Odbijanje ustavne žalbe u sporu povodom izbora direktora škole

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca kojem je odbačena tužba u upravnom sporu. Sud je zaključio da akt o davanju saglasnosti na izbor direktora škole nije upravni akt, već je tužbu trebalo podneti protiv odluke Školskog odbora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-418/2008
28.05.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj Vladimira Tomića iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Tomića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 264/07 od 16. januara 2008. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Tomić iz Petrovaradina je 10. aprila 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 264/07 od 16. januara 2008. godine, zbog povrede ustavnih načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava, zabrani diskriminacije i zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 18, 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih čl. 32. i 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da konkurs za izbor direktora muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada nije sproveden u skladu sa zakonom; da je u odluci o izboru direktora navedene muzičke škole postojala pouka o pravnom leku kojom se nezadovoljni učesnik konkursa upućuje na upravni spor; da je podnosilac „tužio školu i dobio protivzakonsko rešenje“ Okružnog suda u Novom Sadu iz koga proizlazi da nije imao pravo na tužbu, iako je odlukom muzičke škole upućen na upravni spor.

Podnosilac dalje navodi da je Vrhovni sud Srbije potvrdio presudu Okružnog suda u Novom Sadu, te da su „ova dva suda štitila izvršnu vlast, tj. Sekretarijat obrazovanja A.P. Vojvodine ... koji obezbeđuje protivpravnu imovinsku korist partijskim kadrovima tako što ih rešenjima o davanju saglasnosti čini nepromenljivima“. Po mišljenju podnosioca, pobijanom presudom „lišen je prava na rad ... isključivo po političkom osnovu“, jer je ishod upravnih sporova koje je vodio bio isti, nezavisno od toga da li je nadležni organ dao saglasnost na odluku o izboru direktora ili nije.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi „da je podnosilac diskriminisan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije“ i da „obaveže Vrhovni sud Srbije, Muzičku školu „Isidor Bajić“ iz Novog Sada, Okružni sud u Novom Sadu i Sekretarijat obrazovanja iz A.P. Vojvodine da ga pravedno obeštete“, u skladu sa odredbom člana 35. stav 2. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 264/0, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Odlukom broj 660 od 31. avgusta 2006. godine Školski odbor Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada je izabrao mr Radmilu Rakin Martinović za direktora škole. U obrazloženju odluke je navedeno: da je Školski odbor pribavio mišljenje Nastavničkog veća škole o prijavljenim kandidatima i da je od 125 članova Nastavničkog veća škole, njih 102 glasalo za mr Radmilu Rakin Martinović; da je Školski odbor jednoglasno doneo odluku o izboru direktora; da ova odluka postaje konačna danom dostavljanja saglasnosti Pokrajinskog sekretara za obrazovanje i kulturu; da nezadovoljan učesnik konkursa za izbor direktora ima pravo da pokrene upravni spor pred Okružnim sudom u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke.

Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu broj 106-022-00707/06-01 od 5. septembra 2006. godine data je saglasnost na Odluku školskog odbora Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada broj 660 od 31. avgusta 2006. godine o izboru mr Radmile Rakin Martinović za direktora škole.

Protiv navedenog rešenja Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu.

Rešenjem U-354/07 od 11. maja 2007. godine Okružni sud u Novom Sadu je odbacio tužbu podnosioca za poništaj rešenja Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu broj 106-022-00707/06-01 od 5. septembra 2006. godine, uz obrazloženje da rešenje koje se pobija tužbom nije upravni akt, jer davanjem ili odbijanjem saglasnosti na odluku o izboru direktora organ uprave ne rešava o pravima i obavezama fizičkog ili pravnog lica, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. S obzirom na navedeno, saglasno odredbi člana 28. stav 1. tačka 2. istog zakona, Okružni sud u Novom Sadu je odbacio tužbu kao nedozvoljenu.

Protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu U-354/07 od 11. maja 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije podneo „žalbu“, o kojoj je taj sud odlučivao kao po zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke. Podnosilac je u „žalbi“ naveo da je poukom o pravnom leku upućen na upravni spor, a da je Okružni sud u Novom Sadu doneo rešenje kojim se tužba odbacuje i da je time prekršeno njegovo pravo na korišćenje pravnih lekova. Zbog toga je podnosilac tražio da Vrhovni sud Srbije poništi rešenje tuženog organa, iz razloga koje je naveo u tužbi.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Uvp. I 264/07 od 16. januara 2008. godine odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan. Po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, pravilno je našao Okružni sud u Novom Sadu da rešenje Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu broj 106-022-00707/06-01 od 5. septembra 2006. godine nije upravni akt protiv koga se može voditi upavni spor. U pogledu navoda podnosioca da je u konkretnom slučaju trebalo doneti meritornu odluku o tužbi, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je takav zahtev neosnovan, jer pre ocene zakonitosti pobijanog akta sud mora da utvrdi da li su se stekli uslovi za meritorno odlučivanje.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, te da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. do 3.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi relevantne su i odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 i 101/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja odluke o izboru direktora, a kojima je u članu 59. bilo propisano: da direktora škole bira školski odbor, na osnovu javnog konkursa, po pribavljenom mišljenju nastavničkog veća (stav 2.), da se odluka sa dokumentacijom o izabranom kandidatu dostavlja ministru na saglasnost (stav 4.); da se smatra da je odluka organa upravljanja o izboru direktora doneta, odnosno da je ministar dao na nju saglasnost ako u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke ne donese akt kojim odbija saglasnost (stav 5.); da učesnik konkursa nezadovoljan odlukom o izboru direktora ustanove ima pravo na sudsku zaštitu u upravnom sporu (stav 6.).

Odredbom člana 13. stav 1. tačka 17) Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine („Službeni glasnik RS“, br. 6/02, 101/07 i 51/09) bilo je propisano da autonomna pokrajina, preko svojih organa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje srednje obrazovanje i vaspitanje daje saglasnost na odluku školskog odbora o izboru direktora.

Saglasno odredbi člana 194. stav 2. tačka 2) Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), kad je u zakonu ili drugom propisu određeno da rešenje donosi jedan organ u saglasnosti sa drugim organom, organ koji donosi rešenje sastavlja ga i dostavlja, sa spisima predmeta, na saglasnost drugom organu, koji može dati saglasnost potvrdom na samom rešenju ili posebnim aktom. U tom slučaju rešenje je doneseno kad je drugi organ dao saglasnost, a smatra se kao akt organa koji ga je doneo, odnosno izdao.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se primenjivao u predmetnom upravnom sporu, bilo je propisano: da upravni akt, u smislu tog zakona, predstavlja akt kojim državni organ i preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnih ovlašćenja rešava o pravu ili obavezi fizičkog lica ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari (član 6. stav 2.); da se upravni spor može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku (član 7. stav 2.); da tužilac u upravnom sporu može biti fizičko lice, pravno lice ili druga stranka ako smatra da joj je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes (član 12.), da će sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da akt koji se tužbom osporava nije upravni akt (član 28. stav 1. tačka 2)).

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ustavnih prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasniva na tome što je Okružni sud u Novom Sadu odbacio njegovu tužbu kao nedozvoljenu, iako je odlukom Školskog odbora Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada upućen da pokrene upravni spor. Iz toga je podnosilac izveo zaključak da „nije imao pravo na tužbu i tužbeni zahtev“, a da ni osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije „nije bio zaštićen“.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih ustavnih prava, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 59. st. 2. i 4. ranije važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i člana 13. stav 1. tačka 17) Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, kojima je bilo predviđeno da direktora škole bira školski odbor, a da se odluka o izabranom kandidatu dostavlja na saglasnost ministru, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine. Budući da je reč o složenom upravnom aktu, Ustavni sud je imao u vidu i odredbu člana 194. stav 2. tačka 2) Zakona o opštem upravnom postupku, prema kojoj je rešenje doneto kad je drugi organ dao saglasnost, a smatra se aktom organa koji ga je doneo, odnosno izdao. Iz navedenih zakonskih odredaba, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je odluka o izboru direktora Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada doneta 5. septembra 2007. godine, kada je Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu dao saglasnost na odluku školskog odbora, a da je donosilac odluke o izboru direktora Školski odbor Muzičke škole „Isidor Bajić“. S obzirom na izneto, Ustavni sud ocenjuje da odluka o izboru direktora škole jeste upravni akt, u smislu odredbe člana 6. Zakona o upravnim sporovima, a da akt pokrajinskog organa o davanju saglasnosti na odluku školskog odbora predstavlja sastavni deo postupka u kome se donosi odluka o izboru direktora, a ne upravni akt kojim se odlučuje o pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je upravni spor dozvoljen protiv odluke školskog odbora na koju je data saglasnost nadležnog organa, a ne protiv akta kojim je saglasnost data, jer taj akt, sam za sebe, nema karakter upravnog akta.

Ustavni sud je utvrdio da je u odluci školskog odbora Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada broj 660 od 31. avgusta 2006. godine postojala pouka o tome da se protiv te odluke može voditi upravni spor, ali da podnosilac ustavne žalbe nije podneo tužbu protiv navedene odluke, već protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu u Novom Sadu broj 106-022-00707/06-01 od 5. septembra 2006. godine. Budući da rešenje pokrajinskog organa o davanju saglasnosti na odluku školskog odbora nije upravni akt protiv koga se može voditi upravni spor, pravna posledica pokretanja upravnog spora protiv tog rešenja je odbacivanje tužbe kao nedozvoljene, u skladu sa odredbom člana 28. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 264/07 od 16. januara 2008. godine sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažnog rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, U-354/07 od 11. maja 2007. godine, kojim je tužba podnosioca odbačena kao nedozvoljena. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 264/07 od 16. januara 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčena članom 36. st. 1. i 2. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije povređeno ni načelo o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava, utvrđeno članom 18. Ustava. Naime, saglasno odredbi stava 2. navedenog člana Ustava, zakonom se može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. S obzirom na sadržinu prava čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, ocenjeno je da se svrha ustavnog jemstva ovih prava može postići jedino ako se način ostvarivanja tih prava propiše zakonom.

U vezi sa navedenom povredom ustavnog načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Navodi podnosioca da je „obespravljen“ zbog toga što nije član Srpske radikalne stranke, izraz su njegovog subjektivnog stava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi prava.

S obzirom na napred iznetu ocenu o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudom, a imajući u vidu da je pravo na sudsku zaštitu konsumirano tim pravom, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ustavno načelo utvrđeno članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije nije ocenjivana zakonitost presude kojom je odlučeno o pravu podnosioca iz radnog odnosa, već zakonitost rešenja o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, ocenjeno je da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu nije ni moglo biti povređeno pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava.

U odnosu na zahtev podnosioca da se „pravedno obešteti, u skladu sa odredbom člana 35. stav 2. Ustava“, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ovim ne ukazuje na povredu Ustavom zajemčenog prava na naknadu štete, već zapravo od Ustavnog suda traži da utvrdi njegovo pravo na naknadu štete kao vid pravičnog zadovoljenja zbog učinjenih povreda ustavnih načela i zajemčenih prava, označenih u ustavnoj žalbi. S obzirom na to da Ustavni sud nije utvrdio povredu prava u konkretnom slučaju, istaknuti zahtev za naknadu štete ocenjuje se bespredmetnim.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu povodom izbora direktora škole

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti