Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog trajanja izvršnog postupka predaje deteta. Sud je ocenio da je postupajući organ preduzeo sve neophodne mere u složenim porodičnim okolnostima. Ostali navodi o pravu na prevodioca i pravično suđenje odbačeni su kao nedopušteni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4170/2020
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M. iz Čantavira kod Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Senti u predmetu I. 283/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. G. M. iz Čantavira kod Subotice podnela je Ustavnom sudu, 9. aprila 2020. godine, preko punomoćnika D. A, advokata iz Čantavira kod Subotice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na besplatnog prevodioca iz člana 32. stav 2. Ustava i prava deteta iz člana 64. stav 3. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Senti u predmetu I. 283/16, kao i protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gži. 25/20 od 6. marta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka pravnosnažnom i izvršnom presudom određena za vršioca roditeljskog prava nad zajedničkim detetom stranaka; da je postupak izvršenja po toj presudi trajao od 1. septembra 2016. godine, kada je podnet predlog za izvršenje, sve do 30. januara 2020. godine, kada je Osnovni sud u Senti obustavio postupak; da izvršenje za sve vreme trajanja postupka nije sprovedeno, čime je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a kako je postupak vođen na srpskom jeziku, dok stranke i maloletno dete koriste isključivo mađarski jezik, sledi da je podnositeljki povređeno i pravo na besplatnog prevodioca iz stava 2. navedenog člana Ustava; da je pravo deteta povređeno konstatnim nasiljem u porodici, koje se ogleda u psihičkom zloupotrebljavanju deteta od strane oca – izvršnog dužnika, a što najbolje potvrđuje pravnosnažna i izvršna presuda Osnovnog suda u Senti P2. 467/17 od 29. maja 2017. godine (zabrana prilaska maloletnom detetu u mestu stanovanja i školi koju dete pohađa, u trajanju od jedne godine, uz mogućnost produženja); da pravnosnažna sudska odluka (izvršna isprava), u konkretnom slučaju, nije preinačena, pravnosnažno ukinuta ili stavljena van snage; da privremena mera kojom je dete povereno izvršnom dužniku do okončanja parničnog postupka, a zbog koje je osporeni izvršni postupak obustavljen, nije smela da bude doneta, imajući u vidu da je i dalje na snazi mera zaštite od nasilja u porodici koja je izrečena navedenom presudom.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i da Višem sudu u Subotici naloži da ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja o obustavi postupka od 30. januara 2020. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Osnovnog suda u Senti I. 283/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. septembra 2016. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Senti predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Č. B. iz Kevija kod Sente, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P2. 305/15 od 1. decembra 2015. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 88/16 od 18. februara 2016. godine), radi prinudnog izvršenja odluke o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkim detetom – sinom, koji je rođen 16. aprila 2006. godine. Kao sredstvo izvršenja predloženo je prinudno oduzimanje deteta od izvršnog dužnika.

Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Senti I. 283/16 od 1. septembra 2016. godine usvojen je predlog izvršnog poverioca.

Izvršni dužnik je 8. septembra 2016. godine podneo žalbu, u kojoj je, pored ostalog, istakao da je u predmetu istog suda P2. 467/16 zatražio izmenu izvršne isprave.

Viši sud u Subotici je rešenjem Gž. 448/16 od 28. septembra 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika.

Zaključkom od 26. oktobra 2016. godine zakazana je predaja deteta za 4. novembar 2016. godine, na mestu gde se dete u tom trenutku bude nalazilo (kod izvršnog dužnika, u školi ili kod trećeg lica), a u prisustvu psihologa Centra za socijalni rad opštine Senta (u daljem tekstu: CSR Senta), kao nadležnog organa starateljstva, te obezbeđenu asistenciju Policijske stanice Senta.

 

 

Dana 2. novembra 2016. godine CSR Senta je dostavio izveštaj sa planom intervencije, u kome je, pored ostalog, navedeno da je izvršni dužnik spreman da postupi po izvršnoj ispravi, ali da prelazak kod majke nije u interesu deteta, niti izlaganje deteta zbunjujućim ili traumatskim događajima.

Na zapisniku o sprovođenju izvršenja od 4. novembra 2016. godine je konstatovano da je dete, uprkos kategoričkom protivljenju, predato majci, ali da je usledilo njegovo histerično ponašanje i bekstvo u komšiluk, tako da predaja nije izvršena.

Sud je rešenjem od 8. novembra 2016. godine prekinuo postupak do okončanja parnice u predmetu P2. 467/16, ali je takvu odluku Viši sud u Subotici ukinuo rešenjem Gž. 566/16 od 28. novembra 2016. godine.

Na ročištu održanom 16. decembra 2016. godine, na kome dete nije bilo prisutno zbog prehlade, saslušan je predstavnik CSR Senta, a zatim je zakazana predaja deteta za 27. decembar 2016. godine, u prisustvu socijalnog radnika i psihologa CSR Senta.

U izveštaju CSR Senta od 23. decembra 2016. godine je, pored ostalog, navedeno da majka traumira dete svojom strogošću i nagoveštajima o budućem zajedničkom životu njih dvoje, što kod deteta stvara osećaj anksioznosti.

Ročište za predaju deteta održano je 27. decembra 2016. godine, u prostorijama CSR Senta. Izvršni dužnik, iako uredno pozvan, nije pristupio, kao ni dete. Predstavnik CSR Senta je ukazao da je prethodnog dana obavljen razgovor sa detetom i izvršnim dužnikom i da je dete ponovo izrazilo strah od prelaska kod majke, dok je izvršni dužnik dao uveravanja da će učiniti sve što je u njegovoj moći da se taj problem prevaziđe.

Sud je rešenjem od 27. decembra 2016. godine naložio izvršnom dužniku da odmah po prijemu rešenja preda dete majci, pod pretnjom kazne zatvora u trajanju do 60 dana.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Subotici je rešenjem Gž. 45/17 od 30. januara 2017. godine ukinuo navedenu prvostepenu odluku, ukazujući u obrazloženju, pored ostalog, da se zbog emocionalnog statusa deteta razmotri mogućnost odlaganja izvršenja.

Izvršni dužnik je 9. februara 2017. godine podneo predlog za odlaganje izvršenja, što je sud dozvolio rešenjem od 17. februara 2017. godine, držeći se smernica iz navedenog ukidajućeg rešenja.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Subotici se rešenjem Gž. 138/17 od 23. marta 2017. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje, te je predmet dostavljen veću Osnovnog suda u Senti, koje je rešenjem Ipv (I). 10/17 od 16. juna 2017. godine usvojilo prigovor (žalba se smatrala prigovorom) i stavilo van snage rešenje od 17. februara 2017. godine, konstatujući da uslovi za odlaganje izvršenja nisu bili ispunjeni, kao i da je u predmetu P2. 467/16 doneta nepravnosnažna presuda od 29. maja 2017. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev izvršnog dužnika za izmenu izvršne isprave u ovoj pravnoj stvari, te je izvršni dužnik obavezan da dete odmah preda majci, uz izricanje mere zaštite od nasilja u porodici (zabrana prilaska majci i detetu u mestu stanovanja i školi koju dete pohađa na period od godinu dana, uz mogućnost produženja).

Sud je 23. juna 2017. godine odredio izvršenje prema izvršnom dužniku i svakom drugom licu kod koga se dete nalazi, pored pravnosnažne i izvršne presude koja figurira kao izvršna isprava u ovoj pravnoj stvari, još i na osnovu rešenja veća Osnovnog suda u Senti Ipv (I). 10/17 od 16. juna 2017. godine i nepravnosnažne presude istog suda P2. 467/17 od 29. maja 2017. godine, dobrovoljnom predajom deteta u roku od pet dana od dana prijema rešenja, pod pretnjom prinudnog oduzimanja deteta i predaje izvršnom poveriocu.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Subotici je rešenjem Gži. 104/17 od 4. avgusta 2017. godine ukinuo prvostepeno rešenje od 23. juna 2017. godine, suštinski ukazujući da rešenje o izvršenju u ovoj pravnoj stvari već postoji, te da je potrebno nastaviti sa njegovim daljim sprovođenjem, tako što će se u saradnji sa psihologom organa starateljstva razjasniti navodi izvršnog dužnika o emocionalnom statusu deteta, kao i da se detetu omogući da izrazi mišljenje pre nego što se pristupi predaji.

Podneskom od 17. avgusta 2017. godine, izvršni dužnik je obavestio sud da je presuda P2. 467/17 od 29. maja 2017. godine postala pravnosnažna, tačnije, da je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 367/17 od 19. jula 2017. godine.

Zaključkom od 29. avgusta 2017. godine zakazana je predaja deteta u prostorijama CSR Senta za 8. septembar 2017. godine, kada je zapisnički konstatovana predaja deteta majci, nakon čega su njih dvoje zajedno napustili prostorije CSR Senta i putničkim vozilom se udaljili sa tog mesta. Predaji je prethodilo udaljenje izvršnog dužnika iz prostorije u kojoj je predaja obavljena.

Zaključkom od 12. septembra 2017. godine konstatovano je da je preduzeta poslednja izvršna radnja – predaja deteta izvršnom poveriocu, te je izvršni postupak zaključen.

Podneskom od 29. septembra 2017. godine, izvršni poverilac je zatražila da se nastavi sa sprovođenjem izvršenja, imajući u vidu da se dva dana nakon izvršene predaje, dete „ponovo zateklo“ kod izvršnog dužnika.

Zaključkom od 2. oktobra 2017. godine zakazana je predaja deteta u prostorijama CSR Senta za 20. oktobar 2017. godine.

U izveštaju od 13. oktobra 2017. godine CSR Senta je obavestio sud da dete stranaka nije od majke pobeglo kod oca, već kod njegovih komšija, porodice V. (P. i M.), koji su u potpunosti preuzeli brigu o njemu, uključujući i školovanje, dok otac ima zabranu prilaska detetu. Pored toga, CSR Senta je u svom izveštaju istakao da se dete „grčevito“ vezuje za osobe iz porodice u kojoj se trenutno nalazi i da u komunikaciji sa stručnim radnicima izražava otpor, uz neprimereno ponašanje, pa je zaključak organa starateljstva da emocionalni status deteta u velikoj meri utiče na organizovanje njegove predaje majci.

Na ročištu za predaju deteta održanom 20. oktobra 2017. godine, predstavnik CSR Senta je izjavio da izvršenje trenutno ometa činjenica da se dete nalazi kod trećih lica, ukazujući da je M. V. odbila da potpiše predloženi plan intervencije za predaju deteta.

Zaključkom od 23. oktobra 2017. godine zakazana je predaja deteta u prostorijama CSR Senta za 3. novembar 2017. godine. Poziv je upućen i porodici V, uz nalog da sa sobom povedu dete stranaka.

U izveštaju od 2. novembra 2017. godine CSR Senta je, pored ostalog, istakao da dete traumatski reaguje na događaje koji su u vezi sa njegovom predajom majci, što može imati štetne posledice, ali da nije nezainteresovano za majku, budući da sa njom održava telefonske kontakte.

 

Na ročištu za predaju deteta koje je održano 3. novembra 2017. godine pristupila je M. V, koja je izjavila da nije uspela da ubedi dete da krene sa njom, kao i da za brigu o detetu nema bilo kakvu „dokumentaciju, papir ili odobrenje“. Punomoćnik izvršnog poverioca je predložio da se prema izvršnom dužniku izrekne kazna zatvora, a da se porodica V. kazni novčano.

Sud je rešenjem od 3. novembra 2017. godine naložio izvršnom dužniku da odmah po prijemu rešenja preda dete majci, pod pretnjom kazne zatvora u trajanju do 60 dana. Postupajući po prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Senti je rešenjem Ipv (I). 28/17 od 17. novembra 2017. godine ukinulo rešenje o kažnjavanju, pozivajući se na izveštaj CSR Senta od 13. novembra 2017. godine, u kome je navedeno da se dete stranaka nalazi kod roditelja izvršnog dužnika, F. i V. B, kod kojih je samovoljno prešlo, pa izvršni dužnik nije pasivno legitimisan za predaju deteta, a samim tim i za kažnjavanje.

Zaključkom od 8. marta 2018. godine zakazana je predaja deteta u prostorijama CSR Senta za 19. mart 2018. godine. Poziv je upućen i dedi i babi deteta, uz nalog da ga dovedu.

Na ročištu za predaju deteta koje je održano 19. marta 2018. godine, pristupila je V. B, bez deteta. Predstavnik CSR Senta je izjavio da deda i baba ne sarađuju u postupku reuspostavljanja odnosa između deteta i majke. Punomoćnik izvršnog dužnika je predložio da se dalji postupak vodi na maternjem jeziku izvršnog dužnika. Sud o ovom predlogu nije doneo odluku.

Zaključkom od 27. marta 2018. godine izvršenje je prošireno na F. i V. B, uz pretnju novčanim kažnjavanjem za slučaj da dete dobrovoljno ne predaju majci. Njihovu žalbu, kao i žalbu izvršnog dužnika, Viši sud u Subotici je je odbio kao neosnovanu rešenjem Gži. 62/18 od 9. maja 2018. godine, konstatujući da zaključak od 27. marta 2018. godine, zapravo, predstavlja rešenje o izvršenju u odnosu na F. i V. B.

Zaključkom od 5. juna 2018. godine zakazana je predaja deteta u prostorijama CSR Senta za 25. jun 2018. godine, kada je predstavnik CSR Senta obavestio sud o potrebi da se u postupak uključi i organ starateljstva sa područja grada Subotice, gde dete ima prebivalište.

Rešenjima od 9. jula 2018. godine novčano su (sa 50.000 dinara) kažnjeni F. i V. B, dok je izvršnom dužnika izrečena kazna zatvora.

Žalbe izvršnog dužnika i V. B. odbačene su rešenjem od 3. septembra 2018. godine kao neblagovremene, a žalba F. B. kao nedozvoljena, jer advokat nije imao punomoćje za njeno izjavljivanje.

Sud je 1. oktobra 2019. godine uputio dopis referentu za izvršenje krivičnih sankcija Osnovnog suda u Senti, sa zahtevom da se izvršni dužnik uputi na izdržavanje kazne zatvora. Na zapisniku o popisu i proceni, koji je sudski izvršitelj Osnovnog suda u Senti sačinio 4. oktobra 2018. godine, konstatovano je da će F. i V. B. novčanu kaznu dobrovoljno platiti.

Podneskom od 26. oktobra 2018. godine, punomoćnik izvršnog dužnika je obavestio sud da izvršni poverilac dva dana ranije nije prihvatila dete u prostorijama CSR Senta, o čemu je kao dokaz dostavljen zapisnik u postupku dobrovoljne predaje deteta, sa obrazloženjem da dete nije pripremljeno za predaju i da ne želi da trči za njim kada pobegne, zbog čega insistira na tome da se predaja obavi u njenom domaćinstvu.

 

Rešenjem od 30. oktobra 2018. godine, sud je stavio van snage kaznu zatvora izvršnog dužnika i istog dana doneo je i rešenje kojim je postupak izvršenja obustavljen, usled odbijanja izvršnog poverioca da primi ispunjenje obaveze.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Subotici je doneo rešenje Gži. 176/18 od 21. decembra 2018. godine, kojim je ukinuo rešenje o obustavljanju postupka, sa obrazloženjem da je predaja deteta od 24. oktobra 2018. godina, koja je pokušana na inicijativu izvršnog dužnika, bila „neplanirana i situaciona“.

U periodu do okončanja postupka, zakazano je još osam ročišta za predaju deteta, od kojih na tri nije pristupila izvršni poverilac, kao ni njen punomoćnik. Jedan od razloga nedolaska bio je i porođaj izvršnog poverioca. CSR Senta je u svojim izveštajima, pored ostalog, ukazivao na to da se majka svojim ponašanjem sve više udaljava od deteta.

Na ročištu održanom 25. februara 2019. godine, punomoćnik izvršnog dužnika je obavestio sud da je u međuvremenu pokrenuta parnica, koja se vodi u predmetu P2. 47/19, sa zahtevom za izmenu izvršne isprave i predloženom privremenom merom da se vršenje roditeljskog prava do njenog okončanja poveri izvršnom dužniku. Privremena mera je usvojena rešenjem Osnovnog suda u Senti P2. 47/19 od 30. oktobra 2019. godine, o čemu je punomoćnik izvršnog dužnika obavestio sud na ročištu održanom 13. decembra 2019. godine. Podneskom od 27. januara 2020. godine, punomoćnik izvršnog dužnika je obavestio sud da je rešenje o privremenoj meri postalo pravnosnažno, tačnije, da je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Subotici Gž2. 28/19 od 6. decembra 2019. godine.

Zbog navedenog, postupajući sudija je rešenjem od 30. januara 2020. godine obustavio izvršni postupak, s pozivom na odredbu člana 129. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca od 6. februara 2020. godine, Viši sud u Subotici je doneo osporeno rešenje Gži. 25/20 od 6. marta 2020. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje potvrdio u celini.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je pobijanim rešenjem obustavio izvršni postupak, jer je donetim rešenjem o privremenoj meri dejstvo izvršne isprave, čije se sprovođenje zahteva u ovoj pravnoj stvari, ukinuto, odnosno suspendovano do okončanja parničnog postupka, radi izmene te odluke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (član 32. stav 2.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131. st. 1, 4, 5. i 6.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da sredstva obezbeđenja jesu sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari po sporazumu stranaka, sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari, prethodne mere i privremene mere (član 414.); da rešenje o obezbeđenju ima dejstvo rešenja o izvršenju i izvršava se pre njegove pravnosnažnosti, da prethodna i privremena mera postaju izvršne kad se rešenje kojim su određene, dostavi onom ko je obavezan da nešto učini, ne učini ili trpi (član 422. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 129. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da javni izvršitelj po službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni postupak, pored ostalog, ako je izvršna isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju pravnosnažno ili konačno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage (stav 1. tačka 1)); da se rešenjem o obustavi ukidaju i sve sprovedene radnje, ako se time ne dira u stečena prava drugih lica (stav 2.). Odredbama člana 130. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se izvršni postupak zaključuje posle namirenja izvršnog poverioca tako što se zaključkom utvrđuje da je preduzeta poslednja izvršna radnja (stav 1.); da izvršni poverilac može da predloži javnom izvršitelju nastavak izvršnog postupka ako smatra da nije pravilno ili u celini namiren, u roku od 30 dana od dana dostavljanja zaključka iz stava 1. ovog člana (stav 2.). Odredbama člana 374. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se novčana kazna izriče i izvršava prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363.) (stav 1.); da se protiv rešenja kojim se izriče novčana kazna može izjaviti prigovor, a novčana kazna ne može biti zamenjena kaznom zatvora (stav 2.); da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana, da se na izvršenje kazne zatvora primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izvršenje krivičnih sankcija, osim odredaba o odlaganju izvršenja kazne, da prigovor protiv rešenja kojim se izriče kazna zatvora odlaže njegovo izvršenje (stav 3.). Odredbama člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano: da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda (stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (stav 3.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici, da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti (član 60. st. 1, 3. i 4.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata - čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je predmetni izvršni postupak pokrenut 1. septembra 2016. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Senti, i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Subotici Gži. 25/20 od 6. marta 2020. godine.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da je potrebna „naročita marljivost nadležnih vlasti“ u predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Borgese protiv Italije, broj predstavke 12870/87, od 26. februara 1992. godine, paragraf 18.). Priroda i obim mera koje je sud, uz druge nadležne organe, dužan da preduzme u cilju izvršenja sudske odluke, zavisi od svakog konkretnog slučaja, pri čemu je odlučujuće to da li su sudovi i drugi organi preduzeli sve neophodne radnje da bi omogućili izvršenje onako kako se to razumno moglo očekivati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti presudu Sylvester protiv Austrije, broj predstavki 36812/97 i 40104/98, od 24. aprila 2003. godine, paragraf 63.). Za kontakt između roditelja i deteta koji nije moguće odmah obezbediti potrebno je preduzeti pripremne mere. Priroda i obim takve pripreme zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih strana je bitan element. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olakšaju takvu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti mora biti ograničena, jer se interesi, kao i prava i slobode svih zainteresovanih lica, moraju uzeti u obzir, a naročito najbolji interesi deteta. Kada kontakt sa roditeljem može da ugrozi te interese, nacionalni organi moraju da ostvare pravičnu ravnotežu između istih. U takvim sitiacijama, od ključnog je značaja da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake kako bi olakšali kontakt koji se razumno može očekivati u posebnim okolnostima svakog slučaja (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Veljkov protiv Srbije, broj 23087/07, od 19. aprila 2011. godine, paragraf 95.).

Osporeni izvršni postupak je, dakle, ukupno trajao tri i po godine, s tim da poslednja tri meseca ne mogu biti relevantna za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, iz razloga što rešenje o obustavljanju, kojim je predmetni postupak okončan, predstavlja samo formalizaciju pravnih posledica (pravnosnažne) privremene mere donete u parničnom predmetu istog suda P2. 47/19, kojom je izvršna isprava u ovoj pravnoj stvari suštinski izmenjena.

Ustavni sud dalje konstatuje da je nakon godinu dana od pokretanja postupka izvršenje sprovedeno. Naime, u prostorijama CSR Senta je 8. septembra 2017. godine zapisnički konstatovana predaja deteta majci – podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega je odlukom od 12. septembra 2017. godine izvršni postupak zaključen. Podneskom od 29. septembra 2017. godine, podnositeljka ustavne žalbe je obavestila sud da se dete ponovo nalazi kod izvršnog dužnika, te je predloženo da se sa izvršenjem nastavi.

Analizirajući postupanje suda nakon što je izvršenje nastavljeno, Ustavni sud najpre konstatuje postojanje objektivnih razloga koji su sprečavali sprovođenje izvršenja. Naime, ocu deteta, ovde izvršnom dužniku, presudom Osnovnog suda u Senti P2. 467/17 od 29. maja 2017. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 367/17 od 19. jula 2017. godine, izrečena je mera zaštite od nasilja u porodici, koja je podrazumevala zabranu prilaska detetu u kući i školi koju ono pohađa. Stoga se dete stranaka, nakon napuštanja majke, pod nerazjašnjenim okolnostima, ali svakako svojevoljno, uselilo kod komšija izvršnog dužnika, koji su jedno izvesno vreme vodili celokupnu brigu o njemu, uključujući i njegovo školovanje. Tako kreirani odnos između deteta i porodice V. nije bio pravno regulisan, tačnije, nije postojao pravni osnov po kome je ta porodica brinula o detetu. Potom se dete, od neutvrđenog dana, nalazilo kod roditelja izvršnog dužnika. Iz spisa predmeta se može zaključiti da je boravkom kod porodice V. i kasnije, kod dede i babe po ocu, pokriven čitav period u kome je izvršni dužnik bio pod merom zaštite od nasilja u porodici, pri čemu treba imati u vidu da je takva mera bila izrečena isključivo zbog ponašanja koje je izvršni dužnik na javnim mestima, a u prisustvu deteta, ispoljavao prema podnositeljki ustavne žalbe, što je, prema oceni sudova, moglo imati za posledicu intenziviranje negativnih obrazaca ponašanja i stvaranje dodatnih pritisaka na dete. Dakle, navedena mera zaštite, po shvatanju Suda, imala je svoju svrsishodnost samo kada je dete sa majkom, ne i u slučaju njihove razdvojenosti.

Što se tiče boravka kod dede i babe, sud je, za razliku od perioda kada je dete boravilo kod porodice V, preduzimao odgovarajuće mere kako bi izdejstvovao predaju deteta. Najpre je dedu i babu deteta obuhvatio izvršenjem (donošenjem posebnog rešenja), a kada je CSR Senta ukazao na odsustvo saradnje sa njihove strane, sud im je izrekao novčanu kaznu, koju su oni dobrovoljno platili. U tom istom periodu, iako se dete nije nalazilo kod izvršnog dužnika, sud mu je izrekao kaznu zatvora, koju je, nakon pravnosnažnosti (žalba izvršnog dužnika odbačena kao neblagovremena), uputio nadležnom odeljenju Osnovnog suda u Senti na izvršenje. Odmah zatim, izvršni dužnik je u prostorijama CSR Senta omogućio podnositeljki ustavne žalbe preuzimanje deteta, na šta ona nije pristala, zbog iskustava od ranije, tačnije, sklonosti deteta da u takvim situacijama od nje pobegne. Sud je, po mišljenju Ustavnog suda, na opisani način, direktno uticao na izvršnog dužnika da pristupi dobrovoljnoj predaji deteta i značaj toga ne može umanjiti činjenica da podnositeljka ustavne žalbe nije pristala da dete u takvim okolnostima preuzme.

U periodu do okončanja postupka, sud je aktivno postupao, zakazujući ročišta za predaju deteta, uz izuzetno proaktivan pristup CSR Senta, saglasno ulozi koju organ starateljstva, tačnije njegov psiholog, ostvaruje u ovoj vrsti postupka, na osnovu člana 376. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Podnositeljka ustavne žalbe nije pristupila na tri, od osam zakazanih ročišta za predaju deteta. Pored navedenog, sud je u ovom periodu imao saznanja o postupku za izmenu izvršne isprave, koji je pokrenuo izvršni dužnik, sa predloženom privremenom merom da se vršenje roditeljskog prava do okončanja tog postupka poveri njemu. Ova činjenica je, sama po sebi, mogla dovesti u pitanje celishodnost daljeg sprovođenja izvršenja, što se ubrzo pokazalo kao osnovano, jer je predložena privremena mera pravnosnažno usvojena.

Na kraju, posebno treba ukazati na to da je već u momentu pokretanja izvršnog postupka dete stranaka imalo više od deset godina, zbog čega je svoje mišljenje moglo slobodno i neposredno da izrazi. Uprkos očiglednom propustu suda da se sa mišljenjem deteta neposredno upozna, ostaje činjenica da je CSR Senta sve vreme trajanja postupka ukazivao da na sprovođenje izvršenja izuzetno utiče emocionalni status deteta, koji je, pored ostalog, determinisan i ponašanjem majke. Time je, posredno, mišljenje deteta stranaka sve vreme figuriralo kao bitan faktor za postupanje suda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je nadležni sud preduzeo neophodne radnje u cilju sprovođenja izvršenja, u meri u kojoj se to razumno moglo očekivati, s obzirom na sve specifičnosti konkretnog slučaja, te zaključuje, posebno uzimajući u obzir da je izvršenje jednom bilo sprovedeno u celini, da u osporenom izvršnom postupku podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na pravično suđenje u osporenom izvršnom postupku, imajući u vidu da podnositeljka ovu povredu zasniva na istim razlozima kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

6. Što se osporenog akta tiče, Ustavni sud smatra da je očigledno neosnovana tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da, u okolnostima konkretnog slučaja, nisu bili ispunjeni uslovi za obustavu izvršnog postupka, primenom člana 129. stav 1. tačka 1) Zakona. Uprkos tome što izvršna isprava još uvek nije izmenjena u posebnoj parnici, činjenica je da je u toj parnici usvojena privremena mera, koja je postala pravnosnažna i izvršna. Polazeći od toga da privremena mera, saglasno članu 422. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ima dejstvo rešenja o izvršenju, Ustavni sud smatra da ne mogu istovremeno egzistirati dva rešenja o izvršenju, na osnovu kojih se jedan isti pravni odnos (prinudno) uređuje na različite načine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Subotici Gži. 25/20 od 6. marta 2020. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ostale navode kojima se obrazlaže istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao, jer se, ratione materiae, mogu dovesti u vezu isključivo sa pravnosnažnom odlukom o privremenoj meri, koja je doneta u predmetu Osnovnog suda u Senti P2. 47/19, a što ovde nije predmet ustavnosudskog postupka.

7. Tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na besplatnog prevodioca iz člana 32. stav 2. Ustava, a zbog činjenice da je osporeni izvršni postupak vođen na srpskom jeziku, dok ona i dete koriste isključivo mađarski jezik, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je na ovu okolnost prvi put ukazano u ustavnoj žalbi. U takvoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je, pre traženja ustavnosudske zaštite, podnositeljka bila dužna da ovo pitanje pokrene u postuku pred nadležnim sudom. Drugim rečima, podnositeljka ustavne žalbe ne može argumentovati povredu Ustavom zajemčenih prava razlozima koji su mogli biti, ali nisu istaknuti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji, samim tim, nisu bili predmet ocene nadležnog suda. Konkretno, podnositeljka ustavne žalbe tokom trajanja postupka nije podnela nijedan podnesak na mađarskom jeziku, iako je na to imala pravo, niti je izjavila da ne govori ili da ne razume jezik na kome se postupak vodio, čime bi pokrenula pitanje ostvarivanja prava na besplatnog prevodioca, u smislu člana 32. stav 2. Ustava. Štaviše, podnositeljka ustavne žalbe je od prve (podnošenje predloga za izvršenje) do poslednje radnje (žalba protiv rešenja o obustavi postupka) koju je preduzela u postupku, bila zastupana od strane punomoćnika D. A, advokata iz Čantavira kod Subotice, koja je podneske sastavljala i sudu se obraćala isključivo na srpskom jeziku.

U pogledu prava deteta, Sud podseća da se na povredu člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik deteta, u ime deteta, a ne u svoje ime. Polazeći od toga da podnositeljka povredu prava deteta ističe samo u svoje ime, sledi da je ustavna žalba, ratione personae, nedopuštena. Pored toga, Ustavni sud smatra i da se jemstvo iz člana 64. stav 3. Ustava, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa postupkom koji se ovde osporava.

Sledom svega izloženog, Sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Slični dokumenti

• Už 2017/2022: Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 2415/2025: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja
• Už 6652/2025: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 6485/2025: Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta
• Už 5591/2025: Utvrđivanje povrede prava roditelja zbog neefikasnosti izvršnog sudskog postupka
• Už 5416/2025: Povreda prava na pravično suđenje pri izvršenju strane sudske odluke
• Už 15797/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava zbog nedelotvornog izvršnog postupka