Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Podnosilac nije pružio dokaze da je podneo zahtev za novčanu naknadu, te njegovo nezadovoljstvo odbijanjem predloga za ponavljanje postupka ne predstavlja ustavnopravno pitanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4175/2011
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Milivojevića iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Rajka Milivojevića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 18555/10 od 11. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Milivojević iz Beograda izjavio je 10. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Petrović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18555/10 od 11. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, na socijalnu zaštitu i na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac bio zaposlen u preduzeću „Industrija precizne mehanike“ a.d, ali da mu je u tom preduzeću prestao radni odnos; da je podnosilac od Nacionalne službe za zapošljavanje „tražio da mu se isplati naknada za slučaj nezaposlenosti i prizna pravo na penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali da je obavešten od strane zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje da na to nema nikakvo pravo“; da je podnosilac „nakon dobijanja otkaza bio u izuzetno teškoj psihičkoj i materijalnoj situaciji“, zbog čega „nije iskoristio sva zakonska pravna sredstva“; da je „od svih radnika kojima je prestao radni odnos kod poslodavca »Industrija precizne mehanike« jedino Lj.M. bila uporna i iskoristila sva zakonska sredstva protiv rešenja kojim je odbijen njen zahtev za isplatu novčane naknade“; da je podnosilac ustavne žalbe, nakon što je saznao da je Lj.M. ostvarila pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, podneo predlog za ponavljanje postupka.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi takođe naveo: da je „podneo zahtev za plaćanje naknade, a da se u pobijanoj presudi navodi da taj zahtev nije podnet“; da je podnosilac „zahtev podneo lično Nacionalnoj službi za zapošljavanje o kome je trebalo da se donese rešenje, ali da ono do danas nije doneto ... da se ovde radi o takozvanom ćutanju administracije, tako da podnosilac nema pravo na žalbu, ali ima pravo na ponavljanje postupka“.

Podnosilac je u prilogu ustavne žalbe, kao dokaz da je Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, dostavio evidencioni karton Nacionalne službe za zapošljavanje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je zaključkom Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 104-10411-16724-1/2009 od 26. oktobra 2009. godine odbačen predlog za ponavljanje postupka izjavljen od strane podnosioca ustavne žalbe 21. septembra 2009. godine; da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-2348/2009 od 30. decembra 2009. godine odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog zaključka; da je podnosilac tužbom u upravnom sporu pobijao navedeno drugostepeno rešenje, ali da je osporenom presudom ta tužba odbijena.

Prvostepeni organ uprave je utvrdio da je podnosilac prijavljen na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje od 24. januara 2008. godine, ali da nije podnosio zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. Prvostepeni organ uprave je takođe ocenio da je jedna od pretpostavki za ponavljanje postupka da je postupak vođen i okončan. Upravni sud i drugostepeni organ su prihvatili navedene zaključke prvostepenog organa, zbog čega je žalba izjavljena protiv navedenog zaključka, kao i tužba protiv predmetnog drugostepenog upravnog akta, odbijena.

4. Odredbama Ustava Republike Srbije, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, po bilo kom osnovu (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima i imaocima javnih ovlašćenja, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da zaposleni ima pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04) koji je važio u spornom periodu, bilo je propisano: da Nacionalna služba za zapošljavanje, između ostalog, vodi evidencije o licima koja traže zaposlenje (član 88.); da se nezaposleni lično prijavljuje Nacionalnoj službi (član 90. stav 1.); da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to: novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje (član 104. stav 1. tač 1) i 2)).

Članom 110. navedenog zakona bio je propisan rok za podnošenje zahteva za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti.

Odredbom člana 125. stav 1. tog zakona bilo je propisano da korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno i penzijsko i inavlidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu, dok je odredbom stava 3. istog člana bilo propisano da obračun i uplatu doprinosa za osiguranje iz stava 1. vrši Nacionalna služba.

5. Ustavni sud smatra da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu nekog od označenih ustavnih prava, niti na povredu načela utvrđenog članom 21. Ustava. Podnosilac izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što on, iako nije podneo zahtev, nije uspeo da ostvari pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, dok je treće lice Lj.M (bivša zaposlena kod istog poslodavca – „Industrija precizne mehanike“ a.d.) to pravo ostvarila.

Podnosilac nije pružio dokaze da je Nacionalnoj službi za zapošljavanje zaista podneo zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. Naime, dostavljeni evidencioni karton predstavlja dokaz da je podnosilac bio evidentiran kao lice koje traži zaposlenje u smislu člana 88. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, ali ne i da je podneo zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. S obzirom da navodi podnosioca da je Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti nisu činjenično utemeljeni, oni ne mogu ukazivati na povredu nekog od označenih prava zajemčenih Ustavom.

S obzirom da je u upravnom postupku i upravnom sporu, koji su prethodili izjavljiavnju ustavne žalbe odlučivano jedino o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, a ne i o pravu na socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje, zajemčenim odredbama čl. 69. i 70. Ustava, navodi o povredi ovih prava ratione materiae se ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

Ustavni sud smatra da su razlozi zbog kojih je odbačen predlog za ponavljanje postupka, bliže navedeni u tački 3. stav 2. obrazloženja ovog rešenja, prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, i prava na pravno sredstvo.

U ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi, niti predloženi dokazi, koji ukazuju da je Upravni sud, prilikom donošenja osporene presude, podnosioca stavio u nepovoljniji položaj u odnosu na treće lice, niti da ga je diskriminisao, zbog čega se navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava, i navodi o povredi načela utvrđenog članom 21. Ustava, ne mogu ispitati. Okolnost da je trećem licu, koje je koristilo zakonom predviđena pravna sredstva radi zaštite svog prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, to pravo priznato, a da podnosiocu ustavne žalbe, koji Nacionalnoj službi za zapošljavanje nije podneo zahtev, to pravo nije priznato, ne ukazuje na povredu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, niti na povredu ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Kako podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenih prava zajemčenih Ustavom, a ni na povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti