Odluka Ustavnog suda o slobodi medija i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu medijske kuće i urednika, potvrdivši odluke redovnih sudova o naknadi štete javnom funkcioneru zbog objavljivanja neistinite informacije. Ograničenje slobode izražavanja ocenjeno je kao neophodno radi zaštite ugleda drugog lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda i Saše Milovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba d.o.o. “Kurir info“ i Saše Milovanovića izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu P3. 20/13 od 12. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7820/13 od 20. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. “Kurir info“ iz Beograda i Saša Milovanović iz Beograda , podneli su Ustavnom sudu, 13. januara 2014. godine, preko zajedničkih punomoćnika Branislava Glogonjca i Bojane Aleksić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu P3. 20/13 od 12. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7820/13 od 20. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i slobode medija iz člana 50. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su osporenim presudama obavezani da tužiocu Draganu Đilasu naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda objavljivanjem neistinitih informacija, a povodom članka koji se pojavio 17. decembra 2012. godine u Dnevnom listu “Kurir“, a u kome je objavljeno da je tužilac kupio stan od 270 m2 u Ulici patrijarha Varnave u Beogradu . Ističu da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da se u konkretnom slučaju radi o neistinitoj informaciji i da postoji odgovornost podnosilaca ustavne žalbe za štetu, te da su novinari podnosioca d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda pre objavljivanja spornog teksta sa pažnjom proverili istinitost podataka o kupovini navedenog stana, ističući da je Dragan Ješić, bliski prijatelj tužioca, samo formalni vlasnik stana i da je isti kupljen za potrebe tužioca. Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da je sporni tekst imao za cilj da se otk riju afere o prikrivanju imovine čemu pribegavaju političari, pa da ovakve sudske presude onemogućavaju medije da budu značajna poluga javne kontrole i ocene rada političara koji donose odluke od značaja za sve građane Republike Srbije. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Dragan Đilas je 29. januara 2013. godine podneo Višem sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda i Saše Milovanovića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda nanete objavljivanjem neistinite informacije u Dnevnom listu “Kurir“, ispravke informacije i objavljivanja presude u navedenim novinama .

Viši sud u Beogradu je 12. septembra 2013. godine doneo osporenu presudu P3. 20/13, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan drugotuženi da kao glavni i odgovorni urednik Dnevnog lista “Kurir“ objavi ispravku informacije koja je bliže opisana u tom stavu izreke, bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevne štampe od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom plaćanja tužiocu iznosa od 1.500,000,00 dinara na ime primerene novčane svote za slučaj neobjavljivanja ispravke; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da drugotuženi objavi ispravku na naslovnoj strani, i to na 4/5 naslovne strane u delu teksta ispravke u kome je navedeno “Ekskluzivno“; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda nanete objavljivanjem neistinitih, netačnih i nepotpunih informacija solidarno isplate iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa iz stava trećeg izreke a do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara; u stavu petom izreke obavezao drugotuženog da objavi ovu presudu u celini u izdanju Dnevnog lista “Kurir“ u kome bude izvršena ispravka neistinitih informacija; u stavu šestom izreke obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 48.010,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je 20. novembra 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 7820/13, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o objavljivanju ispravke i da drugotuženi isplati tužiocu iznos od 200.000,00 dinara na ime primerene novčane svote za slučaj neobjavljivanja ispravke, kao i stav ovima trećem, petom i šestom njene izreke; u stavu drugom izreke usvojio žalbu tuženih i preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.300.000,00 dinara na ime primerene novčane svote za slučaj neobjavljivanja ispravke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je 17. decembra 2012. godine u dnevnim novinama “Kurir“ broj 3317 objavljena fotografija tužioca i fotografija zgrade uz naslov “Eksluzivno: Kurir otkriva“, “Đilas kupio stan od 700.000 evra“ i podnaslovi “Predsednik DS i gradonačelnik Beograda častio se dupleksom od 270 m2 u centru Beograda na 200 metara od Hrama Svetog Save“ i “Đilas nedavno za 1.000.000,00 evra kupio vilu na Senjaku od 193 m2“, te da je na stranama 10 i 11 istog izdanja objavljena fotografija tužioca uz nadnaslov “Najbogatiji podstanar na svetu“ i naslov “Đilas kupio dupleks od 700.000 evra, kao i podnaslov “Gradonačelnik Beograda častio se stanom od 270 kvadrata u Ulici patrijarha Varnave, kupoprodajni ugovor u njegovo ime potpisao Dragan Ješić direktor firme “Chalet“ koja je kupila vilu na Senjaku“; da u tekstu potpisanom od strane “Ekipe Kurira“ stoji “Dobro, jel ti dosta?“ i tekst da je gradonačelnik Beograda kupio za oko 700.000,00 evra dupleks od 270 kvadrata na Vračaru na 200 metara od Hrama Svetog Save, te da se stan koji je pazario nalazi u ulici u kojoj on trenutno iznajmljuje stan, da Đilasova nova „gajba“ ima 270 kvadarata – 110+160, a da je investitor Mihajlo Pjanović, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde i da je papire o kupovini stana potpisao Dragan Ješić direktor firme “Chalet“, čiji je stoprocentni vlasnik firma “Multikom group“ u kojoj Dragan Đilas ima udeo od 25%; da je u tekstu dalje navedeno da je gradonačelnik kupio stan u Pjanovićevoj zgradi, ali da se kao kupac navodi Dragan Ješić i da je zgrada moderna na lokaciji gde kvadrat ide preko 3.000,00 evra, te da je Đilas iznajmio stan u zgradi preko puta dok se ova ne završi; da je u levom donjem uglu članka na 10 . strani uokviren naslov “ Pjanović: Ne moram da otkrijem“ sa tekstom “Ovu informaciju je potvrdilo za “Kurir“ više nezavisnih izvora međutim, Mihajlo Pjanović tvrdi da stan nije prodao prvom čoveku prestonice . Nisam prodao stan gradonačelniku, uostalom ja vama ne moram da otkrijem kome sam prodao nekretninu. U tom poslu sam s kumom – rekao je Pjanović“, a da je na strani 10. i 11 . objavljena fotografija kuće sa uokvirenim tekstom “Kuća koju nije kupio Đilas, već njegova firma“; da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da tužilac sa porodicom stanuje u stanu koji se nalazi u potkrovlju stambene zgrade u Ulici patrijarha Varnave broj 37 u Beogradu , i to stana broj 8, površine 105,90 m2 i galerijsko -tavanskog prostora iznad stana i hodnika zgrade, a po osnovu ugovora o zakupu nepokretnosti koji je zaključen 6. novembra 2012. godine sa zakupodavcem Draganom Ješićem, vlasnikom ovog stana; da novinari koji su pisali sporni tekst nisu imali na uvid ovaj ugovor o zakupu, a da je svedok Milan Lađević pre pisanja teksta izvršio uvid u katastar nepokretnosti i video da se objekat tokom njegove izgradnje vodio na Mihajla Pjanovića, a da je u momentu suđenja u katastru upisan Dragan Ješić kao vlasnik navedenog stana; da tužilac nije odgovarao na direktne pozive novinara, niti je imao saznanje da je neko iz njegove službe odgovarao na pozive i da je tužilac zbog spornog teksta smršao i da su neistinite informacije dovele do toga da ljudi menjaju mišljenje o njemu i prave drugačiju sliku, da je imao problem da objašnjava svojoj deci da nije lopov, te da prati svoju ćerku školskog uzrasta, jer brine za njenu bezbednost; da je polazeći od navedenog, drugostepeni sud ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da novinari prvotuženog u konkretnom slučaju nisu postupili u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine, koja je predvidela dužnost novinara da pre objavljivanja informacije, koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, jer su novinari prvotuženog objavili neistinitu informaciju, pa su ispunjeni uslovi iz člana 47. stav 3. pomenutog zakona za objavljivanje ispravke; da je prvostepeni sud, po nalaženju drugostepenog suda, previsoko odmerio primerenu novčanu svotu za slučaj neobjavljivanja ispravke iz člana 53. stav 2. Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine, pa da drugostepeni sud smatra da iznos od 200.000,00 dinara predstavlja primerenu novčanu svotu koju bi drugotuženi bio u obavezi da plati tužiocu za slučaj neobjavljivanja ispravke informacije; da je pravilno prvostepeni ocenio da iznos od 100.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu zbog pretrpljene nematerijalne štete, imajući u vidu činjenicu da je tužilac zbog spornog teksta i tiraža Dnevnog lista “Kurir“ imao probleme koji se tiču odnosa sa decom i odnosa okoline prema njemu, a posebno vodeći računa o tome da ova naknada ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, u smislu odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da su neosnovani navodi žalbe tuženih kojima se ukazuje da su novinari dobili informaciju da je tužilac faktički kupio stan, a da se Dragan Ješić formalno vodi kao vlasnik, te da ugovor o zakupu koji je dostavio tužilac potvrđuju navode objavljene u spornom tekstu da je nepokretnost kupljena za potrebe tužioca; da je u Dnevnom listu “Kurir“ od 17. decembra 2012. godine objavljena informacija da je tužilac kupio dupleks od 700.000,00 evra, a da je ugovor o kupoprodaji u njegovo ime potpisao Dragan Ješić (iz čega proizlazi da je Dragan Ješić kao punomoćnik tužioca u njegovo ime i za njegov račun potpisao ugovor o kupoprodaji stana koji je predmet spora), a što je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da predstavlja netačnu informaciju, s obzirom na to da je Dragan Ješić navedeni ugovor potpisao kao kupac, a potom kao zakupodavac izdao stan u zakup tužiocu, pri čemu je činjenica zbog čega je Dragan Ješić kupio taj stan bez uticaja na tačnost informacije koja je preneta u Dnevnom listu “Kurir“; da su neosnovani navodi žalbe tuženih da u konkretnom slučaju nisu objavljene neistinite informacije i da te informacije nisu podesne da povrede čast i ugled tužioca; da sama činjenica da informacija o kupovini navedenog stana nije tačna, znači da ona ima lezionu sposobnost, jer njena neistinitost vređa čast i ugled, privatnost i druga prava i slobode lica na koje se odnosi, u konkretnom slučaju tužioca; da su neosnovani navodi žalbe tuženih da su novinari u svemu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom i pravilima struke, zbog toga što su, pored ostalog, proverili u Službi za katastar nepokretnosti ko je vlasnik spornog stana, iz razloga što su novinari uvidom u katastar imali saznanje da se tužilac ne vodi kao vlasnik stana, pa su uprkos tome objavili sporni tekst.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, a da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.); da u Republici Srbiji nema cenzure, a da nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje (član 50. stav 3.).

Odredbama Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi njihovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva ju na činjenici da su postupajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na njihovu štetu, pogrešno nalazeći da postoji odgovornost podnosilaca za štetu zato što se radi o neistinitoj informaciji da je tužilac vlasnik stana u Ulici patrijarha Varnave broj 37 u Beogradu. Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, njihova novinarska ekipa je pre objavljivanja spornog teksta u skladu sa odredbama člana 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju iz 2003. g odine sa dužnom pažnjom proverila pouzdanost navedene informacije koju su objavili u Dnevnom listu “Kurir“ u izdanju od 17. decembra 2012. godine, pa da samim tim nije bilo mesta deliktnoj odgovornosti podnosilaca. U tom kontekstu, podnosioci ustavne žalbe napominju da ovakav pravni stav parničnih sudova sprečava novinare da se bave svojim poslom u pogledu otkrivanja afera o prikrivanju imovine od strane javnih funkcionera.

Imajući u vidu suštinu navoda podnosilaca ustavne žalbe i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, prourokovane objavljivanjem neistinite informacije u novinskom tekstu, Ustavni sud nalazi da je, za ocenu osnovanosti navoda podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, potrebno prethodno odgovoriti na pitanje da li je podnosiocima u predmetnom parničnom postupku povređena sloboda izražavanja, kao jedna od tekovina modernog demokratskog društva, a koja je našla mesto i u najvišem pravnom aktu u Republici Srbiji. S tim u vezi, Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči apsolutna sloboda izražavanja, budući da su stavom 2. navedenog člana utvrđena ograničenja te slobode. Tako se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu i opšte načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava proklamovano odredbama člana 20. Ustava, kao i praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), Ustavni sud je utvrdio da se navedena sloboda može ograničiti pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu).

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Sud dalje konstatuje da se, prema praksi ESLjP, sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije, primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške , predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Ustavni sud napominje i da je odredbama Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine, koji se primenjivao na sporni građanskopravni odnos, bilo predviđeno da u se javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim ako zakonom nije drugačije propisano, i to bez obzira na način na koji je pribavljena informacija.

Ipak, kao što je ranije izneto, sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj slobodi, jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koji, pored ostalog, spada i zaštita prava i ugleda drugih lica. Pored toga, sloboda novinarskog izražavanja je naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, te da postupaju u skladu sa profesionalnim standardima (videti presude ESLjP u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90 od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roireprotiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54 i Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške , predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.). U tom smislu, Ustavni sud ističe da je ovakvu novinarsku obavezu poznavao i Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine, koji je u članu 3. stav 1. predviđao da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (videti Odluku Ustavnog suda Už-3884/2013 od 4. februara 2016. godine).

U ovoj ustavnopravnoj stvari su od naročitog značaja sledeći stavovi ESLjP: da redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (presuda ESLjP u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske , predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.); da bi „štampa načelno trebalo da ima pravo, kada doprinosi javnoj raspravi o pitanjima od legitimnog interesa, da se poziva na sadržaj službenih izveštaja, bez prethodnog sprovođenja nezavisnog istraživanja“ (presuda ESLjP u predmetu Colombani protiv Francuske , predstavka broj 51279/99, od 25. juna 2002. godine, stav 65.).

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je najpre konstatovao da su osporenim presudama zaštićena prava ličnosti tužioca na uštrb slobode novinarskog izražavanja. Podnosioci ustavne žalbe su pravnosnažno obavez ani da tužiocu pruže odgovarajuću satisfakciju u vidu naknade nematerijalne štete, ispravke sporne informacije i objavljivanja presude, jer je zaključak parničnih sudova da su objavljivanjem sporne informacije, kojom je tužilac označen kao vlasnik luksuznog stana na atraktivnoj lokaciji u Beogradu, povređeni čast i ugled tužioca. Dakle, osporenim presudama je nesumnjivo došlo do ograničenja slobode izražavanja podnosilaca ustavne žalbe. Odgovor na pitanje da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu slobode izražavanja zavisi od ispunjenosti gore navedenih uslova - zakonitost, legitimni cilj i neophodnost u demokratskom društvu.

Prema oceni parničnih sudova, zaposleni kod podnosioca ustavne žalbe d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda pre objavljivanja spornog teksta nisu sa pažnjom primerenom okolnostima proverili tačnost i pouzdanost informacije da je tužilac vlasnik navedenog stana, u smislu odredaba člana 3. Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine. Podnosioci ustavne žalbe su u toku predmetnog parničnog postupka insistirali na tome da su kredibilitet te informacije proverili iz više izvora, između ostalog i u razgovoru sa komšijama i investitorom koji je učestvovao u izgradnji zgrade u kojoj se nalazi sporni stan, pa da su pružili priliku i tužiocu da demantuje navode da je on kupio luksuzni stan, koji nije odgovarao na njihove pozive. Podnosioci ustavne žalbe su u ovom tzv. “štamparskom sporu“ tvrdili da su na profesionalan način došli do saznanja da je tužilac vlasnik stana u Ulici patrijarha Varnave broj 37 u Beogradu i da samim tim ne postoje uslovi za njihovu deliktnu odgovornost.

Po mišljenju Ustavnog suda, sporna informacija je objavljena sa ciljem da javnost bude obaveštena o imovinskom stanju tužioca koji je u to vreme obavljao funkciju gradonačelnika Grada Beograda, koji je kao funkcioner u skladu sa odredbama čl. 43. i čl. 44. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije iz 2008. godine bio dužan da podnese navedenom regulatornom telu izveštaj o svojoj imovini i prihodima na dan postavljenja na funkciju , odnosno vanredni izveštaj ukoliko bi došlo do bitne promene u vrednosti imovine u odnosu na podatke iz inicijalnog izveštaja, pod pretnjom određenih sankcija u slučaju nepostupanja po ovim odredbama. Dakle, Ustavni sud smatra da se sporna informacija u vezi vlasništva nad luksuznim stanom može okvalifikovati kao činjenica, čije postojanje, istinitost i potpunost može biti predmet dokazivanja. U vezi sa tim, ocena ispunjenosti prvog uslova za predmetno ograničenje slobode izražavanja direktno zavisi od odgovora na pitanje da li su postupajući sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odgovarajuće odredbe Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine.

S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da su zaposleni kod podnosioca ustavne žalbe d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda pre objavljivanja spornog teksta izvršili uvid u katastar nepokretnosti, videvši da se investitor Mihajlo Pjanović vodio kao vlasnik zgrade u Ulici patrijarha Varnave broj 37 u Beogradu tokom njene izgradnje i da je Dragan Ješić nakon etažiranja zgrade upisan kao vlasnik spornog stana, te da je tužilac na osnovu ugovora o zakupu od 6. novembra 2012. godine, koji je zaključio sa Draganom Ješićem , koristio tu nepokretnost u svojstvu zakupca, Ustavni sud smatra da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da se pouzdanost informacije o vla sništvu na navedenom stanu mogla utvrditi isključivo u javnom registru koji sadrži podatke o stvarnim pravima na nepokretnosti, pa da novinari Dnevnog lista “Kurir“ u konkretnom slučaju nisu postupili sa dužnom pažnjom kada su uprkos drugačijim podacima objavili vest da je tužilac vlasnik tog stana . Prema tome, Ustavni sud nalazi da su navedeni prvostepeni i drugostepeni sud izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da su podnosilac ustavne žalbe d.o.o. “Kurir info“ iz Beograda, kao pravno lice koje je osnivač javnog glasila, i podnosilac Saša Milovanović, kao glavni i odgovorni urednik novina, solidarno odgovorni za štetu nastalu objavljivanjem spornih informacija, s obzirom na to da njihovu tačnost i potpunost nisu proverili sa pažnjom primerenom okolnostima, u smislu člana 3. Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine. Uzimajući u obzir da su parnični sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odgovarajuće odredbe merodavnog zakona, Ustavni sud je zaključio da je prvi uslov za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja, u konkretnom slučaju, ispunjen.

Ispitujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je svrha predmetnog ograničenja nesumnjivo bila zaštita prava i ugleda drugog (tužioca), koja je Ustavom dopuštena.

Na kraju, zadatak Ustavnog suda je da utvrdi i da li je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo (neophodno u demokratskom društvu), te da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni. Drugim rečima, u situaciji kada su, kao u konkretnom slučaju, suprotstavljena dva prava - pravo na slobodu novinarskog izražavanja i pravo na čast i ugled, sudovi prilikom odlučivanja moraju uspostaviti pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije izražen stav da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge da saopštavaju informacije i mišljenja o svim pitanjima od javnog interesa. S druge strane, učešće jedne osobe u javnom životu nosi sa sobom i izvesne obaveze, tako da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije i mišljenja saopštena javnosti odnose na javne ličnosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-2330/2011 od 25. septembra 2014. godine).

Spornom informacijom je tužilac Dragan Đilas doveden u vezu sa kupovinom luksuznog stana koji je po svojoj vrednosti daleko prevazilazio prihode koje je tužilac imao kao gradonačelnik Grada Beograda, pa su podnosioci ustavne žalbe praktično doveli u pitanje da li je podnosilac kao vršilac javne funkcije prikrio imovinu koju je prema odredbama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije bio dužan da prijavi toj agenciji. Prema tome, stepen tolerancije, koji je tužilac morao da pokaže u datim okolnostima je svakako morao biti veći nego da je u pitanju bilo objavljivanje informacija iz njegovog privatnog života.

Ustavni sud se kod ocene ispunjenosti prvog uslova za dozvoljenost predmetnog ograničenja, već izjasnio da su podnosioci ustavne žalbe, kako su to i parnični sudovi konstatovali, bili u obavezi da pre objavljivanja sporne informacije, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njenu istinitost i potpunost, imajući u vidu da se tužilac prema podacima Službe za katastar nepokretnosti nije vodio kao vlasnik na navedenom stanu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava podnosilaca ustavne žalbe i tužioca, cenili sve okolnosti konkretnog slučaja i dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pov rede časti i ugleda tužioca. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe svojim postupcima mogli u javnosti da ostave utisak da je tužilac zloupotrebio javnu funkciju u cilju sticanja lične koristi, bez obzira što povodom spornog događaja protiv tužioca nije vođen bilo kakav postupak, kako pred Agencijom za borbu protiv korupcije, tako i pred prekršajnim i krivičnim sudovima.

Takođe, Ustavni sud je ocenio i da visina iznosa koji su dosuđeni tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, a koju su podnosioci ustavne žalbe dužni solidarno da isplate, predstavlja pravičnu meru ograničenja slobode novinarskog izražavanja i srazmerna je svrsi ograničenja u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je zaključio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda drugog lica. Samim tim, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe kojima obrazlažu tvrdnje o povredi njihovog prava na jednaku zaštitu prava, a kojima se prvenstveno ukazuje na ocenu dokaza od strane parničnih sudova, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, odnosno zaštita od različitog odlučivanja suda i drugih organa u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom .

Pored toga, Ustavni sud nalazi da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7820/13 od 20. novembra 2013. godine predstavlja dokaz da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravno sredstvo (žalbu), o kome je odlu čio nadležni drugostepeni sud, pri čemu Ustavni sud i ovoga puta naglašava da odredba člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu ocenio sve relevantne navode žalbe podnosilaca i da je jasno, potpuno i nedvosmisleno dao razloge zbog kojih je našao da je navedeni redovni pravni lek neosnovan.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi slobode medija u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud napominje da podnosioci prvenstveno ukazuju da osporene presude predstavljaju svojevrstan oblik cenzure medija. Međutim, ovakvi navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi člana 50. stav 3. Ustava se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda kojima je odlučivano o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane objavljivanjem neistinitih informacija u javnom glasilu.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o slobodi medija i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti