonstruisano da bi dobio otkaz, a ne da bi se branio od otkaza“.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8013/16 od 2. februara 2018. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, koje ne podrazumeva i pravo na povoljan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu ako za to nije bilo osnova.

Ustavni sud je našao da se istaknuta povreda prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Upravnog suda, kojom je odlučivano o zakonitosti drugostepenog rešenja donetog u postupku prestanka službe u Ministarstvu odbrane.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti