Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko deset godina. Utvrđena je odgovornost sudova zbog perioda neaktivnosti i kašnjenja u izradi i dostavljanju odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68406/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz Sremske Mitrovice je 23. maja 2012. godine, preko punomoćnika Momira Đuričića, advokata iz Sremske Mitrovice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1827/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u januaru 2002. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada njenih organa i da je ova parnica pravnosnažno okončana tek donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1827/11 od 7. marta 2012. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68406/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. januara 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade materijalne štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Opštinskog suda u Rumi I. 429/96 od 9. decembra 1996. godine usvojen predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde tužioca, podnet protiv izvršnog dužnika Z.V, radi prinudne naplate potraživanja utvrđenog sudskim poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici pod brojem P. 1511/96 od 22. oktobra 1996. godine; da je tim rešenjem određeno da će se izvršenje sprovesti prodajom određenih nepokretnosti izvršnog dužnika; da izvršni sud nakon toga nije izvršio zabeležbu rešenja o izvršenju u zemljišne knjige, te je izvršni dužnik ugovorom o poklonu otuđio predmete izvršenja, pa je izvršni poverilac, ovde tužilac, ovakvim nezakonitim postupanjem izvršnog suda onemogućen da ostvari svoje potraživanje u tom predmetu. Predmet je zaveden pod brojem P. 180/02.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu (22. februara, 17. aprila i 15. novembra 2002, 6. februara i 15. aprila 2003, 4. jula i 4. novembra 2005, 30. januara, 14. aprila, 26. juna i 24. oktobra 2006, 18. januara i 26. marta 2007, 26. maja i 22. septembra 2010. godine), od kojih je devet održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 22. februar 2002. godine i 4. jul 2005. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročišta zakazana za 30. januar 2006, 26. jun 2006. i 18. januar 2007. godine nisu održana zbog nedolaska tužioca, a ročište zakazano za 14. april 2006. godine nije održano zbog toga što je Opštinski sud u Rumi dostavio pogrešne spise predmeta.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 15. aprila 2003. godine doneo presudu P. 180/02, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 17.280,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po najpovoljnijem kursu po kojem se otkupljuje strana valuta, sa odgovarajućim kamatama koje su bliže opisane u izreci; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu se isplati domicilna kamata na iznos od 17.280,00 evra počev od 22. novembra 1996. do 1. decembra 1999. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 19. novembra 2003. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 799/04 od 27. oktobra 2004. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud treba da pribavi spise predmeta Opštinskog suda u Rumi P. 131/01 i P. 958/02, radi ocene da li od ishoda spora o pobijanju ugovora o poklonu sporne nepokretnosti između Z.V, kao poklonodavca, i M.Z, kao poklonoprimca, zavisi donošenje odluke u ovoj parnici, odnosno da li je tužilac pretrpeo štetu radnjama tužene. Drugostepeni sud je 16. maja 2005. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 3844/05-02. Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. marta 2007. godine doneo rešenje P. 3844/05-02, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se parnica nastaviti po pravnosnažnom okončanju parničnog postupka koji se vodi pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 131/01.

Tužilac je podneskom od 22. aprila 2009. godine godine tražio od prvostepenog suda da nastavi s postupanjem u ovoj pravnoj stvari. Prvi opštinski sud u Beogradu je 10. juna 2009. godine doneo rešenje P. 3844/05, kojim je nastavio predmetni parnični postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je od 1. januara 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, a predmet je zaveden pod brojem P. 68406/10. Isti sud je 22. septembra 2010. godine doneo presudu P. 68406/10, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Prvostepena presuda je 31. decembra 2010. godine otpravljena parničnim strankama.

Apelacioni sud u Beogradu je 7. marta 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 1827/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. januara 2002. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1827/11 od 7. marta 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka .

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao više od deset godina, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je Opštinski sud u Rumi, koji je postupao u prinudnom izvršenju koje je podnosilac pokrenuo protiv izvršnog dužnika Z.V, preduzeo sve procesne radnje u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku u cilju sprovođenja izvršenja, odnosno da li je nepravilnim radnjama organa tužene onemogućen podnosilac da ostvari svoje potraživanje u izvršnom postupku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. U tom kontekstu, Ustavni sud je primetio da je tri ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjivi interes da se efikasno okonča ovaj parnični postupak radi naknade materijalne štete.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost Prvog opštinskog suda u Beogradu za prekomerno trajanje ovog obligacionog spora se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo tri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud je dalje primetio da su prvostepeni sudovi koji su postupali u ovoj parnici imali dva perioda neaktivnosti u kojima nisu održavali ročišta za glavnu raspravu, niti preduzimali druge procesne radnje u cilju blagovremenog okončavanja parničnog postupka (17. april – 15. novembar 2002. i 10. jun 2009. – 26. maj 2010. godine). Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Prvom opštinskom sudu u Beogradu i Prvom osnovnom sudu u Beogradu trebalo nedopustivo mnogo vremena da izrade pismene otpravke presuda P. 180/02 i P. 68406/10, koje su donete 15. aprila 2003. i 22. septembra 2010. godine, a koje su otpravljene parničnim strankama tek 19. novembra 2003. i 31. decembra 2010. godine, uzimajući u obzir odredbe člana 337. st ava 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i čl ana 341. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da postoji i doprinos Okružnog suda u Beogradu za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer je taj sud vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta sa otpravcima rešenja Gž. 799/04 od 27. oktobra 2004. godine tek nakon skoro sedam meseci od dana donošenja drugostepenog rešenja. Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu da je jedna prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari bila ukinuta, što je nesporno prolongiralo trajanje ove parnice, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, koji se ogleda u tome što je tri ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odloženo iz razloga koji se mogu njemu pripisati u krivicu, te je uzeo u obzir i da je parnica dve godine bila u prekidu iz zakonom propisanog razloga. Takođe, Ustavni sud se rukovodio i ekonomsko-socijalnim prilik ama u Republici Srbiji, svojom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i sam om suštin om naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se pobija presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1827/11 od 7. marta 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene drugostepene presude, kojom je odlučivano o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca za naknade štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti