Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Miroslava i Slađane Savić, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko devet godina. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Savića i Slađane Savić, oboje iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1.Usvaja se ustavna žalba Miroslava Savića i Slađane Savić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1762/05 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nemater ijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Savić i Slađana Savić, oboje iz Leskovca, su 23. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandra Popovića, advokata iz Beograda, podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1762/05.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveli: da su 5. marta 2001. godine zajedno sa tužiocima M.S. i N.S. podneli tužbu radi naknade štete; da je Opštinski sud u Leskovcu doneo presudu P. 851/2001 od 19. jula 2004. godine; da je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 417/05 navedena presuda ukinuta; da je prvostepeni sud ponovo doneo presudu P. 1762/05 od 19. marta 2007. godine; da je Okružni sud u Leskovcu presudom Gž. 2835/07 preinačio navedenu prvostepenu presudu; da su nakon toga tužioci izjavili reviziju; da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 399/10 od 26. maja 2010. godine ukinuta presuda Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2835/07 od 26. avgusta 2008. godine u odnosu na tužioca Miroslava Savića i tužilju Slađanu Savić i predmet u ukinutom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Imajući u vidu da je parnični postupak započeo 2001. godine i da nije okončan u vreme podnošenja ustavne žalbe, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom garantovanih prava, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kao i da im se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 1762/05 (raniji P. 851/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Miroslav Savić i tužilja Slađana Savić, ovde podnosioci ustavne žalbe, i tužilje M.S. i N.S. su 5. marta 2001. godine podnele Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog „Takovo“ Kragujevac – Akcionarsko društvo za osiguranje, radi naknade štete koja je nastala kao posledica saobraćajne nezgode u kojoj su učestvovali. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 851/01.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 19. septembra 2001. godine. U toku glavne rasprave sud je zakazao 13 ročišta (19. oktobra i 27. novembra 2001. godine, 3. jula, 28. avgusta, 10. oktobra, 10. i 27. novembra i 25. decembra 2003. godine, 29. januara, 5. marta, 7. aprila, 21. maja i 19. jula 2004. godine). Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i predloženih svedoka i veštačenjem od strane veštaka medicinske struke. U periodu od 27. novembra 2001. godine do 3. jula 2003. godine sud nije zakazivao ročište. Nakon obavljenih medicinskih veštačenja tužioci su 24. decembra 2003. godine precizirali tužbeni zahtev. Na ročištu održanom 5. marta 2004. godine punomoćnik tužilaca je izjavio da je tuženi isplatio u potpunosti materijalnu štetu nastalu na teretnom vozilu tužioca, te povlači tužbu u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete.

Opštinski sud u Leskovcu je 19. jula 2004. godine doneo presudu P. 851/01 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete, na način bliže opisan u izreci presude, višak tužbenog zahteva tužilaca, od dosuđenih iznosa pa do traženih odbijen kao neosnovan i obavezan tuženi da tužiocima naknadi parnične troškove.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili tužioci i tuženi.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 417/05 od 16. marta 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 851/01 od 19. jula 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da će prvostepeni sud u skladu sa stavovima i primedbama iz tog rešenja potpuno i pravilno utvrditi odlučne činjenice za ishod spora, a na način naveden u rešenju.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi poslovni broj P. 1762/05. Prvo ročište je bilo zakazano za 21. septembar 2005. godine, ali nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U daljem toku postupka do donošenja sledeće presude sud je zakazao sedam ročišta (25. oktobra i 13. decembra 2005. godine, 23. marta, 15. maja, 13. juna i 7. septembra 2006. godine i 19. marta 2007. godine) na kojima je sproveden dokazni postupak saobraćajno - tehničkim veštačenjem.

Opštinski sud u Leskovcu je 19. marta 2007. godine doneo presudu kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, višak tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan, sve na način bliže opisan u izreci presude, i tuženi obavezan da tužiocima naknadi parnične troškove.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili tužioci i tuženi.

Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 2835/07 od 26. avgusta 2008. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1762/05 od 19. marta 2007. godine tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog fizičkih bolova, straha, duševnih bolova zbog naruženosti i smanjenja životne aktivnosti usled povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu, a troškovi spora se ne dosuđuju.

Punomoćnik tužilaca je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 399/10 od 26. maja 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje M.S. i N. S, a ukinuo presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2835/07 od 26. avgusta 2008. godine u odnosu na tužioca Miroslava Savića i tužilju Slađanu Savić i predmet u ukinutom delu vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Viši sud u Leskovcu se rešenjem Gž. 2944/10 od 2. septembra 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbama tužilaca i tuženog izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1762/05 od 19. marta 2007. godine, sa tim da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu u Nišu kao stvarno nadležnom sudu.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 3791/10 od 14. septembra 2010. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1762/05 od 19. marta 2007. godine tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioaca Miroslava Savića i tužilje Slađane Savić i obavezao tuženog da im naknadi nematerijalnu štetu, na način bliže naveden u izreci presude, a odbio žalbu tužioca Miroslava Savića i tužilje Slađane Savić tako što je potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu u stavu drugom izreke kojim je višak tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan.

Navedena drugostepena presuda dostavljena je tuženom 3. septembra 2010. godine, a punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 24. septembra 2010. godine.

Spisi predmeta su dostavljeni Ustavnom sudu 3. oktobra 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda podnosilaca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 5. marta 2001. godine, pa do 14. septembra 2010. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 3791/10, kojom je postupak okončan.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao preko devet i po godina.

Navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, saglasno praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da odluči da li su tužioci pretrpeli nematerijalnu štetu usled povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu i da, shodno tome, odredi visinu nastale štete.

Ispitujući ponašanje podnosila ca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da nisu doprineli dužini trajanja postupka.

Razmatrajući prirodu tužbenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je blagovremeno okončanje parničnog postupka za podnosioce ustavne žalbe imalo značaj, budući da se vodio spor o naknadi nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli kao posledicu saobraćajne nezgode.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postupak nije vođen prema načelima Zakona o parničnom postupku koja nalažu koncentraciju dokaza i ekonomičnost postupka. Naime, prvostepeni sud je prvo ročište zakazao šest meseci posle podnošenja tužbe, a u periodu od godinu i po dana (od 27. novembra 2001. godine do 3. jula 2003. godine) sud nije zakazivao ročište. Pored navedenog, prva presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 851/01 od 19. jula 2004. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 417/05 od 16. marta 2005. godine, jer prvostepeni sud nije utvrdio odlučne činjenice za ishod postupka, a druga prvostepena presuda P. 1762/05 od 19. marta 2007. godine je preinačena presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2835/07 od 26. avgusta 2008. godine, što ukazuje da prvostepeni sud nije postupio u skladu sa stavovima i primedbama iz rešenja Okružnog suda u Leskovcu Gž. 417/05 od 16. marta 2005. godine.

Ustavni sud smatra da je trajanju postupka doprineo i drugostepeni sud koji je u odnosnoj pravnoj stvari odlučivao tri puta – jednom rešenjem Gž. 417/05 od 16. marta 2005. godine i dva puta presudama Gž. 2835/07 od 26. avgusta 2008. godine i Gž. 3791/10 od 14. septembra 2010. godine, pri čemu je poslednje navedenu presudu drugostepeni sud doneo u izvršenju revizijskog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 399/10 od 26. maja 2010. godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1762/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 9 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno postupanje sudova , ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podno sioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neadekvatnog i neažurnog postupanja sudova.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević