Odluka o ustavnoj žalbi zbog odbijanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava osporeno rešenje i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno odbili predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ne dajući ustavnopravno prihvatljive razloge za neprihvatanje lekarskog uverenja kao dokaza.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4170/2010
25.04.2013.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Spasića iz Igala, Republika Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Spasića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 84/08 od 5. februara 201 0. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 821/10 od 28. jula 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 821/10 od 28. jula 2010. godine i nalaže istom sudu da ponovo odluči o žalbi Milorada Spasića izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 84/08 od 5. februara 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1 . Milorad Spasić iz Igala, Republika Crna Gora, je 22. septembra 20 10. godine, preko punomoćnika, advokata Radomira Stamenkovića iz Kraljeva, izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 84/08 od 5. februara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 821/10 od 28. jula 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 67. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalb i je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi odbili njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje, potpuno ignorišući javnu ispravu - uverenje lekara da je na dan kad je održano sporno ročište pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji, imao zdravstvenih problema; da su sudovi zanemarili činjenicu da punomoćniku tužioca predmetnog dana nije bilo dobro, već su mu stavili na teret to što se nije javio sudiji ili zbog čega nije obezbedio da ga zameni drugi advokat na ročištu; da su mu ovakvim postupanjem sudova povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na pravnu pomoć . Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno drugostepeno rešenje i naloži Višem sudu u Kraljevu da ponovo odluči o njegovoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 84/08 od 27. februara 2008. godine utvrđeno je da tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, povučena u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da na zakazanu raspravu za 27. februar 2008. godine nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, niti njihovi punomoćnici, pa su se stekli uslovi za donošenje takvog rešenja.

Punomoćnik tužioca je 5. marta 2008. godine podneo Opštinskom sudu predlog za vraćanje u pređašnje stanje , navodeći da on zbog bolesti nije bio u stanju da pristupi na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 27. februar 2008. godine u 13 časova. Punomoćnik tužioca je uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje dostavio i lekarsko uverenje - izveštaj lekara specijaliste od 27. februara 2008. godine.

Opštinski sud je na ročištu održanom 1. septembra 2008. godine doneo rešenje P. 84/08 kojim je odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, kao neosnovan.

Navedeno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Kraljevu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž . 1361/09 od 27. maja 2009. godine i predmet je vraćen Opštinskom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je rešenjem P. 84/08 od 14. septembra 2009. godine ponovo odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, kao neosnovan, da bi, postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud po drugi put ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Konačno, sada Osnovni sud u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je osporenim rešenjem P. 84/08 od 5. februara 2010. godine i po treći put odbio kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Kraljevu je doneo osporeno rešenje Gž. 821/10 od 28. jula 2010. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 84/08 od 5. februara 2010. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je rešenjem Opštinskog suda P. 84/08 od 27. februara 2008. godine utvrđeno je da tužba tužioca povučena saglasno odredbi člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer su sa ročišta zakazanog za 27. februar 2008. godine izostali i tužilac i njegov punomoćnik i tuženi, mada su svi bili uredno pozvani; da je punomoćnik tužioca u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje naveo da je kod istog sudije imao suđenje u parničnom postupku koji se vodio u predmetu P. 42/07 sa početkom u 8.00 časova, da je do 9.00 časova boravio u sudu, ali da zbog bolesti nije mogao više da radi, već se javio svom lekaru, pa je od navedenog dana, do 5. marta 2008. godine bio na bolovanju; da je punomoćnik tužioca u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje naveo da zbog bolesti nije mogao da dođe na navedeno ročište, te da smatra da se radi o opravdanom razlogu za izostanak. Dalje je navedeno: da je punomoćnik tužioca uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje podneo izveštaj lekara specijaliste, ali da kod nespornih činjenica - da je tog dana punomoćnik tužioca bio na suđenju kod istog sudije u periodu između 8.00 i 9.00 časova, to je prvostepeni sud pravilno našao da nisu ispunjeni uslovi za povraćaj u pređašnje stanje, jer je punomoćnik tužioca mogao da obavesti sudiju da neće prisustvovati raspravi, zbog bolesti kao i da obezbedi odgovarajuću zamenu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje, da kad se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja doneo (član 111.); da će n eblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje, sud odbati rešenjem, da predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, sud će odbaciti kao neuredan, da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave, kao i da kad sud nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakazaće ročište (član 115.); da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi, kao prethodno razmatrao pitanje da li rešenje suda kojim je odlučeno o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predstavlja pojedinačni akt koji može biti osporen u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava. Polazeći od konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tužioca u parničnom postupku, podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje nakon što je propustio da dođe na ročište, a sud doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, čime je okončao višegodišnji parnični postupak. Dakle, specifičnost konkretnog slučaja se ogleda u tome što odluka sadržana u rešenju kojim je odlučeno o vraćanju u pređašnje stanje - o opravdanosti odsustva punomoćnika tužioca sa ročišta, u suštini, ima karakter prethodnog pitanja o tome da li je odluka kojom je okončan parnični postupak doneta u skladu sa procesnim pravilima . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u predmetu ''Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije '', presuda 28353/06 od 8. juna 2010, utvrdio povredu navedenog prava upravo u postupku koji se vodio povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u ovom konkretnom slučaju, stao na stanovište da i rešenje m kojim je odlučivano o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje mogu biti povređena ili uskraćena prava zajemčena Ustavom, te da takav akt može biti predmet ocene u postupku po ustavnoj žalbi.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosi oca.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti mora ju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: ''Van der Hurk protiv Holandije'', odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Na osnovu uvida u osporena rešenja Osnovnog suda i Višeg suda , Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženjima osporen ih rešenja navedeno da je punomoćnik tužioca mogao da obavesti sudiju da neće prisustvovati raspravi zbog bolesti, kao i da obezbedi odgovarajuću zamenu, tako da činjenica da je uz predlog dostavio i izveštaj lekara specijaliste da je bio bolestan predmetnog dana nije od značaja.

Ustavni sud ukazuje da je institut vraćanja u pređašnje stanje uređen odredbama čl. 111. do 116. ZPP. Kao što je već navedeno, o dredbom člana 111. stav 1. ZPP propisano je da će sud stranci na njen predlog dozvoliti vraćanje u pređašnje stanje kad postoje opravdani razlozi za propuštanje. Dakle, navedeni predlog će biti usvojen samo onda kada je stranka učinila verovatnom činjenicu koja je prouzrokovala propuštanje. U konkretnom slučaju, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je kao dokaz za svoje tvrdnje dostavio izveštaj lekara specijaliste da je bio bolestan 27. februara 2008. godine, odnosno da je iz tog razloga propustio ročište za glavnu raspravu. Međutim, sudovi nisu prihvatili navedeni dokaz kao verodostojan, smatrajući da je, i pored toga, on bio obavezan da se obavesti sudiju ili nađe nekog ko će ga zameniti na ročištu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredst ava po kome bi jedno imal o uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualn e zloupotreb e slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije.

Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje sadržano u osporenim rešenjima sudova ne može zadovoljiti standarde koji se odnose na pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku. Naime, po mišljenju Ustavnog suda, redovni sudovi nisu da li uverljivo obrazloženje zbog čega i zveštaj lekara specijaliste (u kome je navedena dijagnoza i potreba da punomoćnik podnosioca otvori bolovanje ) nije od značaja. Štaviše, sudovi svoje odluke nisu zasnovali na dostavljenom pismenom dokazu, već na drugim činjenicama iz kojih su izveli zaključak da loše zdravstveno stanje punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije opravdan razlog nedolaska na ročišt e. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da redovni sudovi, po pravilu prihvataju uverenje lekara o bolesti stranaka i/ili njihovih punomoćnika, kao dovoljan dokaz o opravdanoj sprečenosti da se pristupi na ročište. Pored toga, za ocenu opravdanosti propuštanja ročišta i njegovog vraćanja u pređašnje stanje bitno je da li se razlozi propuštanja mogu smatrati opravdanim, a ne da li se lice, koje je ročište propustilo, neposredno javljalo sudu ili ne.

Ustavni sud je , ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje trebao da bude (videti presudu u predmetu ''Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije '', kao i mutatis mutandis, ''Garcia Ruiz protiv Španije '', broj predstavke 30544/96, stav 28.), ocenio da osporen a rešenja ni su obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnih sud ova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 821/10 od 28. jula 2010. godine i naložio istom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 84/08 od 5. februara 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na pravno sredstvo i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 36. stav 2. i člana 67. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o ustavnoj žalbi zbog odbijanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti