Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Sud odbacuje delove žalbe koji se odnose na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Stevanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Stevanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu K. 767/06 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Stevanović iz Niša je 10. septembra 201 1. godine, preko punomoćnika Zorana N. Saveljića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Kž 1. 1519/10 od 25. maja 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 4. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenom presudom pravnosnažno okončan krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu preko devet godina, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odnosno „posebna prava okrivljenog iz člana 33. stav 4. Ustava“. Podnosilac dalje ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer „sud nije jasno opredelio kojem iskazu svedoka je poklonio veru i da li je i na koji način otklonio kolizije“ koje su iznete u tri saobraćajna veštačenja i dodaje da je „ovakvo obrazloženje suda neosnovano i doneto uz bitnu povredu postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku, i to zbog toga što je presuda nerazumljiva i izreka iste protivreči razlozima presude, a presuda inače nema razloge o odlučnim činjenicama i ti razlozi nisu jasni, te su znatno i protivrečni, kao i te da o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude i sadržini tih iskaza - nalaza veštaka“. Podnosilac potom detaljno iznosi sve okolnosti saobraćajne nezgode sa smrtnom posledicom koja je bila predmet krivičnog postupka, te analizira iskaze svedoka i nalaze veštaka i komisija veštaka saobraćajne struke, te zaključuje da „suprotno stanovištu prvostepenog i drugostepenog suda“, „izvedeni dokazi ne ukazuju na to da je optuženi skrivio predmetno krivično delo“. Takođe, podnosilac ističe i da mu je povređeno pravo iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i „ukine osporenu presudu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su. broj 272/2012, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu, koji je pravnosnažno okončan 25. maja 2011. godine , donošenjem osporen e presud e Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1519/10.

Krivični postupak je pokrenut pred tadašnjim Vojnim sudom u Nišu donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga (rešenje Ki. 287/02 od 17. septembra 2002. godine), zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon sprovedene istrage, Okružno vojno tužilaštvo u Nišu je 21. januara 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu pred Vojnim sudu u Nišu.

Spisi predmeta Vojnog suda u Nišu su 6. januara 2005. godine dostavljeni Opštinskom sudu u Leskovcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu za dalje postupanje u ovoj krivičnopravnoj stavri, a nakon donošenja Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova. Predmet je pred Opštinskim sudom u Leskovcu dobio broj K. 7/05.

Opštinski sud u Leskovcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 30. januara 200 6. godine doneo presudu K. 7/05 kojom je okrivljenog , ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim i izrekao mu uslovnu osudu. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kž. 309/06 od 6. septembra 200 6. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon toga u Opštinsk om sud u u Leskovcu dobio novi broj K. 767/06.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Leskovcu je postupio po primedbama Okružnog suda u Leskovcu i uradio potrebna veštačenja, te ponovo saslušao predložene svedoke.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Leskovcu je 19. oktobra 2009. godine doneo presudu K. 767/06 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi sa članom 289. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i izrekao mu uslovnu osudu, tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine ne izvrši novo krivično delo.

Navedena presuda je po žalbama, nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1519/10 od 25. maja 2011. godine u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o kazni (podnosilac je oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrečena mu je bezuslovna kazna zatvora u trajanju od šest meseci), ukinuta je mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije, a u preostalom delu je prvostepena presuda potvrđena.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene i drugostepene presude podneo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti .

Republički javni tužilac nije našao osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog sud a u Leskovcu K. 767/06 od 19. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1519/10 od 25. maja 2011. godine .

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovišt u da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 17. septembra 2002. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 25. maja 201 1. godine kada je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu Kž 1. 1519/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina godina i nešto više od osam meseci. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremena trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenom u krivičnom postupku, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja i izvede više dokaza od kojih je zavisila odluka o postojanju krivičnog dela , ali smatra da složenost tih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro devet godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu, kao okrivljenom u ovom krivičnom postupku, bilo u interesu da se postupak što pre privede kraju kako bi se konačno utvrdilo da li je izvršio krivično delo iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja koje mu je stavljeno na teret .

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro devet godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosilac nije istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označen o ustavn o prav o. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu (da „sud nije jasno opredelio kojem iskazu svedoka je poklonio veru i da li je i na koji način otklonio kolizije“, da je „ obrazloženje suda neosnovano i doneto uz bitnu povredu postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku“, da je „ presuda nerazumljiva i izreka iste protivreči razlozima presude, a presuda inače nema razloge o odlučnim činjenicama i ti razlozi nisu jasni, te su znatno i protivrečni, kao i to da o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude i sadržini tih iskaza-nalaza veštaka“, da „izvedeni dokazi ne ukazuju na to da je optuženi skrivio predmetno krivično delo“), zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je podnosilac trebalo da bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi očiglednom omaškom u pisanju istakao i povredu prava iz stava 4. člana 3 3, umesto stava 6. istog člana Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, o kojem je bilo reči u tački 5. obrazloženja ove odluke. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se osnovanost ustavne žalbe podnosioca u odnosu na prav o iz člana 33. stav 6. Ustava razmatra posebno.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti