Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja spora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je utvrdio da je podnosilac svojim ponašanjem pretežno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Lj . iz sela G, opština Bojnik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Lj . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40480/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 823/02), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Lj . iz sela G, opština Bojnik, podneo je Ustavnom sudu, 16. januara 201 5. godine, preko punomoćnika T. Lj, advokata iz B eograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7044/13 od 6. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40480/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 823/02), zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da mu je dvanaestogodišnjim trajanjem spora, koji je vodio radi duga od 300 DEM, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo, pre svega, krivicom suda koji je prvu prvostepenu presudu doneo posle četiri godine od podnošenja tužbe, a drugu posle skoro 11 godina od započinjanja ove jednostavne parnice. Podnosilac ističe da mu je "nedovoljno obrazloženom i proizvoljnom" osporenom odlukom, koja je zasnovana na pogrešnoj oceni izvedenih dokaza pred prvostepenim sudom i isključivo na "slobodnom sudijskom uverenju", suprotno nalozima iz drugostepenog - ukidnog rešenja prve prvostepene presude, povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, smatra da mu je bio onemogućen pristup sudu, što je jedna od garancija prava na pravično suđenje, jer je sud odbio njegov dokazni predlog za saslušanje zamolnim putem u svojstvu parnične stranke. Naime, i pored toga što je tužilac star i bolestan, što je dokazao medicinskom dokumentacijom, pa time sprečen za putovanje do Beograd a, gde je zasnovana nadležnost suda prema prebivalištu tuženih, sud ga je uporno pozivao radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, te konačno, ponovno odbio njegov tužbeni zahtev proizvoljnom ocenom izvedenih dokaza, poklonivši veru iskazima suprotne strane i svedoku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu povređen a označena prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u visini od 1200 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 43/15 - dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 40480/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 17. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Lebanu ( u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen ih B.S. i M.S. iz sela G, opština Bojnik, kojom je tražio isplatu duga - dinarsku protivvrednost 300 DEM u iznosu od 9.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1 5. septembra 2000. godine do konačne naplate. U tužbi je navedeno da je tužilac pozajmio pok. majci tuženih navedeni iznos prema u govoru o zajmu od 15. septembra 1999. godine, koji mu ona u roku nije vratila, kao ni njeni naslednici, ovde tuženi, kojima je 20. avgusta 2002. godine poslao pismenu opomenu. Uz tužbu nije priložen nijedan dokaz. Tužbom je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 9.000,00 dinara , a povodom nje je formiran predmet P. 823/02.

Rešenjem Opštinskog suda P. 823/02 od 21. maja 2003. godine se taj sud oglasio mesno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta ustupe Petom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom u ovoj pravnoj stvari. Donošenju rešenja su prethodila četiri zakazana ročišta, od kojih tri nisu održana , jer je tri puta izostala uredna dostava poziva za tužene. Punomoćnik tužioca je 30. januara 2003. godine dao nove adrese tuženih (prebivalište u Beogradu) za razliku od on ih označen ih u tužbi, a 12. maja 2003. godine tuženi su istakli prigovor mesne nenadležnosti Opštinskog suda u Lebanu , uz dostavljanje kopija svojih ličnih karata.

Spisi predmeta su 24. oktobra 2003. godine dostavljeni Petom opštinskom sudu u Beogradu, a predmet je dobio novi broj P. 2822/03, te prvo ročište zakazano za 19. decembar 2003. godine. Punomoćnik tužioca je 19. februara 2004. godine obavestio sud da je tužiocu otkazao punomoćje, a tužilac je uz podnesak od 17. marta 200 4. godine prvi put dostavio navedeni dokaz iz tužbe o postojanju duga - fotokopiju ugovora o zajmu zaključenog 15. septembra 1999. godine između tužioca, kao zajmodavca i Ž.S. - pok. majke tuženih, kao zajmoprimca.

Do upućivanja zamolnice od 17. novembra 2005. godine Opštinskom sudu u Lebanu radi izvođenja dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, postupajući sudija Petog opštinskog suda u Beogradu je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, ali je samo jedno održano u odsustvu uredno pozvanog tužioca. Preostala ročišta nisu održana, jer je tužilac tri puta tražio odlaganje, tri puta nije bilo uredne dostave poziva tužiocu , te zato što je tužilac dva puta izostao pravdajući se bolešću i nemogućnošću dolaska u Beograd , iako su tuženi tvrdili da ti navodi ne stoje. U međuvremenu je sud uručivao pozive tužiocu preko OUP Lebane ili Opštinskog suda u Lebanu , a tužilac je original svoje medicinske dokumentacije kojom je pravdao izostanke dostavio uz podnesak od 14. novembra 2005. godine. Zapisnik o saslušanju tužioc a Opštinskog suda u Lebanu POM. 30/05 od 23. decembra 2005. godine dostavljen je 28. decembra 2005. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu. U daljem toku postupka, od pet zakazanih ročišta , tri nisu održana jer nije bilo uredne dostave poziva za tužioca, a dva su od ržana u ods ustvu uredno pozvanog tužioca koji je opravdao izostanak. Na ročištu održanom 15. juna 2006. godine postupajući sudija je naložio tužiocu da dostavi original ugovora o zajmu (dostavljen u fotokopiji sudu 17. marta 2004. godine), sa klauzulom overe kod suda , radi srav njenja priložene fotokopije sa originalom, kao i tuženima da dostave izvod iz matične knjige umrlih za majku tuženih - pok. Ž.S, a zamolnim putem je od Opštinskog suda u Lebanu tražio da tužiocu dostavi kopiju zapisnika sa ročišta od 15. juna 2006. godine, kao i poziv za ročište zakazano za 15. septembar 2006. godine. Tužilac nije postupio po ovom nalogu, a tuženi su u svom podnesku od 10. jula 2006. godine ukazali da njihova majka nije mogla prisustvovati overi ugovora o zajmu pred Opštinskim sudom u Lebanu u predmetu Ov. br. 1390/00 od 22. decembra 2000. godine, na koju se tužilac poziva jer je preminula 16. januara 2000. godine.

Presudom Petog opštinskog u Beogradu P. 2822/03 od 7. decembra 2006. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca i on obavezan da tuženima naknadi troškove postupka. Tužilac je 15. januara 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene presude i dostavio original ugovora (priznanice) o zajmu sa potpisima tužioca i pok. Ž.S, koji nije overen kod suda , a istog dana je žalbu dostavio i njegov advokat. Nakon odgovora na žalbu, advokat tužioca je uz podnesak od 15. marta 2007. godine dostavio ovlašćenje za zastupanje tužioca dato 10. januara 2007. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4464/07 od 4. aprila 2007. godine ukinuta je presuda Petog opštinskog u Beogradu P. 2822/03 od 7. decembra 2006. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu 17. maja 2007. godine. Razlog ukidanja je bil o nerazjašnjeno činjenično stanje, kako u pogledu toga ko su naslednici pok. Ž.S, u kom obimu oni odgovaraju za njene eventualne dugove, tako i pogledu upoznavanja tuženih sa originalom ugovora o zajmu.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio novi broj P. 1496/07. U ovom delu postupka, od devet zakazanih ročišta održana su dva u odsustvu uredno pozvanog tužioca, koji je svoje izostanke pravdao bolešću i nemogućnošću da putuje, ponavljajući više puta da je svoj iskaz dao 23. decembra 2005. godine pred Opštinskim sudom u Lebanu, po osnovu zamolnice, te da ostaje pri istom iskazu. Tuženi su postupili po nalogu suda i dostavili, uz podnesak od 28. januara 2008. godine , rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 2157/00 19. oktobra 2000. godine , kojim je raspravljena zaostavština iza pok. Ž.S. i za naslednike oglašeni sinovi - tuženi u ovoj parnici i ćerka S.J. iz Beograda. Tužiocu je više puta nalagano da postupi po ranije datom nalogu sa ročišta od 15. juna 2006. godine, što on nije učinio. Tužilac je otkazao punomoćje advokatu koji je pisao žalbu 12. februara 2008. godine, a dao je ovlašćenje za zastupanje 26. decembra 2008. godine novoangažovanom advokatu. Punomoćnik tužioca je podneskom od 6. marta 2009. godine proširio tužbu, te kao trećetuženu označio sestru tuženih, a zatim i razjasnio činjenicu da ugovor o zajmu nije overen, već da je overena fotokopija ugovora posle smrti dužnika, pravnog prethodnika tuženih, te uredio tužbeni zahtev shodno nalogu drugostepenog suda. Ročišta nisu održavana jer je tužilac dva puta tražio odlaganje zbog sprečenosti da prisustvuje, jer je dva puta punomoćnik tužioca predavao podneske neposredno pred ročište, jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom zbog izostanka punomoćnika tuženih, jer je greškom suda izostalo uručenje tužbe trećetuženoj, a jednom jer je izostala dostava poziva trećetuženoj.

Nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred nadležnim prvostepenim sudom - Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40480/10. Do donošenja prvostepene presude od 11. marta 2013. godine , bil o je zakazano 11 ročišta, od kojih tri nisu održana jer jednom nije bio uredno bio pozvan tužilac, a jednom trećetužena i jer nije bilo dokaza da je punomoćniku prvotuženog i drugotuženog bio dostavljen podnesak tužioca. U ovom delu postupka, svih devet ročišta je održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog. U dokaznom postupku su saslušani tuženi, jedan svedok, a sud je nalagao tužiocu da dostavi čitke izveštaje lekara o sprečenosti da prisustvuje suđenju u cilju izvođenja dokaza (tužilac je sa zakašnjenjem od mesec i po dana postupio po nalogu suda), te službenim putem pribavljao medicins ku dokumentacij u - zdravstveni karton tužioca od Doma zdravlja Bojnik i izjašnjenja lekara specijalista Doma zdravlja u Lebanu (posle više ponovljenih dopisa suda) radi razjašnjenja da li se tužilac javljao na specijalističke preglede i da li je bio zbog zdravstvenog stanja sprečen da putuje i prisustvuje ročištima , a u cilju izvođenja dokaza saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke i suočenja sa suprotnom stranom. Predlog punomoćnika tužioca da se tužilac sasluša zamolnim putem dat 22. marta 2012. godine , iako se tužilac podneskom od 14. marta 2012. godine izjasnio da ostaje pri svojoj izjavi ranije datoj pred zamolnim sudom, sud je odbio 16. oktobra 2012. godine. I posle odbijenog predloga punomoćnika, tužilac je izjavom overenom kod Opštinskog suda u Lebanu datom 5. marta 2013. godine potvrdio da u svemu ostaje pri svojoj izjavi od 23. decembra 2005. godine datoj po zamolnici, te postavljenom tužbenom zahtevu, smatrajući da je original ugovora o zajmu dovoljan dokaza da sud presudi. Na ročištu održanom 11. marta 2013. godine, kada je zaključena glavna rasprava, stavljeno je van snage rešenje o saslušanju tužioca u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40480/10 od 11. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca povodom glavnog potraživanja na ime duga u iznosu 153,84 evra , kao i domicilne kamate na iznos od 300 DEM počev od 15. septembra 2000. do 31. decembra 2001. godine, te kamate na iznos od 153,84 evra koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge bez oročenja od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. Protiv navedene presude punomoćnik tužioca je izjavio žalbu 4. aprila 20 13. godine, a tužilac dopunu žalbe 15. aprila 2013. godine, i ponovio isti sadržaj dopune žalbe narednog dana. Tuženi nije dao odgovor na žalbu i dopunu, pa je naredba za dostavljanje spisa Višem sudu radi odlučivalja o žalbi data 17. maja 2013. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7044/13 od 6. novembra 20 13. godine je potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40480/10 od 11. marta 2013. godine. Punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 17. decembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak, započet 17. septembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lebanu, a da je okončan 17. decembra 2014. godine, uručenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7044/13 od 6. novembra 2013. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 12 godina i tri meseca.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio posebno pravno i činjenično složen, ali da je, ipak, zahtevao obimniji dokazni postupak, pre svega, jer je bilo sporno da li je ugovor o zajmu bio overen ili ne, te ko su naslednici pok. zajmoprimca. Međutim, predmet je bio i procesno usložnjen, kako naknadnim dostavljanjem dokaza, tako i naknadnim proširenjem tužbe, te održavanjem ročišta u odsustvu tužioca, saslušanjem tužioca zamolnim putem, odnosno njegovim neodazivanjem pozivima suda za saslušanje u svojstvu parnične stranke, koje je pravdano neurednim dokazima.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe nije imao proaktivan stav u postupku, niti pokazivao interesovanje da se što hitnije razreše sporna pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tužilac u ovom parničnom postupku, nije ponašao u skladu sa svojom procesnim ulogom u ovoj vrsti postupka , i to iz sledećih razloga: podneo je tužbu sa pogrešnom adresom tuženih, i to nenadležnom sudu, zbog čega je postupak produžen za godinu i jedan mesec; podneo je tužbu bez dokaza, a prvi put je dostavio fotokopiju ugovora o zajmu posle dve godine od podnošenja tužbe, pritom tvrdeći da je ugovor o zajmu bio overen, a orig inal jedinog pisanog dokaza je dostavio tek 15. januara 2007. godine, nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe, i to uz žalbu protiv prvostepene presude; tužbu je proširio i tužbeni zahtev uredno postavio tek u ponovnom prvostepenom postupku, i to dve godine nakon prijema drugostepenog ukidnog rešenja u kome je to bilo naloženo; on i njegov punomoćnik su četiri puta dostavljali podneske neposredno pred ročište, tako da više ročišta nije održano iz tih razloga; nije blagovrem eno postupao po nalozima suda za dostavljanje dokaza o sprečenosti da prisustvuje ročištima , odnosno nije uopšte postupao po nalozima suda; jedan od njegovih angažovanih punomoćnika je ovlašćenje za žalbu koju je izjavio dostavio dva meseca posle izjavljivanja žalbe; njegov punomoćnik je četiri puta tražio odlaganje ročišta, a jednom je izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan. Nasuprot navodima ustavne žalbe o traj anju postupka van razumnog roka i odugovlačenju sudova, upravo stoji da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio taj koji je svojim ne odazivanjima pozivima suda i nepojavljivanjem pred sudom, te neblagovrem enim dostavljanjem dokaza kako povodom glavne stvari, tako i povodom pravdanja sprečenosti da prisustvuje suđenju, učinio da on traje van vremenskog okvira za suđenje u razumnom roku.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi za vođenje postupka - najpre Peti opštinski sud u Beogradu, pa zatim i Prvi osnovni sud u Beogradu, u okolnostima nepoštovanja procesne discipline od strane tužioca, nisu imali presudan značaj za dužinu trajanja postupka, već su ročišta zakazivali ažurno i u kratkim vremenskim razmacima, te u slučaju neodazivanja pozivima suda preduzimali procesne mere da se izvedu potrebni dokazi . Naime, neefikasnost suda se u izvesnoj meri ogledala u tome što je sud prihvatao predloge tužioca za odlaganje ročišta iz različitih razloga, odnosno odlagao ročišta ili ih držao u odsustvu iako je uredno pozvani tužilac izostajao, umesto da donosi rešenja da se tužba smatra povučenom, odlagao ročišta i ostavljao nove rokove tužiocu da dostavi dokaze koje je bio dužan da iznese uz tužbu ili najkasnije do zaključenja glavne rasprave. Ovo sve je uticalo da prvostepena presuda, iako doneta za tri godine i tri meseca od strane stvarno i mesno nadležnog suda , računajući od ustupanja spisa, zbog nedovoljno utvrđenog činjeničnog stanja , bude ukinuta i predmet vra ćen na ponovni postupak. Slično tolerisanje dopustio je i kasnije nadležni Prvi osnovni sud u Beogradu, tako da je druga po redu prvostepena presuda doneta nakon skoro šest godina od vraćanja spisa, po okončanju žalbenog postupka, dana 17. maja 2007. godine tada nadležnom Petom opštinskom sudu u Beogradu .

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja tužioca, pored toga što je neminovno izvesno produženo trajanje zahtevao i dokazni postupak, ali opet zbog izostanaka uredno pozvanog tužioca. U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je sve da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sudova, niti državnih organa Republike Srbije.

Pri tom, Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi kroz utvrđivanje povrede prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40480/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 823/02) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao prvom delu izreke.

6. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7044/13 od 6. novembra 2013. godine , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojima se detaljno izjasnio drugostepeni sud u osporenoj odluci. Pri tom, Ustavni sud ukazuje da se u sporovima male vrednosti, odluka kojom se okončava postupak može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava, ali ne i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja.

Razlog osporavanja presude Višeg suda u Beogradu je, zapravo, nezadovoljstvo podnosioca ustavne žalbe ishodom spora koje je z asnivano na uverenju da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno ocenjeni dokazi, što nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude, a zatim na pogrešnom uverenju da je mu je povređeno i pravo na pristup sudu, kao jedna od garancija prava na pravično suđenje, i to zato što je sud odbio predlog njegovog punomoćnika da tužilac bude saslušan ponovo po zamolnici u najbližem sudu njegovom prebivalištu . Naime, u pogledu ovih navoda podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke. Saglasno odredbi člana 221. stav 2. ZPP, postupajući sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizilazi da će sud zaključiti glavnu raspravu kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je zaključio da činjenično stanje utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza, jasno ukazuje na neosnovanost tužbenog zahteva.

Kako Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.