Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i tri meseca. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i procesnih propusta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. A . i Lj . A, oboje iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. A . i Lj . A . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 541/07-43, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. A . i Lj . A, oboje iz P, izjavili su 10. septembra 2011. godine, preko punomoćnika R . L, advokata iz P, ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 541/07-43 od 8. februara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15513/10 od 13. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 541/07-43.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao duže od osam godina; da sudije drugostepenog suda koji su doneli osporenu presudu nisu izabrani na osnovu zakona, jer Visoki savet sudstva, koji ih je birao na tu funkciju, nije bio konstituisan u potpunom sastavu; da zaključci sudova protivreče iskazima svedoka datih na ročištima pred prvostepenim sudom; da su tuženi priznali da nisu smetali podnosioce ustavne žalbe u državini spornog zemljišta; da su podnosioci smatraju da su stekli pravo svojine po osnovu savesne državine, tj. održaja; da su oni na opisani način stekli pravo svojine, pre nego je sporno zemljište proglašeno za gradsko građevinsko zemljište; da su sudovi očigledno proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Predložili su da Ustavni sud poništi osporene presude, ali zahtev za naknadu nematerijalne štete nisu podneli.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Požarevcu P. 541/07-43 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 10. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Požarevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv devet tuženih, radi utvrđenja prava svojine na više nepokretnosti (objekata i zemljišta).

Opštinski sud je 16. aprila 2003. godine uputio dopis Ministarstvu unutrašnjih poslova radi dostave tačne adrese za dva tužena S. Ž. i M. M, ali to Ministarstvo nije moglo udovoljiti zahtevu bez preciznijih podataka, niti su nakon toga to mogli uraditi tužioci.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom bilo je zakazano za 24. jun 2003. godine, ali nije održano zbog nedolaska tuženih. Rešenjem od 29. jula 2003. godine, tuženima je određen privremeni zastupnik – advokat.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 12. februara 2004. godine, dok su na sledećem ročištu održanom 22. aprila 2004. godine izvedeni dokazi saslušanjem tužilaca i tuženog D. M, a tužioci su svoj tužbeni zahtev proširili i na Opštinu Požarevac, jer su delovi spornog zemljišta, koje je bilo predmet tužbe, Odlukom SO Požarevac proglašeni za gradsko građevinsko zemljište. Sud je na tom ročištu rešenjem odredio da se tužba i kopija zapisnika sa tog ročišta dostavi Opštinskom javnom pravobranilaštvu.

Opštinska uprava Požarevac je dopisom od 4. maja 2004. godine obavestila sud da se sporne katastarske parcele „nalaze u okviru građevinskog područja Grada Požarevca“.

Naredno ročište bilo je zakazano za 13. jul 2004. godine, ali je odloženo jer tuženi nisu pristupili. Istoga dana, Opštinski sud je uputio dopis Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Požarevac, radi dostavljanja prepisa posedovnog lista za predmetne katastarske parcele. Republički geodetski zavod - Služba za katastar nepokretnosti Požarevac je obavestila sud da je Republika Srbija vlasnik nepokretnosti, a da je D. A . iz P . njihov korisnik.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 14. oktobra 2004. godine, Opštinski sud je rešenjem prekinuo postupak zbog smrti tužene R. S. Nezadovoljne rešenjem, stranke su istakle zajednički zahtev za izuzeće postupajućeg sudije. Međutim, Predsednik Opštinskog suda je rešenjem od 5. novembra 2004. godine odbio takav zahtev kao neosnovan.

Tužioci su podneskom od 7. decembra 2004. godine predložili nastavak postupka, ali kako se sud nije izjašnjavao, podneske iste sadržine podneli su sudu i 11. maja i 6. jula 2005. godine.

Naredno ročište za glavnu raspravu bilo je održano 10. novembra 2005. godine na kome je zakazan uviđaj za 17. mart 2006. godine, koji je održan na kome je veštak geometarske struke izvršio potrebna merenja spornih katastarskih parcela.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. avgust 2006. godine nije održano, jer veštak nije dostavio sudu nalaz i mišljenje „zbog greške u podacima dobijenim od Službe za katastar nepokretnosti Požarevac“, dok ni naredno ročište zakazano za 17. oktobar 2006. godine nije održano, ovaj put zbog bolesti postupajućeg sudije. Veštak je 30. novembra 2006. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a ročište zakazano za 8. decembar 2006. godine nije održano, jer su tužioci na ročištu sudu dostavili „podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom“.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 20. april 2007. godine nije održano „zbog odsutnosti postupajućeg sudije“, dok je naredno ročište zakazano za 22. jun 2007. godine, održano. Opštinski sud je istoga dana dopisom dostavio Opštinskom javnom pravobranilaštvu tužbu tužilaca od 22. aprila 2004. godine.

Opštinsko javno pravobranilaštvo je 25. jula 2007. godine dostavilo sudu odgovor na tužbu u kome se protive proširenju tužbe na Opštinu Požarevac.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 13. septembar i 22. novembar 2007. godine nisu održana zbog bolesti postupajućeg sudije, odnosno „neizbora sudija porotnika“.

Opštinski sud je glavnu raspravu zaključio 8. februara 2008. godine i doneo osporenu presudu P. 541/07-43 kojom je u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da utvrdi prema tuženima da su tužioci stekli pravo svojine sa po ½ dela na katastarskim parcelama br. 6747/1 od 7,82 ara, 6747/4 od 2,38 ara i 6747/8 od 1,54 ara, sve u KO Požarevac, po osnovu pismenog ugovora o kupoprodaji iz 1957. godine, da su stekli pravo svojine sa po ½ dela na katastarskim parcelama br. 6747/1, 6747/4 i 6747/8, sve u KO Požarevac, po osnovu održaja, da su postali vlasnici po osnovu gradnje sa po ½ stambenog objekta postojećeg na katastarskim parcelama br. 6747/4 i 6747/8, kao i pomoćnog objekta postojećeg na katastarskoj parceli broj 6747/8, sve u KO Požarevac, te da su proglašenjem katastarskih parcela br. 6747/1, 6747/4 i 6747/8, sve u KO Požarevac, za gradsko građevinsko zemljište, tužioci postali nosioci prava korišćenja sa po ½ dela na navedenim parcelama, što su tuženi dužni priznati, a tužiocima će presuda poslužiti kao isprava podobna za upis prava svojine na objektima i prava korišćenja na navedenim parcelama u zemljišnim, katastarskim i drugim javnim knjigama. Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tužioci da tuženoj Opštini Požarevac naknade troškove parničnog postupka.

Punomoćnik tužilaca je 6. maja 2008. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 541/07-43 od 8. februara 2008. godine. Okružni sud u Požarevcu je doneo rešenje Gž. 951/2008 od 13. januara 2009. godine kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka – dostavljanja pismenog otpravka presude tužilji Lj. A, jer u spisima predmeta ne postoji njeno punomoćje kojim je ovlastila advokata R. L. da je zastupa u predmetnoj parnici.

Tužilja Lj. A . je, preko punomoćnika advokata R. L, izjavila žalbu protiv presude, koju je Opštinski sud svojim rešenjem P. 541/07-43 od 10. marta 2009. godine odbacio kao neblagovremenu. Tužilja je 20. marta 2009. godine izjavila žalbu i protiv navedenog rešenja.

Apelacioni sud u Beogradu je 22. septembra 2010. godine ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sada Osnovnom sudu u Požarevcu, radi dopune postupka, odnosno radi dostavljanja žalbe tužilje od 20. marta 2009. godine izjavljene protiv rešenja Opštinskog suda P. 541/07-43 od 10. marta 2009. godine, tuženima.

Nakon otklanjanja navedenih procesnih nedostataka, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 15513/10 od 13. jula 2011. godine kojom je, u stavu prvom izreke, utvrdio da je žalba tužilje Lj. A . blagovremena i dozvoljena, te ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 541/07-43 od 10. marta 2009. godine, dok je u stavu drugom izreke odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 541/07-43 od 8. februara 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su katastarske parcele br. 6747/1, 6747/4 i 6747/8 na kojima tužioci traže utvrđenje prava svojine, odnosno prava korišćenja upisane u zemljišnoknjižni uložak 5210, KO Požarevac, kao suvlasništvo D . A . (pravnog prethodnika tuženih D . D, L . S, K . P, D . D, M . D, B . P . i V . A .) i tuženih S. Ž, M . M . (1) i M . M . (2); da se navedene parcele nalaze u okviru građevinskog područja Grada Požarevca koje je određeno Detaljnim urbanističkim planom Grada Požarevca („Službeni glasnik Opštine Požarevac“, broj 5/80) opštinskom Odlukom od 22. maja 1987. godine za gradsko građevinsko zemljište; da se prema izveštaju Republičkog gradskog zavoda broj 952-776/2004 od 21. jula 2004. godine, u Katastru nepokretnosti kao vlasnik navedenih katastarskih parcela vodi Republika Srbija (saglasno članu 33. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik PC“, broj 44/95); da se na katastarskim parcelama br. 6747/4 i 6747/8 nalaze stambeni i pomoćni objekat koji je sagradio pravni prethodnik tužilaca bez građevinske dozvole; da tužioci tužbom traže da se utvrdi da su na osnovu pismenog ugovora o prodaji iz 1957. godine zaključenog sa Dimitrijem Anđelkovićem i održajem stekli pravo svojine na navedenim katastarskim parcelama, a da su proglašenjem parcela gradskim građevinskim zemljištem postali nosioci prava korišćenja ovih katastarskih parcela, te da su po osnovu gradnje postali vlasnici stambenog i pomoćnog objekta na katastarskim parcelama br. 6747/4 i 6747/8, KO Požarevac; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev ceneći da tužioci nisu dostavili pismeni ugovor o prodaji zaključen između pravnog prethodnika tužilaca i D. A, da nisu dokazali šta je od istog njihov predak kupio, da D . A . nije bio vlasnik celih predmetnih katastarskih parcela, već suvlasnik, da je suvlasnik predmetnih katastarskih parcela i sudržalac bila i majka tuženih S . Ž, M . M . (1) i M . M . (2), te da održajem nisu mogli steći pravo svojine na navedenim katastarskim parcelama i konačno da nisu priložili dokaz da su naslednici pok. S. A, jer je isti imao i ćerku S, kao i da su gradnjom stekli svojinu na stambenom i pomoćnom objektu na katastarskim parcelama br. 6747/4 i 6747/8. Dalje je navedeno: da prema odredbama čl. 7, 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, stranke imaju obavezu dokazivanja činjenica bitnih za ostvarenje prava, te su dužni da iznesu činjenice i predlože dokaze na kojima zasnivaju svoj zahtev ili osporavanje navoda i dokaza protivnika, a da sud činjenice vezane za odluku utvrđuje na osnovu ponuđenih dokaza; da tužioci nisu dokazali tvrdnju da je njihov pravni prethodnik S . A . kupio predmetne katastarske parcele od D . A, niti da su zakonitom i savesnom državinom stekli vlasništvo na predmetnim katastarskim parcelama; da je prema članu 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina zakonita ako je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine, a prema članu 28. istog zakona, da se zakonitom i savesnom državinom cele stvari (a ne idealnog dela) održajem može steći svojina nepokretne stvari; da iz činjeničnog stanja proizlazi da D . A . nije bio vlasnik celih katastarskih parcela br. 6747/1, 6747/4 i 6747/8, te pravni prethodnik tužilaca nije mogao na osnovu punovažnog pravnog osnova i održajem steći svojinu na celim predmetnim parcelama čiji je suvlasnik i sudržalac bila i majka tuženih S . Ž ., M. M . (1) i M . M (2) , a tužioci nisu dokazali da je njihov pravni prethodnik kupoprodajom od D. A . kupio njegov deo ovih katastarskih parcela i da je kao savestan graditelj stekao vlasništvo na stambenom i pomoćnom objektu sagrađenim na katastarskim parcelama br. 6747/4 i 6747/8, pa nije od značaja ukazivanje žalbe da je prvotuženi u svoje ime i u ime L . S, K . P, B . P, D . D . i M . D . priznao tužbeni zahtev kod nepostojanja ovog priznanja tužbenog zahteva od ostalih tuženih kao jedinstvenih suparničara i kod činjenice da je tuženi D . D . u svom stranačkom iskazu naveo da je njegov deda D . A . 1958. godine počeo da prodaje delove ovih parcela trećim licima, da je bilo puno kupaca čija imena ne zna; da osim toga, tužioci nisu dokazali ni svoju aktivnu legitimaciju; da su cenjeni i ostali žalbeni navodi, ali kod napred izloženog, nađeno je da su bez uticaja na presuđenje.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede tih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. aprila 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 13. jula 2011. godine donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15513/10.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i tri meseca, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio nešto činjenično i pravno složen, ovo posebno imajući više tuženih.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima kojima su zahtevali utvrđenje prava svojine, pravnosnažno odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi tužilaca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za neodržavanje četiri ročišta za glavnu raspravu, koja su bila zakazana za 17. oktobar 2006. godine, te 20. april, 13. septembar i 22. novembar 2007. godine, odgovoran je isključivo Opštinski sud. Takođe, podnosioci ustavne žalbe su 22. aprila 2004. godine tužbu proširili i na Opštinu Požarevac, ali je Opštinski sud tužbu dostavio navedenoj opštini tek tri godine kasnije – 20. aprila 2007. godine, što je svakako imalo uticaj na dužinu trajanja postupka. Konačno, žalbeni postupak je trajao preko tri godine, i to zbog procesnih propusta koje je napravio Opštinski sud (koji se tiču punomoćja advokata za zastupanje podnositeljke ustavne žalbe i obaveze dostavljanja žalbe na odgovor suprotnoj strani u postupku).

Ustavni sud i u ovoj odluci konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 541/07-43 od 8. februara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15513/10 od 13. jula 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja u kojima je, pored ostalog, istaknuto da tužioci nisu dokazali tvrdnju da je njihov pravni prethodnik S. A . kupio predmetne katastarske parcele od D . A . (pravnog prethodnika tuženih), niti da su zakonitom i savesnom državinom stekli vlasništvo na predmetnim katastarskim parcelama, saglasno odredbama čl. 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05). Sudovi su, takođe, naveli da D . A . nije ni bio vlasnik celih katastarskih parcela br. 6747/1, 6747/4 i 6747/8, te da pravni prethodnik tužilaca nije mogao na osnovu punovažnog pravnog osnova i održajem steći svojinu na celim predmetnim parcelama čiji je suvlasnik i sudržalac bila i majka tuženih M . M . (2), M. M . (1) i S . Ž .. Pored toga, sudovi su istakli i da činjenica da je prvotuženi u svoje ime i u ime tuženih – L . S, K . P, B . P, D . D . i M . D . priznao tužbeni zahtev nije od uticaja, jer je takvo priznanje izostalo od strane drugih tuženih koji su jedinstveni suparničari, saglasno odredbi člana 204. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Ovakva obrazloženja osporenih presuda su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog i materijalnog prava, pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da sudije drugostepenog suda koje su donele osporenu presudu nisu bile izabrane na osnovu zakona, jer Visoki savet sudstva, koji ih je birao na tu funkciju, nije bio konstituisan u potpunom sastavu, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci VIIIU-102/2010 od 28. maja 2010. godine („Službeni glasnik RS“, broj 34/10) izneo svoj stav u kome je, pored ostalog, ocenio da se zbog nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanja.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira na činjenicu što je jedna od stranaka organ lokalne samouprave. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 130/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti