Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene prava na minimalnu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pogrešno protumačili da se pravo na minimalnu zaradu može umanjiti zbog neispunjenja norme, jer je ovo pravo zakonski garantovano za standardni učinak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Goluba Točilovca iz sela Muhovo, opština Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Goluba Točilovca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujecu Gž. 252/10 od 2. septembra 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Kragujevcu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove Odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Golub Točilovac iz sela Muhovo, opština Novi Pazar je 23. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Nataše Mijaljević, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujecu Gž. 252/10 od 2. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo zajemčenih odredbom člana 36. Ustava i prava na imovinu zajemečnog odredbom člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da tužilac nema pravo na razliku neisplaćene zarade; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizlazi da tužilac u određenom periodu nije imao zaradu zbog nedostatka posla; da se ugovorom o radu radniku ne mogu dati manja prava od onih koja mu pripadaju po osnovu zakona; da je njegov punomoćnik blagovremeno izjavio žalbu protiv prvostepene presude i pri tome najavio da će detaljno obrazloženje žalbe dostaviti kasnije, što je i učinio šest dana kasnije; da drugostepeni sud nije uzeo u razmatranje obrazloženu dopunu žalbe , jer je našao da je ista neblagovremena. Podnosilac ustavne žalbe je ukazao na različito postupanje sudova i dostavio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 595/08 od 2. juna 2009. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 241/10 od 28. januara 2010. godine. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu uplati kod nadležnog Fonda PIO potrebne doprinose za period od 1. septembra 2005. godine do 6. jula 2007. godine; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iz stava prvog izreke, a za deo tužbenog zahteva kojim je tražio da mu tuženi izvrši isplatu na ime razlike između primljenih do visine minimalnih zarada u iznosima utvrđeniim Sporazumom Vlade Republike Srbije i Sindikata za period od 1. januara 2004. godine do 6. jula 2007. godine , sa zakonskom zateznom kamatom od prvog dana dospelosti svake mesečne obaveze do isplate. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je odredbom člana 111. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, koja zarada se ugovara ugovorom o radu, a u visini prema čl. 112. i 113. istog zakona. Karakteristika ovog pravnog instituta je u tome da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, ali to znači da minimalna zarada nije garantovano primanje zaposlenog, već se objavljeni zvanični iznos minimalne zarade može umanjiti zaposlenom: srazmerno ostvarenom rezultatu rada u odnosu na standardni, odnosno zahtevani ili planirani rezultat, ili srazmerno manjem vremenu provedenom na radu u odnosnu na puno radno vreme, što konkretno znači da ukoliko zaposleni koji je radio puno radno vreme, a nije ispunio normu u određenom procentu, za taj procenat će primiti i niži iznos na ime minimalne zarade od zvanično važećeg. Kako tužilac nije dokazao svoje navode iz tužbe, to je prvostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev tužioca u ovom delu. U preostalom delu koji se odnosi na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, sud je izvršio uvid u dopis republičkog fonda P enzijskog i ivalidskog osiguranja, Beograd, kojim je obavešten tuženi da je 29. februara 2008. godine izvršena uplata doprinosa PIO za 96 radnika tuženog u određenom iznosu, a kako tuženi nije dostavio drugi dokaz da su ovi iznosi plaćeni, to je sud u ovom delu usvojio tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 252/10 od 2. septembra 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Oštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je tužilac blagovremeno izjavio žalbu, a da je dopunu žalbe podneo neblagovremeno, po proteku zakonskog roka od osam dana, pa ista, u smislu člana 373. u vezi člana 365. Zakona o parničnom postupku , nije ni razmatrana. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 6. jula 2007. godine . Članom 14. ugovora o radu koji je zaključen između stranaka 10. oktobra 2003. godine propisano je da zarada tužioca kao zaposlenog iznosi i utvrđuje se u visini minimalne zarade u skladu sa članom 8. Zakona o radu, ukoliko ostvari zadatu normu učinka u visini od 100% i postigne traženi kvalitet uz redovno radno vreme. U toku prvostepenog postupka iz priložene dokumentacije tuženog je utvrđeno da je tuženi u spornom periodu tužiocu za svaki mesec isplaćivao ostvarenu zaradu, i to u znatno većim iznosima zarade za ostvarenu normu, a iz nalaza sudskog veštaka je utvrđeno da je tužiocu zbog neispunjenja norme isplaćivana zarada manja od minimalne po radnom času, kao i činjenica da je 29. februara 2008. godine izvršena uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za 96 radnika tuženog u određenom iznosu i da je potrebno da se izvrše odgovarajuća knjiženja. Tuženi kao poslodavac je obavezan da na ime tužioca uplati kod nadležnog fonda Penzijskog i invalidskog osiguranja potrebne doprinose za period od 10. septembra 2005. godine do 6. jula 2007. godine , a da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između iznosa primljene zarade do visine minimalnih zarada za vremenski period od 1. januara 2004. godine do 6. jula 2007. godine neosnovan, zato što tužilac zbog neispunjenja norme nema pravo na tu razliku i na osnovu člana 111. Zakona o radu i člana 174. stav 1. tačka 12) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona, da su pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog – ništave (član 9 .); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.); da se minimalna zarada utvrđuje odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: Socijalno-ekonomski savet), da ako Socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 10 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne zarade donosi Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada), da se pri utvrđivanju minimalne zarade polazi naročito od: troškova života, kretanja prosečne zarade u Republici Srbiji, egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, stope nezaposlenosti, kretanja zaposlenosti na tržištu rada i opšteg nivoa ekonomske razvijenosti Republike Srbije, da se minimalna zarada utvrđuje po radnom času, za period od najmanje šest meseci i ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene odlukom iz st. 1. i 2. ovog člana za period koji prethodi periodu za koji se utvrđuje minimalna zarada (član 112.); da se odluka o visini minimalne zarade iz člana 112. ovog zakona objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 113.).

Zakonom o parničnom postupku "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11) je propisano da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 373. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu ustavne žalbe povređena navedena prava.

Ustavni sud je pošao od činjenice se radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog uređuje ugovorom o radu. Međutim, s obzirom na to da je ugovor o radu ugovor između ekonomski nejednakih strana, to je država odgovarajućim propisima uredila obavezne elemente i principe ugovora o radu, među kojima i pravo zaposlenog na zaradu, naknadu zarade, minimalnu zaradu.

Minimalna zarada isplaćuje se kada poslodavac otežano posluje, usled čega nije u stanju da isplaćuje odgovarajuću zaradu. U takvoj situaciji ostvaruje se pravo na minimalnu zaradu čiji je cilj da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i članove njegove porodice.

Ovo pravo je Međunarodna organizacija rada regulisala Konvencijom br. 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom br. 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica, koja je ratifikovana Zakonom o ratifikaciji („Službeni list SFRJ“, broj 14/82 , od 31. decembra 1982. godine). Članom 2. navedene konvecnije i Protokola Međunarodne organizacije rada je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogi smanjivati. Minimalna zarada uslovljena je standardnim učinkom i punim radnim vremenom, kao i odgovarajuća zarada, a utvrđuje se odlukom Socijalno -ekonomskog saveta, a u njenom odsustvu odluku o visini donosi Vlada Republike Srbije, shodno čl anu 112. Zakona o radu. Smisao i cilj zakonske norme iz čl ana 111. Zakona o radu proizlazi iz interesa zaposlenog koje se ogleda u pouzdanijem omogućavanju ostvarivanja prava na isplatu zarade koja je niža od odgovarajuće, upravo zbog egzistencijalnih i socijalnih potreba, ali je i interes poslodavca da umesto odgovarajuće isplaćuje nižu minimalnu zaradu u uslovima otežanog poslovanja. Iz navedenog proizlazi da poslodavac i zaposleni ugovaraju minimalnu zaradu, u obostranom interesu.

Zakon o radu je utvrdio pravo na minimalnu zaradu i istu je uslovio standarnim učinkom i punim radnim vremenom, odnosno radnim vremenom koje je izjednačeno sa punim radnim vremenom. Imajući u vidu navedeno, odredba ugovora o radu kojom je predviđena visina minimalne zarade zaposlenom ukoliko ostvari zadatu normu učinka u visini od 100% i postigne traženi kvalitet, ne može predstavljati smetnju da se zaposlenom prizna zakonsko pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom , posebno iz razloga jer je podnosilac ustavne žalbe sa poslodavcem istu ugovorio.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 252/10 od 2. septembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o istaknutim povred ama prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud je , imajući u vidu nalog Apelacionom sudu u Kragujevcu da ponovo odluči o žlabi na presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 603/08 od 9. septembra 2009. godine, utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Prema navodima ustavne žalbe , povreda ovog prava zasniva na činjenici da drugostepeni sud nije cenio dopunu žalbe punomoćnika podnosioca od 28. septembra 2009. godine. Kako je dopuna žalbe punomoćnika podnosioca ustavne žalbe izjavljena posle proteka roka predviđenog za izjavljivanje žalbe, to drugostepeni sud nije cenio žalbene razloge prilikom odučivanja o žalbi, našavši da je ista ne blagovremena.

Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke .

9. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45 tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene prava na minimalnu zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti