Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Presuda doneta u sporu trećeg lica ne predstavlja zakonom predviđen osnov za ponavljanje upravnog postupka, te odbijanje predloga za ponavljanje ne predstavlja povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4176/2011
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Živković iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vere Živković izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 18360/10 od 16. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Živković iz Beograda izjavila je 10. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Petrović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18360/10 od 16. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo, na socijalnu zaštitu i na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka bila zaposlena u preduzeću „Industrija precizne mehanike“ a.d, ali da joj je u tom preduzeću prestao radni odnos; da je podnositeljka Nacionalnoj službi za zapošljavanje podnela zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da je taj zahtev odbijen rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-13510-1/2008 od 14. januara 2008. godine; da je podnositeljka „nakon dobijanja otkaza bila u izuzetno teškoj psihičkoj i materijalnoj situaciji“ zbog čega protiv navedenog rešenja nije izjavio pravni lek; da je „od svih radnika kojima je prestao radni odnos kod poslodavca »Industrija precizne mehanike« jedino Lj.M. bila uporna i iskoristila sva zakonska sredstva protiv rešenja kojim je odbijen njen zahtev za isplatu novčane naknade“; da je Vrhovni sud Srbije u presudi U. 3461/08 od 13. novembra 2008. godine zauzeo stav da Lj.M, bivša zaposlena u preduzeću »Industrija precizne mehanike« „ima pravo na novčanu naknadu, jer joj je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom“; da je podnositeljka ustavne žalbe, nakon što je saznala da je Lj.M. ostvarila pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, podnela predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-13510-1/2008 od 14. januara 2008. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je podnositeljka ustavne žalbe 6. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Tatjane Petrović advokata iz Beograda, podnela predlog za ponavljanje upravnog postupka okončanog rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-13510-1/2008 od 14. januara 2008. godine; da je podnositeljka svoj predlog za ponavljanje postupka zasnivala na okolnosti da je Vrhovni sud Srbije, u presudi U. 3461/08 od 13. novembra 2008. godine, donetoj po tužbi trećeg lica Lj.M, zauzeo pravno stanovište različito od stanovišta zauzetog u rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-13510-1/2008 od 14. januara 2008. godine; da je taj organ ocenio da navedena presuda Vrhovnog suda Srbije „ne predstavlja osnov za ponavljanje postupka“, zbog čega je zaključkom broj 0104-10411-13510/2008 od 4. novembra 2009. godine odbačen predlog za ponavljanje postupka; da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-2389/2009 od 22. decembra 2009. godine odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog zaključka; da je osporenom presudom Upravnog suda odbijena tužba koju je podnositeljka izjavila protiv drugostepenog rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-2389/2009 od 22. decembra 2009. godine.

4. Ustavni sud konstatuje da o pravu na socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje, zajemčenim odredbama čl. 69. i 70. Ustava Republike Srbije, nije odlučivano osporenom presudom, kao ni drugostepenim upravnim aktom koji je tom presudom potvrđen, niti predmetnim zaključkom Nacionalne službe za zapošljavanje.

Ovim aktima odlučivano je jedino o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe odlučeno rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0104-10411-13510-1/2008 od 14. januara 2008. godine, zbog čega se navodi o povredi ovih prava ratione materiae ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

S obzirom da osporenom presudom nije odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne odnose se na postupak donošenja te presude. Ovakav pravni stav zauzet je u ranijoj praksi Ustavnog suda (videti Rešenje Už – 296/08 od 26. novembra 2009. godine), kao i u praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine u predmetu Rudan protiv Hrvatske).

5. Ustavni sud smatra da ocena organa uprave, zauzeta prilikom donošenja predmetnog zaključka, da presuda Vrhovnog suda Srbije, doneta u upravnom sporu po tužbi trećeg lica, ne predstavlja osnov za ponavljanje postupka, koju je Upravni sud prihvatio prilikom donošenja osporenog akta, jeste prihvatljiva sa stanovišta zaštite prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

6. Podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela ustavnopravne razloge koji ukazuju da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, niti da je u upravnom sporu, koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, bila diskriminisana.

U ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi, niti predloženi dokazi, koji ukazuju da je Upravni sud, prilikom donošenja osporene presude, podnositeljku stavio u nepovoljniji položaj u odnosu na treće lice, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Okolnost da je treće lice (Lj.M.), nakon što je koristilo zakonom predviđena pravna sredstva protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen njegov zahtev, ostvarilo prava za slučaj nezaposlenosti, ne ukazuje na su Upravni sud i Nacionalna služba za zapošljavanje, prilikom odlučivanja o predlogu za ponavljanje upravnog postupka, podnositeljku stavili u nepovoljniji položaj.

S obzirom da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu nekog od označenih ustavnih prava podnositeljke, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je Upravni sud osporenom presudom povredio ustavno načelo zabrane diskriminacije. Naime, odredbom člana 21. Ustava ne jemči se nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je utvrđeno načelo zabrane diskriminacije na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih subjektivnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno načelo zabrane diskriminacije, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti