Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja odgovornosti za štetu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravo o objektivnoj odgovornosti za štetu od opasne stvari (električna energija), neadekvatno obrazlažući svoju odluku i pogrešno raspoređujući teret dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Lukića iz Mesaraca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Lukića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/16 od 4. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/16 od 4. aprila 2016. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Šapcu P. 739/10 od 20. novembra 2015. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Lukić iz Mesaraca podneo je Ustavnom sudu, 24. maja 2016. godine, preko punomoćnika Predraga Bog ovca i Maje Omeragić Pantić, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv akta Apelacionog suda u Novom Sadu navedenog u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu označena prava povređena kršenjem odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređena odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, te odredaba Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja, koji je, kako ističe, na strani tuženog, budući da se tuženi može osloboditi odgovornosti samo ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ni otkloniti ili ako dokaže da je šteta nastala radnjom oštećenika ili trećeg lica. Dalje navodi da su mu označena prava povređena proizvoljnim zaključkom sudova da su uzrok požara radovi izvedeni 24. juna 2009. godine, jer je prema nalazu veštaka uzrok požara pojava komutacionog prenapona iz distributivne mreže i proboja instalacije kablova nakon priključenja na mrežu 18. jula 2009. godine , što potvrđuje i činjenica konsatovana u policijskim zapisnicima – da je kritičnom prilikom i u drugim objektima bilo kvarova. Dodaje da je kvar 24. juna uredno pr ijavio tuženom, te da stoga propusti u proceduri koji se odnose na obavezu izdavanja pismenog naloga, sačinjavanja službene beleške i ponovnog priključenja na mrežu ne mogu ići na njegov teret, posebno imajući u vidu da je nakon otklanjanja kvara označenog datuma i u vreme štetnog događaja njegovo brojilo bilo plombirano zvaničnom plombom elektrodistirbucije. Po mišljenju podnosioca, sudovi su, razlozima datim u obrazloženju odluka, uz zanemarivanje nalaza veštaka, te načinom na koji je primenjeno merodavno pravo, stranke u postupku stavili u neravnopravan položaj. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete u iznosu od 1.600.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/16 od 4. aprila 2016. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koj im je tražio da se obaveže ODS „EPS Distribucija“ d.o.o. Beograd – Ogranak Šabac da mu na ime naknade materijalne štete (vrednosti kuće izgorele u požaru i uništenih pokretnih stvari) isplati ukupno 1.600.653,44 dinara. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 24. juna 2009. godine prijavio kvar i nestanak struje u svojoj kući, te su stručna lica tuženog, izlaskom na lice mesta, utvrdila uzrok i mesto kvara (proboj glavnog voda tj. kabla koji od konzole vodi do ormara sa brojilom) i usmeno uputila tužioca da privatno angažuje stručno lice radi njegovog otklanjanja jer tuženi nije nadležan za otklanjanje tog kvara. Tužiočev objekat je isključen sa mreže i tužilac je privatno angažovao elektromontera zaposlenog kod tuženog, koji je van radnog vremena postavio novi kabl, prethodno ga proverivši instrumentom za ispitivanje napona, a potom u dogovru sa dežurnim radnikom tuženog stavio pod napon glavni razvodni ormar i blombirao ga zvaničnom blombom. Nakon izvršene poprvake tužilac se nije žalio da ima prekid u napajanju električnom energijom. Dana 18. jula 2009. godine, nakon uključenja struje koje u celom selu nije bilo dva prethodna dana, na tužiočevoj kući je izbio požar zbog pojave komutacionog prenapona iz distributivne mreže i proboja izolacije na instalacijama kablova na potezu trase priključka napojnog voda od konzole do gornjeg dela ormara mernog mesta gde se nalazilo brojilo. U požaru je izgorela tužiočeva kuća i stvari u njoj, a prema nalazu sudskog veštaka, požar se dovodi u vezu sa radovima izvedenim 24. juna 2009. godine. Apelacioni sud je ocenio pravilnim stanovište nižestepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tuženog u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima s obzirom na to da tužilac nije dokazao da je u svemu postupao prema propisanoj proceduri prilikom priključenja objekta na distributivnu mrežu 24. juna 2009. godine i da je tuženi izveo ovo priključenje, jer je zamenu kabla i priključenje na distributivnu mrežu izvršio elektromonter zaposlen kod tuženog koga je tužilac privatno angažovao. Po nalaženju drugostepenog suda, odgovornost tuženog je isključena u smislu odredaba člana 177. Zakona o obligacionim odnosima jer tužilac nije ispoštovao proceduru priključenja objekta na distributivnu mrežu nakon nestanka struje 24. juna 2009. godine propisanu Zakonom o energetici, bliže označenom Tehničkom preporukom i internim aktima tuženog. Ocenjeni su i kao neosnovani tužiočevi žalbeni navodi da tuženi nije dokazao da je šteta nastala isključivo njegovim propustom jer njemu kao laiku nije poznat postupak priključenja na mrežu, da je tuženi odgovoran zbog toga što je glavni razvodni ormar stavio pod napon i blombirao ga zvaničnom blombom, te da je uzrok požara pojava komutacionog prenapona 18. jula 2009. godine, uz obrazloženje da je tužiocu bilo poznato da su njegove instalacije stare i da mu nije moglo ostati nepoznato da savremene instalacije podrazumevaju ugradnju zaštitnog uređaja koji isključuje objekat u slučaju prenapona i da nema odgvornosti tuženog u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima jer elektromonter zaposlen kod tuženog, radove nije izveo kao zaposleni radnik i po nalogu tuženog .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ “, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ “, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano: da je (onaj) ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo (član 170. stav 1.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.) ; da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti ( član 177. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) je propisano: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 2. i 3.).

Zakonom o energetici ("Službeni glasnik RS", broj 84/04), koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja, bilo je propisano: da kupac ima pravo da zahteva u slučaju tehničkih ili drugih smetnji u isporuci energije, čiji uzrok nije na objektu kupca, da se te smetnje otklone u primerenom roku (član 60. stav 1.); da će u slučaju tehničkih ili drugih smetnji u isporuci energije čiji je uzrok na objektu kupca ili u slučaju kada kupac ne izvršava ugovorne obaveze, energetski subjekt za prenos, odnosno transport ili distribuciju obustaviti isporuku energije kupcu, pod uslovima i na način propisan ovim zakonom i drugim propisima donetim u skladu sa ovim zakonom i da p re obustave isporuke energije kupcu mora biti dostavljena pismena opomena u kojoj je određen rok za otklanjanje uočenih nepravilnosti i nedostataka (član 63. st. 1. i 2.); da je z abranjeno samovlasno priključivanje objekata, uređaja ili instalacija na prenosni, transportni ili distributivni sistem i korišćenje energije bez ili mimo mernih uređaja ili suprotno uslovima utvrđenih ugovorom u pogledu pouzdanog i tačnog merenja preuzete energije (član 64.) .

Uredbom o uslovima isporuke električne energije („Službeni glasnik RS“ , broj 107/05), koja je bila na snazi u vreme štetnog događaja, bilo je propisano: da se priključenje objekta na prenosni odnosno distributivni elektroenergetski sistem vrši na osnovu odobrenja koje, u skladu sa Zakonom i ovom uredbom, izdaje energetski subjekt na čiji sistem se priključuje objekat uz saglasnost operatora tog sistema (član 3.); da se odobrenje iz člana 3. ove uredbe pribavlja i u slučaju povećanja odobrene snage u objektu koji je već priključen na prenosni odnosno distributivni elektroenergetski sistem i u slučaju razdvajanja ili spajanja instalacija u takvom objektu bez obzira da li se time povećava snaga u odnosu na prethodno odobrenu snagu, kao i u slučaju isključenja iz člana 28. ove uredbe (član 4. stav 1.); da se isporuka električne energije kupcu može obustaviti u slučaju kada elektroenergetski objekti, postrojenja ili uređaji ne ispunjavaju tehničke propise i da je energetski subjekt za prenos odnosno distribuciju električne energije dužan, u slučajevima propisanim Zakonom da pre obustave isporuke električne energije kupcu dostavi pismenu opomenu o nedostacima odnosno nepravilnostima zbog kojih mu se može obustaviti isporuka električne energije i da mu odredi primeren rok za otklanjanje tih nedostataka odnosno nepravilnosti koji ne može biti kraći od 3 dana niti duži od 30 dana od dana dostavljanja pismene opomene (član 27. stav 2. tačka 2) i stav 5.); da je energetski subjekt za prenos odnosno distribuciju električne energije dužan da bez odlaganja isključi objekat sa prenosnog odnosno distributivnog elektroenergetskog sistema u slučajevima kada su objekat, uređaji ili instalacije samovlasno priključeni, kada objekat ne ispunjava uslove u skladu sa tehničkim propisima i predstavlja neposrednu opasnost po život, zdravlje ljudi i imovinu i kada to zahteva kupac (član 28. stav 1. tač. 3), 4) i 6)); da merni uređaji koji se ugrađuju moraju biti overeni i plombirani od strane ovlašćene organizacije, a njihove priključne veze moraju biti pregledane i plombirane od strane isporučioca, u skladu sa zakonom i drugim propisima (član 43. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu njenu sadržinu i iznete razloge za tvrdnju o povredi ovog prava, Ustavni sud, pre svega, podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i ne podrazumeva obavezu sudova da u odlukama iznesu sve detalje i daju odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente ( videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91). Pomenuta obaveza je, prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i bitna procesna garancija jer pokazuje strankama da su njihove relevantne tvrdnje i argumenti razmotreni i ispitani (videti presudu Boldea protiv Rumunije , od 15. februara 2007. godine, broj predstavke 19997/02, st. 32. i 33.). ESLjP je takođe stanovišta i da bi načelo pravičnosti sadržano u članu 6. Konvencije bilo narušeno ako bi domaći sudovi ignorisali konkretnu i važnu primedbu koju je izneo podnosilac (videti presude Pronina protiv Ukrajine , od 18. jula 2006. godine, broj predstavke 63566/00, stav 25. i Mala protiv Ukrajine , od 3. jul a 2014. godine, broj predstavke 4436/07, stav 48.). Iz iznetog, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne može da bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da se štetni događaj desio 18. jula 2009. godine zbog pojave komutacionog prenapona iz distributivne mreže i proboja izolacija na instalacijama kabla na podnosiočevoj kući, a k oja štetna posledica se, prema nalazu veštaka, dovodi u vezu sa radovima izvedenim 24. juna2009. godine na instalacijama i brojilu tužioca. Za pomenute radove je utvrđeno da ih je izveo elektromonter zaposlen kod tuženog, koga je podnosilac privatno angažovao i koji je, nakon što ih je završio, u dogovoru sa dežurnim radnikom tuženog, stavio pod napon glavni razvodni ormar i plombirao ga zvaničnom plombom. Pre izvođenja ovih radova podnosilac je kvar i nestanak struje prijavio tuženom, čiji su radnici izlaskom na lice mesta utvrdili uzrok i mesto kvara, isključili podnosiočev objekat sa mreže i usmeno ga uputili da privatno angažuje stručno lice radi otklanjanja kvara jer tuženi nije nadležan za njegovo otklanjanje. Dalje, Ustavni sud konstatuje da se obrazloženje osporenog akta zasniva na oceni o pravilnom stanovištu nižestepenog suda da za nastalu štetu ne postoji odgovornost tuženog u smislu odredaba čl. 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, jer podnosilac nije dokazao da je u svemu postupao prema propisanoj proceduri prilikom priključenja objekta na mrežu 24. juna 2009. godine, niti da je tuženi izvršio ovo uključenje, u kom slučaju bi, kako se dalje navodi, postojala njegova odgovornost, budući da je zamenu kabla izvršilo lice zaposleno kod tuženog koga je podnosilac privatno angažovao.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje na to da Zakon o obligacionim odnosima razlikuje dva osnova odgovornosti za štetu – odgovornost po osnovu krivice (subjektivna) i odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna), pri čemu obaveza naknade štete nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila i da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, odnosno da šteta potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti, u slučaju objektivne odgovornosti. Za subjektivnu odgovornost potrebno je da postoji i krivica štetnika, dok se za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara bez obzira na krivicu jer se odgovornost zasniva na stvorenom riziku. Dalje, Ustavni sud konstatuje da pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava, ako zakonom nije drukčije određeno. S druge strane, prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje krivice za nastalu štetu je osnov naknade, a na štetnikovoj strani je zakonska pretpostavka o krivici. Dakle, na štetniku je teret dokazivanja da je isključena njegova odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla , dok u slučaju da je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnošću, važi pretpostavka uzročnosti da šteta potiče od te stvari, odnosno delatnosti. Ove zakonske pretpostavke odgovorno lice se može osloboditi ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, odnosno da je nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg, koja se takođe nije mogla predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Kad je u pitanju opasna delatnost, nije moguće dokazivati da je šteta rezultat više sile kao događaja koji se nalazi van stvari o čemu govori član 177. Zakona o obligacionim odnosima . Kada je reč o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (na koji se drugostepeni sud takođe poziva), pitanje pravne prirode odgovornosti pravnog lica za nepravilan/nezakonit rad njegovih organa, po nalaženju Ustavnog suda, u suštini predstavlja odgovornost za radnje ili propuštanja koja počine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja. Ustavni sud dodatno napom inje da pored navedenih opštih rešenja Zakona o obligacionim odnosima u pogledu odgovornosti i konkretno odgovornosti prilikom postupanja sa opasnim stvarima i sa povećanim rizikom , materija vezana za električnu energiju, a posledično i specifični aspekti odgovornosti, dodatno su regulisani Zakonom o energetici, kao i Uredbom o uslovima isporuke električne energije. Uopšte uzev, čitav niz pitanja u vezi električne energije preciziran je u navedenim posebnim propisima, te oni moraju biti uzimani u razmatranje kada se primenjuju i tumače pitanja odgovornosti, obaveza i prava, kao i krivice.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu argumentaciju drugostepenog suda za zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud primećuje da se taj sud, i pored toga što je utvrđeno da se štetni događaj desio 18. jula 2009. godine zbog pojave komutacionog prenapona iz distributivne mreže i proboja izolacije na instalacijama kablova u podnosiočevom objektu, koji se dovodi u vezu sa radovima izvršenim 24. juna 2009. godine, ni na jednom mestu u obrazloženju ne bavi obavezama tuženog koje su propisane Zakonom o energetici i podzakonskim aktima – da potrošačima isporučuje električnu energiju određenog napona i frekfencije uz precizno definisana veća odstupanja koja su izuzetno dozvoljena u slučaju kvara, niti sa aspekta tih normi razmatra eventualno postojanje uzročno -posledične veze između radnje tuženog – ponovnog uspostavljanja električne energije celom mestu i štetnog događaja. Štaviše, u delu u kom e daje ocenu žalbenih navoda podnosioca o uzroku požara, drugostepeni sud se isključivo zadržao na činjenicama koje se odnose na radove izvedene 24. juna 2009. godine, iznoseći dalje zaključke o starosti podnosiočevih instalacija i propustima tužioca. Drugostepeni sud nije razjasnio niti konkretizovao postojanje obaveze tužioca, već samo spominje da nakon izvršenih radova nije podneo zahtev za priključenje na mrežu , pri čemu ni na jednom mestu ne precizira postojanje obaveze podnošenja zahteva, u kom pravnom aktu i za koje situacije je propisano podnošenje zahteva priključenja na elektro mrežu, niti precizira koje konkretne radnje je trebalo da preduzme podnosilac nakon prijave kvara, a koje su sa druge strane bile obaveze tuženog kao distributer a električne energije. Kada je reč o oceni da podnosilac nije dokazao da je tuženi nakon pomenutih radova njegov objekat priključio na mrežu, Ustavni sud takođe primećuje da se drugostepeni sud, i pored toga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je elektromonter zaposlen kod tuženog, kog je on privatno angažovao, u dogovoru sa dežurnim radnikom tuženog stavio pod napon glavni razvodn i ormar i plombirao ga zvaničnom plombom tuženog, jedino zadržao na činjenici da je pomenuti elektromonter privatno angažovan. Umesto odgovora na podnosiočev konkretan žalbeni razlog – da je tuženi odgovoran zbog toga što je priključenje izvršeno u dogovoru sa njegovim dežurnim radnikom i ormar plombiran njegovom zvaničnom plombom, drugostepeni sud se izjašnjava da nema odgovornosti tuženog u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima jer pomenuti elektromonter nije postupao kao zaposleni radnik tuženog i po njegovom nalogu. Sledom iznetog, kada se ne dostatak izričitosti obrazloženja u pogledu navođenja konkretnih i propisanih obaveza potrošača i distributera električne energije u postupku prijave i otklanjanja kvara dovede u vezu s prethodno navedenim odsustvom razloga o značaju činjenice da je stavljanje pod napon i plombiranje razvodnog ormara izvršeno u dogovoru sa dežurnim radnikom tuženog, Ustavni sud ne može a da ne zaključi da je drugostepeni sud dao odgovore na podnosiočeve žalbene razloge, ali da ti odgovori s obzirom na sadržinu tražene zaštite i konkretnih žalbenih razloga nisu obuhvatili sve važne aspekte slučaja. S obzirom na izneto stanje stvari , obrazloženje drugostepene odluke se teško može oceniti ustavnopravo prihvatljivim jer ne daje relevantne i uverljive razloge za ocenu da je do štetnog događaja došlo isključivo propustom podnosioca , niti da je on u spornom događaju postupao protivno relevantim pravnim normama . Stoga, po oceni Ustavnog suda, ovako dato obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS “, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/16 od 4. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Šapcu P. 739/10 od 20. novembra 2015. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je utvrđena povreda prava na pravično suđenje, to Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da će, na osnovu ove odluke, o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca biti ponovo odlučivano u postupku pred redovnim sudovima.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete opredeljenog u visini potraživanja koje je bilo predmet spora , Ustavni sud je našao da je taj zahtev preuranjen budući da će u ponovnom postupku nadležni sud odlučivati o žalbi podnosioca protiv prvostepene odluke, te je odlučeno kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu .

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“ , broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja odgovornosti za štetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti