Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je trajao dvanaest i po godina. Deo žalbe protiv meritorne odluke se odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Miodraga iz Dvora, Republika Hrvatska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Miodraga i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1417/2000, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Stevana Miodraga izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Miodrag iz Dvora, Republika Hrvatska, podneo je, 24. maja 2013. godine, preko punomoćnika Bojane Gavrilović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine, zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1967/08.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje iz predmetnog postupka, navodeći: da je 17. maja 2000. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih J.Ž. i D.R, radi smetanja poseda, sa predlogom za donošenje privremene mere; da je postupak ukupno trajao 13 godina i okončan je nezakonitim osporenim rešenjem, čime mu je naneta enormna šteta; da su mu zbog dužine trajanja postupka čiji je predmet smetanje poseda, kao i zbog nezakonite osporene odluke kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, povređena označena ustavna prava.

Podnosilac je tražio „da Ustavni sud poništi rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine i meritorno odluči - preinači odluku i usvoji u celosti tužbeni zahtev uz obavezivanje tuženih da podnosiocu naknade troškove postupka kao i da se odluka Suda objavi u odgovarajućem glasniku“. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18151/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. maja 2000. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih J.Ž. i D.R, zbog smetanja poseda, sa predlogom za izdavanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 1417/2000.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je osam ročišta, dok 18 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, pet jer tuženi nisu bili prisutni, četiri zbog „nepostojanja procesnih pretpostavki“, četiri na zahtev punomoćnika tužioca, jedno na predlog parničnih stranaka, dva zbog postojanja mogućnosti mirnog rešenja spora, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su saslušane parnične stranke u više navrata, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je suočenje između pojedinih svedoka i parničnih stranaka.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1417/2000-04 od 28. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da su tuženi smetali tužioca u zadnjoj mirnoj i faktičkoj državini stana iz izreke na taj način što su se uselili u isti tako što su promenili bravu na predmetnom stanu, kojom prilikom su lišili tužioca mirnog i nesmetanog poseda predmetnog stana; u stavu drugom izreke naloženo je tuženima da uspostave pređašnje stanje državine na taj način što će primerke ključeva brave na vratima predmetnog stana predati u posed tužiocu, a tuženima je ubuduće zabranjeno ovakvo ili slično smetanje poseda tužioca; u stavu trećem izreke usvojen je predlog za određivanje privremene mere, pa je naloženo tuženima da se u roku od 24 časa od prijema pismenog otpravka ovog rešenja isele iz stana i predaju tužiocu posed istog; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 144.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1514/08 od 14. februara 2008. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1417/2000-04 od 28. juna 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1967/08 i održana su dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične strane. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1967/08 od 13. novembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev, kao i predlog za određivanje privremene mere, i obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1967/08 od 13. novembra 2008. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotužena kao punomoćnik Z. R, korisnika spornog prostora, odnosno nosioca prava na njegovu adaptaciju, 1997. godine zaključila ugovor o izgradnji odnosno adaptaciji tavanskog prostora u ul. Mutapova br. 24 u Beogradu sa tužiocem kao investitorom i izvođačem radova; da su za vreme izvođenja radova ključeve od predmetnog prostora imali i tužilac i prvotužena, a kada su radovi obustavljeni, tužilac je zadržao ključ i nekoliko puta je menjao bravu na ulaznim vratima i uvek je prvotuženoj predavao primerak ključa; da je u martu 1998. godine Z. R. opozvao punomoćje koje je dao prvotuženoj pa su se tužilac i prvotužena dogovorili da, iako nisu bili izvedeni svi radovi, predmetni stan prodaju a kupoprodajnu cenu podele srazmerno uloženim sredstvima; da se februara 2000. godine prvotužena, uz saglasnost Z. R, kao korisnika prostora, kao i saglasnost tužioca, sa drugotuženim uselila u stan; da je tužilac, koji je imao ključeve brave, prilikom unošenja stvari prvotužene, otključao vrata stana i tuženima dao primerak ključa; da je nakon toga bravu na vratima stana promenio Z. R. koji je i postojeća vrata zamenio novim vratima, a ključeve od novopostavljene brave je predao prvotuženoj; da iz činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bio u posedu ključeva predmetnog stana jer je preko prvotužene ugovorio da investira i izvede radove na adaptaciji tavanskog prostora, odnosno pretvaranju tog prostora u stan, uz dogovor da se, kada se radovi završe, stan proda i sredstva koja je uložio vrate tužiocu; da iz ovih činjenica proizlazi da je, posedujući ključ, tužilac faktički držao stan, ali da na istom nije vršio faktičku vlast u svoje ime jer je takvo držanje bilo u funkciji realizacije dogovora da se izvedu radovi koje on finansira i da mu uložena sredstva budu vraćena nakon što se po završetku radova stan proda; da tužilac nije imao državinu predmetnog stana u smislu odredbe člana 70. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa kako samo takva državina uživa sudsku zaštitu, pravilan je zaključak prvostepenog suda da se tužbenom zahtevu ne može udovoljiti.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se članom 36. stav 1. Ustava, između ostalog, jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 18. maja 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučivalo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon sedam godina od podnete tužbe, a takođe odgovornost snosi i drugostepeni sud pred kojim je postupak, nakon ukidanja prvostepene odluke, trajao četiri godine.

Dakle, predmetni postupak je ukupno trajao dvanaest i po godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovoga auda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, pri čemu su sudovi u oba stepena prekoračili period odlučivanja za koji bi se moglo smatrati da je u okvirima utvrđenih standarda razumnog roka.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen, ni činjenično niti pravno, imajući u vidu dokaze koji su tokom postupka izvedeni radi pravilnog utvrđenja spornih činjenica i razrešenja spornih pravnih pitanja.

Po oceni Suda, predmet spora je bio od značaja za podnosioca, dok je sam podnosilac u značajnoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer pet ročišta nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1417/2000, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

U vezi zahteva podnosioca da se odluka Ustavnog suda objavi u odgovarajućem službenom glasilu, Ustavni sud ukazuje da je samo usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku dovoljna i adekvatna satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon postupajućih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni relevantni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepenog rešenja, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporeno rešenje doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da tuženi nisu izvršili smetanje poseda na spornoj nepokretnosti, te da podnosiocu ne pripada pravo na državinsku zaštitu. Naime, u osporenom rešenju je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da podnosilac, iako je faktički držao stan posedovanjem ključa, na istom nije vršio faktičku vlast u svoje ime te nije imao državinu predmetnog stana u smislu odredbe člana 70. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da samo takva državina uživa sudsku zaštitu.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac nije dostavio bilo kakve dokaze da je Viši sud u Beogradu i istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke u odnosu na ovde osporeno rešenje, a što je osnovni uslov da bi se o povredi navedenog ustavnog prava moglo odlučivati.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 15884/10 od 28. novembra 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić