Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak po privatnoj tužbi, u kojem je podnosilac istakao imovinskopravni zahtev, trajao je preko osam godina, što je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4168/2011
16.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi p. d . „A.“ k. doo iz U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba p. d. „A.“ k. doo i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu K. 537/10 (ranije pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu K. 58/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. d. „A .“ k. doo iz U, čiji je zakonski zastupnik S. N. iz U, podnelo je 10. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Nikole S. Maksimovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Užicu K. 537/10 od 26. aprila 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 2518/11 od 5. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je krivični postupak „počeo podnošenjem krivične prijave 13. jula 2001. godine, a okončan drugostepenom presudom od 5. jula 2011. godine“, te da je trajao deset godina, što se ne može smatrati razumnim rokom, posebno imajući u vidu da je u jednom delu došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Užicu K. 537/10 od 19. januara 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

P. d. „A.“ k. doo iz U. je 24. juna 2003. godine, u svojstvu oštećenog kao tužioca, preko punomoćnika N. S. M, podiglo optužnicu pred Okružnim sudom u Užicu protiv G.J. zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 166. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije. U optužnici je istaknut i imovinskopravni zahtev na ime naknade materijalne štete u iznosu od 1.800.000,00 dinara. Predmet je u Okružnom sudu u Užicu zaveden pod brojem K. 58/03, a kasnije je dobio nov boj K. 2/06.

Opštinsko javno tužilaštvo u Užicu je 18. oktobra 2005. godine svojim aktom Kt. 87/04 podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Čajetini protiv istog okrivljenog (G.J.) zbog krivičnog dela krađa u pokušaju iz člana 165. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, na štetu oštećenog p . „A.“ k . doo iz U. Predmet je u Opštinskom sudu u Čajetini zaveden pod brojem K. 99/05.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Kv. 221/06 od 29. septembra 2006. godine spojeni su postupci koji su se protiv G.J. vodili pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu K. 58/03 i pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetu K. 99/05 i određeno je da se jedinstven postupak vodi pred Okružnim sudom u Užicu pod brojem K. 58/03.

Tokom trajanja krivičnog postupka pred Okružnim sudom u Užicu, ročište za glavni pretres je zakazano i održano više puta i nekoliko sudija je bilo zaduživano ovim predmetom.

Nakon reforme pravosuđa, spisi predmeta Okružnog suda u Užicu K. 58/03 dostavljeni su Osnovnom sudu u Užicu na nadležnost. Predmet je u Osnovnom sudu u Užicu zaveden pod brojem K. 537/10.

Osnovni sud u Užicu je spise predmeta vratio Višem sudu u Užicu saglasno odredbi člana 37. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku.

Viši sud u Užicu je 19. februara 2010. godine doneo rešenje Kv. 142/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim, pa je izazvan sukob nadležnosti.

Apelacioni sud u Kragujevcu je svojim rešenjem Kr. 23/10 od 15. aprila 2010. godine odredio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Užicu.

Osnovni sud u Užicu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 26. aprila 2011. godine doneo osporenu presudu K. 537/10 kojom je okrivljenog G.J, u stavu prvom izreke, oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, jer nije dokazano da je izvršio krivično delo za koje je optužen optužnicom oštećenog kao tužioca „A.“ k . doo iz U, ovde podnosioca ustavne žalbe. Stavom drugim izreke navedene presude je prema okrivljenom G.J. odbijena optužba zbog krivičnog dela krađa u pokušaju „iz člana 203. stav 1. u vezi sa stavom 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika“, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, dok je oštećeno p. „A.“ k . doo iz U. upućeno da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parnici.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, rešavajući o žalbi punomoćnika oštećenog kao tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, 5. jula 2011. godine doneo osporenu presudu Kž1. 2518/11 kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Užicu K. 537/10 od 26. aprila 2011. godine.

4. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“, od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv ‚bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’”, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude „Atanasova protiv Bugarske“, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv ‚bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’”, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bio optužen, već je imao svojstvo oštećenog kao tužioca i oštećenog. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe istakao novčani imovinskopravni zahtev 24. juna 2003. godine, iz čega proizlazi da je jasno izrazio svoju nameru da traži naknadu materijalne štete prouzrokovane krivičnim delom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 24. juna 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev, pa do 5. jula 2011. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 2518/11 kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Užicu K. 537/10 od 26. aprila 2011. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, krivični postupak trajao nešto više od osam godina.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da je u ovom krivičnom predmetu moglo biti donekle složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, ali je ocenio da, imajući u vidu da se krivični postupak vodio zbog dva krivična dela, teške krađe i krađe, kompleksnost činjeničnog stanja nije takva da bi opravdala trajanje dokaznog postupka od osam godina.

Podnosilac ustavne žalbe je nesumnjivo imao interes da se krivični postupak, u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca i oštećenog lica zbog krivičnog dela teške krađe i krađe, što pre okonča i da se odluči o njegovom imovinskopravnom zahtevu kako bi ostvario svoje pravo na obeštećenje, a koji je istakao i čiju je visinu predelio još prilikom podizanja optužnice, 24. juna 2003. godine.

Ustavni sud je iz odgovora Osnovnog suda u Užicu utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se predmetni krivični postupak, skoro neprekidno, vodio pred prvostepenim, prvo Okružnim, a potom Osnovnim sudom u Užicu, i da je za sve vreme trajanja postupka , dakle za osam godina, doneta samo jedna prvostepena presuda. Pri tome je, za jedno od dva krivična dela koja su bila predmet postupka, optužba odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Imajući u vidu da je tokom vođenja ovog postupka pred Okružnim sudom u Užicu promenjeno više predsednika veća, što je za posledicu imalo to da svaki put pretres počne iznova, te da je Osnovni sud u Užicu izazvao i sukob nadležnosti, usled čega je postupak dodatno prolongiran, Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnih prvostepenih sudova ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

6. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 4. obrazloženja ove odluke, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u krivičnom postupku koji je okončan donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti