Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 12 godina, kao i povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne ocene dokaza i nepravilne primene pravila o teretu dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24615/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4308/13 od 1 5. oktobra 201 4. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4308/13 od 1 5. oktobra 201 4. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24615/12 od 13. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 16. januara 2015. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 3. marta 201 5. i 14. juna 2016. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4308/13 od 15. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt, a podnositeljka se pozvala i na čl. 6. i 13. Konvencije i Protokole 1 i 12 uz Konvenciju.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnositeljka navodi da je u toku postupka sprovedeno finansijsko veštačenje na okolnost finansiranja izgradnje stana koji je predmet spornih ugovora, te da je prvi veštak u osnovnom nalazu konstatovao da nema dokaza o tome da su troškovi njegove izgradnje uračunati u troškove izgradnje ostalih stanova u zgradi i da na osnovu raspoložive dokumentacije nije moguće utvrditi status stana, da bi potom, izjašnjavajući se na tužiočeve primedbe, promenio mišljenje tvrdeći da je izgradnju stana finansirao tužilac, a koji zaključak je obrazložio time da nema dokaza za suprotno, dok je drugi veštak u nalazu konstatovao da mu tužilac nije prezentovao dokumentaciju na osnovu koje bi se pouzdano moglo utvrditi da li je predmetni stan finansiran na teret ostalih stanova u zgradi. Dalje navodi da je prvostepeni sud, pozivajući se na nalaz prvog veštaka, „na nesumnjiv“ način utvrdio da je tužilac finansirao izgradnju stana, dok je neprihvatanje nalaza drugog veštaka obrazložio time da je on suprotan nalazu prvog veštaka, a ovako date razloge u svemu je prihvatio drugostepeni sud. Po mišljenju podnositeljke, na ovaj način joj je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku jer se razlozi za zaključak o odlučnim činjenicama i o prihvatanju i oceni dokaza ne mogu smatrati valjanim. Tvrdi da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i proizvoljnom primenom pravila o teretu dokazivanja budući da je tužbeni zahtev usvojen i sa obrazloženjem drugostepenog suda da ona i drugi tuženi tokom postupka nisu pribavili dokumentaciju o kalkulaciji cene stanova koje je gradio tužilac, a koji je, kako ističe podnositeljka, sastavljao tu dokumentaciju i stoga bio i u obavezi da je dostavi i tako dokaže da je vlasnik spornog stana po osnovu finansiranja njegove izgradnje. Smatra da joj je označeno pravo povređeno i proizvoljnom primenom materijalnog prava jer su sudske odluke zasnovane na odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o prometu nepokretnosti, koji nisu bili na snazi u vreme izgradnje stana, a ne na odredbama tada važećeg Zakona o svojini na delovima zgrada kojima je bio uređen status nastojničkog stana kao zajedničkog dela zgrade i odredbama Odluke o načinu i uslovima korišćenja službenih-nastojničkih stanova i službenih prostorija u stambenim zgradama, koja je bila predmet ocene ustavnosti i u pogledu koje je Ustavni sud doneo Odluku IU-31/97. Navode o načinu na koji je izvršena ocena dokaza i dato obrazloženje za neprihvatanje nalaza drugog veštaka podnositeljka dovodi u vezu sa tvrdnjama o povredi načela zabrane diskriminacije i prava zajemčenih članom 36. Ustava, dok povredu prava na imovinu obrazlaže stanovištem da joj se osporenom presudom, s obzirom na činjenicu da je sporni stan otkupila, uskraćuju prava stečena po osnovu ranijih propisa koja se odnose na obavezu obezbeđivanja nužnog smeštaja i drugog stana. Povredu prava na dom vidi u mogućnosti tužioca da na osnovu osporene presude traži njeno iseljenje iz predmetnog stana, a zbog činjenice da je predmetni postupak trajao 12 godina smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu, objavi svoju odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ističe i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane punomoćnika iz reda advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24615/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac HK „K.“ a.d. podneo je 12. juna 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih JP „G.“ i D. S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavost i ugovora o zakupu i o otkupu stana, zaključenih između tuženih.

Do prve polovine aprila 2006. godine, od ukupno 13 zakazanih ročišta, tri nisu održana zbog sprečenosti sudije. U maju 2004. godine, na predlog tužioca određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost na koji način i čijim sredstvima je finansirana izgradnja spornog stana. Sudski veštak Ž. J . je 1. jula 2004. godine dostavio nalaz u kome je, između ostalog, izneo mišljenje da nije moguće utvrditi konačan status spornog stana sa aspekta vlasništ va, da je njegova izgradnja finansirana iz namenskog kredita, sredstva kupaca stanova i obrtnih sredstava tužioca i da u spisima predmeta nema valjanih dokaza o tome da li su troškovi izgradnje predmetnog stana uračunati u troškovi izgradnje ostalih stanova, ali da sve okolnosti ukazuju na to da jesu, kao što su u ceni stanova sadržani i troškovi izgradnje drugih zajedničkih delova zgrade, jer bi u protivnom tužilac radio na sopstvenu štetu. Dajući odgovor na tužiočeve primedbe, veštak je u izjašnjenju od 1. novembra iste godine naveo da zbog proteka roka nije sačuvana druga dokumentacija – kalkulacija cene stanova na osnovu koje bi se jasnije utvrdila činjenica da li se u ceni 19 stanova nalazi i cena spornog stana, ali da dodatni dokument, koji ide u prilog tvrdnji da cena spornog stana nije ušla u cenu ostalih stanova, jesu odredbe JUS U.C2.100 koje propisuju koja se korisna površina smatra stambenom, a u kojima nema dokaza o tome da se domarski stan tretira kao zajednička prostorija, na osnovu čega sada zaključuje i daje mišljenje da je izgradnju stana finansirao tužilac i da na osnovu raspoložive dokumentacije proizlazi da u prodajnoj ceni ostalih 19 stanova nisu sadržani troškovi izgradnje spornog stana, jer nema dokaza za obratan zaključak. Punomoćnik tužene D . S . stavio je primedbe na nalaz i izjašnjenje veštaka u aprilu 2005. godine, a veštak je saslušan na ročištu koje je održano u januaru 2006. godine. U aprilu 2006. godine predsednik suda je naložio da se preduzmu sve zakonom propisane mere u cilju okončanja postupka.

Na ročištu održanom 11. maja 2006. godine, na predlog tuženog JP „G.“ odlučeno je da se ponovo sprovede veštačenje na iste okolnosti i da se ono poveri G. zavodu za veštačenja u B. U junu iste godine Gradski zavod za veštačenja je vratio spise predmeta sudu uz obaveštenje da zbog proteka vremena od nastanka spornog odnosa nije u mogućnosti da se prihvati veštačenja. Do kraja marta 2008. godine tri puta je menjano rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka jer nijedan od veštaka koji su bili određeni na predlog tuženog JP „G .“ se nije prihvatio veštačenja, a druga stručna ustanova kojoj je bilo povereno veštačenje novčano je kažnjena zbog toga što je tek posle tri naloga i godinu dana od kako joj je povereno veštačenje obavestila sud da zbog zauzetosti nije u mogućnosti da preuzme spise predmeta. U ovom delu postupka, od ukupno pet zakazanih ročišta jedno nije održano iz razloga što veštak nije preuzeo spise predmeta.

Na ročištu održanom 15. maja 2008. godine veštačenje je povereno veštaku M. R. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 13. oktobar 2008. godine nije održano zbog toga što veštaku nije bio upućen poziv za preuzimanje spisa. Pomenuti veštak je dostavio nalaz 19. januara 2009. godine, dok je izjašnjenje na tužiočeve primedbe od 29. maja i 12. juna dostavio u oktobru 2009. godine. U nalazu od 19. januara 2009. godine veštak je naveo da mu tužilac nije prezentovao dokumentaciju iz koje bi se moglo pouzdano utvrditi da li je navedeni stan finansiran na teret ostalih stanova u objektima, posebno detaljnu kalkulaciju cene stanova koju je tražio, da je razmatrao određeni broj pojedinačnih ugovora koje je tužilac zaključio sa kupcima, ali da na taj način nije mogao doći do podatka o tome da li je cena izgradnje spornog stana ukalkulisana u cenu ostalih stanova. U pomenutom izjašnjenju veštak je ponovio da na osnovu prezentovane dokumentacije nije mogao da utvrdi da li je u cenu ostalih stanova ukalkulisana cena spornog stana. Od ukupno sedam zakazanih ročišta u ovom delu postupka, dva nisu održana na saglasan predlog punomoćnika stranaka, a jedno je rešenjem otkazano.

Prvostepena presuda P. 34433/10 od 1. novembra 2010. godine ukinuta je rešenjem drugostepenog suda od 9. novembra 2012. godine iz razloga što sud na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena, a ni u obrazloženju odluke, nije pojedinačno naveo dokaze koje je izveo i pročitao i kako ih je cenio, već samo šta je čitanjem nekih od dokaza koji se nalaze u spisima utvrdio.

U ponovnom postupku, nakon ročišta koje nije održano na predlog punomoćnika tužene D. S, Prvi osnovni sud u Beogradu je 13. marta 2013. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 24615/12 kojom je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su ugovori o zakupu i o otkupu stana, zaključeni između tuženih 24. februara, odnosno 19. marta 1997. godine ništavi. Sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da je čitanjem nalaza i mišljenja veštaka Ž . J . od 1. jula, 1. novembra 2004. i 27. januara 2006. godine na nesumnjiv način utvrdio da je tužilac finansirao izgradnju spornog stana, s obzirom na to da je taj stan finansiran iz istih izvora iz kojih je finansirano građenje preostalih 19 stanova. Dalje je navedeno da je iz nalaza ovog veštaka utvrđeno i da površina predmetnog stana nije ukalkulisana u prodajnu cenu ostalih 19 stanova iz razloga što se prema tada važećim odredbama JUS nastojnički stan nije smatrao zajedničkim prostorijama koje su jedino mogle da se ukalkulišu i naplaćuju preko cene drugih stanova, a tužilac je, kao investitor, morao da se pridržava odredaba JUS, jer u suprotnom ne bi dobio građevinsku i upotrebnu dozvolu. Istaknuto je i da veštak smatra da, iako ne postoji dokaz da je tužilac finansirao sporni stan, da iz svega što je naveo proizlazi da je tužilac finansirao izgradnju predmetnog stana. Zaključno, prvostepeni sud navodi da okolnost što tokom postupka nije bilo moguće utvrditi da li je tužilac cenu spornog nastojničkog stana ukalkulisao u cenu ostalih stanova, nije uzeo kao odlučujuću iz razloga što se prema odredbama JUS kalkulacije cena ne čuvaju duže od pet godina i što se prema istim pravilima nastojnički stanovi ne uračunavaju u stambenu površinu. Prvostepeni sud je istakao i da nije sproveo novo veštačenje zbog toga što su tuženi na ročištu koje je održano 1. novembra 2010. godine izjavili da više nemaju dokaznih predloga, te da izvođenje ovog dokaza nisu predložili ni u ponovnom postupku nakon ukidanja presude od 1. novembra 2011. godine, dok je u odnosu na nalaz veštaka M . R, sud naveo da ga je cenio, ali da ga posebno ne obrazlaže budući da ga nije prihvatio zbog toga što je suprotan dokazima u spisima i nalazu veštaka Ž . J . za koji je sud našao da je stručan, potpun i objektivan. Presuda je doneta s pozivom na odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, člana 2. Zakona o prometu nepokretnosti i člana 11g Odluke o investicionom i tekućem održavanju stambenih zgrada i stanova.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4308/13 od 15. oktobra 2014. godine potvrđena je ožalbena nižestepena odluka. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, koje je Apelacioni sud ponovio u obrazloženju svoje odluke, stan koji je predmet spornih ugovora izgrađen je kao nastojnički i nalazi se u objektu koji je 1974/1975. godine gradio tužilac i koji ima ukupno 20 stanova. Tužiocu je, saglasno tada važećoj Odluci o investicionom i tekućem održavanju stambenih zgrada i stanova, rešenjem nadležnog organa SO Zemun od 29. aprila 1975. godine odobrena upotreba i korišćenje stambenog objekta jer je u okviru njega obezbedio jedan službeni stan (sporni stan). Izgradnju svih stanova je finansirao tužilac, i to iz izvora i na način kako je utvrdio veštak Živorad Jovanović. Tužilac je sporni stan kao nastojnički 13. maja 1975. godine predao u državinu i na korišćenje tuženom stambenom preduzeću kako bi u njemu stanovao radnik tog preduzeća – nastojnik. Tuženo stambeno preduzeće je predmetni stan 6. februara 1976. godine dalo na korišćenje svom radniku – nastojniku B. S, suprugu tužene D . S. Tužilac je 18. marta 1980. godine podneo tužbu sudu protiv B . S . radi iseljenja iz spornog stana, a podneskom od 14. septembra 1987. godine kao tuženu u tom postupku je označilo D . S. Ovaj postupak je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1011/90 od 28. juna 1990. godine kojom je preinačena drugostepena, a potvrđena prvostepena presuda od 15. marta 1988. godine kojom je tužena Dobrila Svilar obavezana da se iseli iz spornog stana. Izvršenje po ovom izvršnom naslovu nije sprovedeno (predlog za izvršenje je podnet 2001. godine, a izvršni postupak je po prigovoru obustavljen 2002. godine). Tuženo JP „G .“ je Odlukom od 9. decembra 1996. godine izvršilo prenamenu stana iz službenog u redovni, a zatim je, bez saglasnosti i ovlašćenja tužioca, sa tuženom D. S . zaključilo osporene ugovore o zakupu i otkupu stana. Tužilac je Odlukom od 30. oktobra 2002. godine sporni stan dodelio na trajno korišćenje umešaču T . B. Po oceni drugostepenog suda, pravilno je stanovište nižestepenog suda da je tužilac vlasnik predmetnog stana jer je u celosti finansirao njegovu izgradnju, te da stoga tuženo JP nije moglo bez prethodno pribavljene tužiočeve saglasnosti vršiti njegovu prenamenu i njime raspolagati u korist tužene zaključenjem spornih ugovora koji su u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi budući da je reč o raspolaganjima izvršenim suprotno prinudnim propisima. Takođe je ocenjeno da je pravilno nižestepeni sud odluku o osnovanosti tužbenog zahteva doneo primenom pravila o teretu dokazivanja, zasnivajući svoju odluku na nalazu veštaka Ž . J . koji je dat na osnovu dokumentacije u spisima predmeta, imajući u vidu da tuženi do zaključenja glavne rasprave nisu priložili dokaze za svoje tvrdnje da su kupci preostalih 19 stanova, odnosno tuženo JP, finansirali izgradnju spornog stana. Drugostepeni sud je istakao i da je suprotno žalbenim navodima tuženih, nižestepeni sud cenio nalaz veštaka M . R, ali da ga nije posebno obrazlagao budući da se ona izjasnila da nije raspolagala dokumentacijom na osnovu koje bi mogla da odgovori zadatku veštačenja, a tuženi tokom postupka tu dokumentaciju (kalkulacija cene stanova po m2) nisu pribavili iako je na svakoj od stranaka teret dokazivanja činjenica na kojima zasniva svoje tvrdnje. Takođe je ocenjeno kao neosnovano pozivanje tuženih na član 2. Odluke o načinu i uslovima korišćenja službenih stanova i službenih prostorija u stambenim zgradama udruženih u opštinsku i udruženu beogradsku zajednicu stanovanja, Odluku o načinu i uslovima korišćenja službenih – nastojničkih stanova i službenih prostorija u stambenim zgradama i Odluku o merilima i kriterijumima za prenamenu i otkup službenih stanova jer je vlasnik stana u zgradi u kojoj se nalazi nastojnički stan aktivno legitimisan da traži poništaj ugovora o otkupu takvog stana ukoliko je svojim sredstvima učestvovao u njegovoj izgradnji. Ukazujući na to da se Zakon o svojini na delovima zgrada primenjivao kao savezni do 1971. godine, a kao republički do 19. juna 1996. godine, te na sadržinu člana 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i na to da tuženo JP nije uspelo da ospori tužiočevu tvrdnju da je on finansirao izgradnju spornog stana, drugostepeni sud je istakao da tuženo JP nije moglo vršiti prenamenu predmetnog stana i njime raspolagati u korist tužene D . S . jer nije bilo nosilac prava raspolaganja na stanu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1491/15 od 11. maja 2016. godine nije prihvaćeno odlučivanje o revizijama tuženih kao izuzetno dozvoljenim, te je ovaj pravni lek odbačen kao nedozvoljen uz, između ostalog, isticanje da prema ustaljenoj sudskoj praksi JP za stambene usluge može da izvrši prenamenu nastojničkog stana i dozvoli njegov otkup samo ako je vlasnik stana ili nosilac prava raspolaganja na njemu, a ne i kad mu je stan dat na upravljanje (Vrhovni sud Srbije Rev. 2614/02).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); pravo na imovinu (član 58.).

Odredbama člana 8. Konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Kako se odredbe čl. 6. i 13. Konvencije i člana 1. Protokola 1 i Protokola 12 uz Konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava, Ustavni sud povrede prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, „Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

Članom 5. stav 1. Zakona o svojini na delovima zgrada („Službeni list SFRJ“, br. 43/65 i 57/65 i „Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 52/73), bilo je propisano da na zajedničkim delovima višestambene zgrade koji služe zgradi kao celini (temelji, glavni zidovi, tavan, fasada, stepenice, hodnici, stan namenjen za nastojnika zgrade, dizalice, električna, kanalizaciona, vodovodna i telefonska mreža, bunari, prostorije za pranje i sušenje rublja, krov, podrum, uređaji za zagrevanje, svetlarnici, dimnjaci i sl.), svi sopstvenici posebnih delova imaju trajno pravo korišćenja.

Odlukom Saveznog Ustavnog suda IU-23/95 od 3. jula 1996. godine („Službeni glasnik RS“, broj 38/96) utvrđeno je da Zakon o svojini na delovima zgrada („Službeni glasnik SR Srbije“, br. 29/73 i 52/73) nije saglasan sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije i Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90).

Odlukom o načinu i uslovima korišćenja službenih – nastojničkih stanova i službenih prostorija u stambenim zgradama, koju je doneo UO JP za stambene usluge („Službeni list grada Beograda“, broj 11/96) bilo je propisano: da se ovom odlukom utvrđuju uslovi i način korišćenja službenih – nastojničkih stanova (u daljem tekstu: Službeni stanovi) i službenih prostorija u stambenim zgradama, na kojima je nosilac prava raspolaganja (vlasnik) Javno preduzeće za stambene usluge (član 1.); da se službenim stanom u smislu odredaba ove odluke smatra stan koji je po ranijim propisima izgrađen kao nastojnički stan (član 1. stav 1. alineja 1); da su u smislu odredaba člana 2. ove Odluke utvrđene tri kategorije službenih stanova i da zavisno od interesa vlasnika za potrebe održavanja stambenih zgrada i stanova će se utvrditi broj službenih stanova koji treba da zadrže status, kao i broj službenih stanova koji prema opremljenosti i rasporedu mogu da se prenamene (član 14.); da se prenamena određenog broja stanova iz člana 14. ove Odluke može vršiti samo uz prethodno pribavljeno mišljenje Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove Skupštine grada Beograda (član 15.)

Odlukom IU-31/97 od 24. aprila 1997. godine Ustavni sud Republike Srbije je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti navedene Odluke JP za stambene usluge, a Rešenjem IU-64/01 od 17. oktobra 2002. godine je odbacio zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti istog akta. U Odluci IU-31/97 od 24. aprila 1997. godine Ustavni sud Republike Srbije je, pored ostalog, istakao da je status nastojničkih stanova, u skladu sa njihovom namenom, bio uređen Zakonom o svojini na delovima zgrada koji više nije u pravnom poretku, te da je prema odredbama tog zakona, nastojnički stan zajednički deo stambene zgrade, na kome svi sopstvenici posebnih delova imaju trajno pravo korišćenja, ali da su, s obzirom na strogo utvrđenu namenu i obavezu izgradnje ovih stanova uz unapred preciziran izvor finansiranja, ovi stanovi predstavljali i posebni deo zgrade u društvenoj svojini, koji je, po tada važećem zakonu, mogao biti u pravnom prometu. Ustavni sud je istakao i da su nosioci prava raspolaganja na posebnim delovima zgrade, u smislu tog zakona, bila ona društveno-pravna lica koja su dala sredstva za izgradnju tih stanova, te da stoga utvrđivanje da li je Javno preduzeće za stambene usluge zaista nosilac prava raspolaganja, odnosno vlasnik pojedinih nastojničkih i službenih stanova, kao i da li mu je to pravo nekada preneto pravnim poslom, sa ili bez naknade, predstavlja činjenična pitanja koja se utvrđuju u postupku pred redovnim sudom.

Članom 1. JUS. U.C2.100 („Službeni list SFRJ“, broj 3/ 66) koji je doneo Jugoslovenski zavod za standardizaciju, bilo je propisano da taj standard objašnjava pojmove površine i zapremine zgrada i propisuje način njihovog obračunavanja radi jednoobraznog ocenjivanja racionalnosti izgradnje, produktivnosti pri građenju i upoređenja cena gotovih zgrada, kao i jednoobraznog određivanja površina.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 12 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosi teljku ustavne žalbe.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, radilo o složenom postupku.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Takođe, prvo ročište, nakon što je veštak Ž. J . dostavio izjašnjenje 1. novembra 2004. godine, bilo je zakazano posle šest meseci – u aprilu 2005. godine, a nakon ovog ročišta, sledeće je bilo zakazano u oktobru iste godine. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je i predsednik suda u aprilu 2006. godine naložio da se preduzmu sve zakonom propisane mere za okončanje postupka, a u periodu od dve godine (maj 2006. – maj 2008. godine) nije bilo moguće sprovesti novo veštačenje jer nijedan od četiri veštaka koji su bili imenovani se nije prihvatio veštačenja. Sud je zbog toga novčano kaznio samo ustanovu kojoj je bilo povereno veštačenje, i to tek posle tri naloga i godinu dana od kako joj je povereno veštačenje. Takođe prva prvostepena presuda je ukinuta isključivo zbog propusta suda da pojedinačno navede dokaze koje je izveo i pročitao i da da njihovu ocenu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, dva ročišta nisu održana na saglasan predlog punomoćnika svih stranaka, a jedno na predlog njenog punomoćnika.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je bio od izuzetnog značaja za podnositeljku zbog otklanjanja neizvesnosti u pogledu njenih eventualnih prava na stanu koji je predmet pravnih poslova čija je ništavost istaknuta tužbom.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da je opisano postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak bude okončan tek posle 12 godina, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Polazeći od toga da podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno proizvoljnom primen om procesnog i materijalnog prava, te odsustvom valjanog obrazloženja u pogledu načina na koji su utvrđene činjenice bitne za presuđenje i ocenjeni izvedeni dokazi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. Ustavni sud naglašava da je posebno važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena. ESLjP je u svojim odlukama ukazao i na to da domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine).

Polazeći od iznetog, te imajući u vidu da podnositeljka dovodi u pitanje obrazloženje razloga suda da ne prihvati određeni dokaz – jer je suprotan onome koji je prihvaćen, Ustavni sud ukazuje da je na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku dužnost redovnih sudova da savesno i brižljivo ocene sve dokaze zasebno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene, izvedu zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili nije. Dakle, redovni sudovi u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza utvrđuju činjenice bitne za presuđenje. Međutim, slobodna ocena dokaza podrazumeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno, tako i obrazloženje i ocenu svih izvedenih dokaza u njihovoj međusobnoj logičkoj povezanosti. Stoga, sudovi imaju obavezu da opišu proces pojedinačne ocene dokaza, dovođenja svakog ocenjenog dokaza u vezu sa drugim izvedenim dokazima i izvođenja zaključka o dokazanosti određene činjenice. Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-485/2008 od 15. jula 2010. godine, između ostalog, istakao da je sud u obavezi da obrazloži zašto su jedni dokazi verodostojni a drugi nisu tj. da standard pravičnog suđenja zahteva da se sud suoči sa dokazima. Budući da podnositeljka ukazuje i na proizvoljnu primenu pravila o teretu dokazivanja na njenu štetu, Ustavni sud ističe da pomenuto pravilo obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava. Po svom procesnom položaju, tužilac je taj koji treba da iznese činjenice iz kojih proističe osnovanost njegovog zahteva i da za njih pruži dokaze.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je tužilac osnovanost tužbenog zahteva zasnovao na činjeničnim tvrdnjama da je vlasnik spornog stana, te da stoga bez njegove saglasnosti tuženo JP nije moglo putem osporenih ugovora raspolagati stanom u korist podnositeljke ustavne žalbe, kao i to da je na njegov predlog sprovedeno finansijsko veštačenje radi utvrđivanja činjenica vezanih za finansiranje izgradnje stana jer je tužilac tvrdio da je vlasnik po tom osnovu.

Dalje, Ustavni sud primećuje da je Apelacioni sud u Beogradu ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da je tužilac vlasnik spornog stana jer je u celosti finansirao njegovu izgradnju. Takođe je ocenjeno i da je, suprotno žalbenim navodima tuženih, pravilno prvostepeni sud odluku o osnovanosti tužbenog zahteva doneo primenom pravila o teretu dokazivanja, zasnivajući svoju odluku na nalazu veštaka Ž. J, a koji je dat u svemu u skladu sa pravilima struke, pri čemu je posebno ukazano na to da, iako je na svakoj od strana teret dokazivanja činjenica na kojima zasniva svoje tvrdnje, tuženi tokom postupka nisu pribavili kalkulaciju cene stanova. Drugostepeni sud je takođe istakao da je, suprotno žalbenim navodima tuženih, prvostepeni sud cenio nalaz veštaka M . R, ali da ga nije posebno obrazlagao jer ga nije prihvatio kao suprotnog dokazima na kojima je zasnovao odluku. Dodatna argumentacija za prihvatanje razloga nižestepene odluke za drugostepeni sud je i izjašnjenje veštaka M . R . da nije raspolagala dokumentacijom na osnovu koje bi mogla da odgovori zadatku veštačenja.

S druge strane, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud, nakon što je konstatovao da „veštak smatra da, iako ne postoji dokaz da je tužilac finansirao sporni stan, iz celokupne dokumentacije ... proizlazi da je tužilac finansirao predmetni stan“, te istakao da, tokom postupka nije bilo moguće utvrditi da li je tužilac cenu nastojničkog stana ukalkulisao u cenu ostalih stanova, na „nesumnjiv“ način utvrdio da je tužilac vlasnik spornog stana i da je finansirao njegovu izgradnju. Pri tome, Ustavni sud smatra neophodnim da konstatuje da je veštak M . R . u svom nalazu i izjašnjenju navela da joj tužilac nije prezentovao dokumentaciju iz koje bi se moglo pouzdano utvrditi da li je sporni stan finansiran na teret ostalih stanova - detaljnu kalkulaciju cene stanova koju je tražila, a da je veštak Ž. J, čiji je nalaz prihvaćen, u izjašnjenju izneo mišljenje da, iako nije sačuvana kalkulacija cene stanova, u prodajnoj ceni ostalih 19 stanova nisu sadržani troškovi izgradnje spornog stana, jer nema dokaza za suprotan zaključak, pozivajući se pri tom na standarde JUS koji se primenjuju za računanje površine objekata u oblasti visokogradnje. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže i na stav ESLjP prema kome pravičnost postupka može da bude dovedena u pitanje u slučaju iznenadne i potpune promene iskaza sudskog veštaka na jednom istom ročištu, ako sud ne razmotri mogućnost pozivanja još jednog veštaka da svedoči (videti presudu u predmetu G.B. protiv Francuske, od 2. oktobra 2001. godine, broj predstavke 44069/98 , st . 56–70.). Istina, ovde do promene iskaza veštaka nije došlo na istom ročištu i sud je veštačenje sproveo preko još jednog veštaka, ali nalaz tog veštaka, koji kao ni prvi nije imao kalkulaciju cene stanova, nije posebno obrazlagao jer je, kako je ocenjeno, suprotan nalazu prvog veštaka koji je prihvaćen, što po nalaženju Ustavnog suda, dovodi u pitanje pravičnost postupka kao celine, imajući u vidu da je mišljenje veštaka imalo presudnu ulogu u postupku.

S obzirom na sve navedeno, po oceni Ustavnog suda, ovakvo obrazloženje koje u potpunosti prihvata drugostepeni sud, smatrajući da su dati jasni i pravilni razlozi o bitnim činjenicama, ne zadovoljava princip savesne i brižljive ocene dokaza, jer zaključak suda o dokazanosti neke činjenice mora da bude utemeljen na jasno obrazloženim razlozima. Dakle, nije dovoljno za određene dokaze reći da su bez uticaja i da ih nije potrebno posebno obrazlagati jer su suprotni drugim dokazima koje je sud prihvatio, posebno ne u situaciji kao što je konkretna – kada, nijedan od veštaka nije imao na raspolaganju kalkulaciju cene stanova, a mišljenje veštaka je imalo presudnu ulogu u postupku. Na ovaj način, jedna te ista okolnost (odsustvo kalkulacije cene stanova) je različito tretirana prilikom ocene o prihvatljivosti dokaza i utvrđenju činjenice bitne za presuđenje, što važi i za stanovište koje je drugostepeni sud izneo u pogledu primene pravila o teretu dokazivanja. Naime, drugostepeni sud je smatrao da je na strani podnositeljke i drugog tuženog obaveza pribavljanja kalkulacije cene stanova, iako je tužilac bio taj koji je tvrdio da je vlasnik po osnovu finansiranja izgradnje stana.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da se zaključak drugostepenog suda o jasnim i neprotivrečnim razlozima nižestepene odluke, na način kako je obrazložen, ne može smatrati ni jasno ni dovoljno argumentovanim, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljivim jer je posledica proizvoljne primene merodavnog procesnog prava koja se odrazila tj. dovela i do proizvoljne primene materijalnog prava, kako u pogledu utvrđivanja (ocene) tužilačke aktivne legitimacije, tako i u pogledu odluke o osnovanosti tužbenog zahteva. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporen om presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4308/13 od 15. oktobra 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale učinjenom povred om prava mogu ukloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku Apelacioni sud ponovo odlučio o žalbi podnositeljke i drugog tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 4. izreke.

Budući da je poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode koje je podnositeljka istakla u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, niti je ispitivao tvrdnje o povredi drugih ustavnih načela i prava na koja se pozvala.

U pogledu zahtev a za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine .

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti