Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete od 700 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbijen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 179/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P1. 1030/07) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. T . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1187/11 od 20. juna 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz S . podneo je 12. septembra 2011. godine, preko punomoćnika B. K , advokata iz S, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 179/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je zajedno sa još 129 lica podneo 21. novembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Subotici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog JKP „V. k .“ iz S, radi isplate razlike u zaradi za period od novembra 2000. godine do oktobra 2003. godine, te da postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe traje skoro osam godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Dopunom ustavne žalbe od 7. avgusta 2012. godine podnosilac je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1187/11 od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2, članom 36. i članom 60. stav 4. Ustava. Podnosilac je u dopuni, između ostalog, naveo: da je osporenom drugostepenom presudom delimično preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu; da je nadležni sud pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca, jer je primenjena Uredba Vlade Republike Srbije o visini zarada u javnim preduzećima, umesto Zakona o radu i Pojedinačnog kolektivnog ugovora; da je sud preinačio ožalbenu presudu, ali da nije izmenio i odluku o troškovima postupka srazmerno uspehu u postupku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P1. 179/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i još 129 lica podneli su, u svojstvu tužilaca, dana 21. novembra 2003. godine Opštinskom sudu tužbu protiv JKP „V. k .“ iz S, radi isplate razlike u zaradi za period od novembra 2000. godine do oktobra 2003. godine u iznosu od 6.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud je rešenjem P1. 1166/03 od 27. februara 2004. godine razdvojio postupak po tužbi Z. Š. i još šest tužilaca i odlučio da se postupci po tužbama tih tužilaca vode u posebnim predmetima.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 1166/03 od 31. januara 2006. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 82/04 (postupak po tužbi Z. Š.). Nastavak postupka je određen rešenjem istog suda P1. 373/07 od 31. maja 2007. godine.

Opštinski sud je rešenjem P1. 373/07 od 26. novembra 2007. godine razdvojio postupak po tužbi M. T . i odlučio da se taj postupak vodi u predmetu P1. 1030/07. Prvo ročište je održano 4. decembra 2007. godine, kada je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 1030/07 od 4. avgusta 2008. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja na okolnost isplaćenih iznosa na ime zarade tužiocu u spornom periodu. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 12. januara 2009. godine. Ročište je, nakon toga, održano 4. februara iste godine.

Na predlog tužioca, rešenjem Opštinskog suda P1. 1030/07 od 12. avgusta 2009. godine određeno je ponovo ekonomsko-finansijsko veštačenje preko veštaka M. Đ. N. Nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu 20. novembra iste godine.

Nakon 1. januara i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Subotici. U toku postupka pred tim sudom održano je devet ročišta za glavnu raspravu i ponovo izveden dokaz ekonomsko- finansijskim veštačenjem.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 179/10 od 28. februara 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1187/11 od 20. juna 2012. godine delimično je preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Subotici P1. 179/10 od 28. februara 2011. godine u odbijajućem delu, te je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike u zaradi za decembar 2000. godine, januar i februar 2001. godine isplati određene novčane iznose. U obrazloženju ove drugostepene presude je, pored ostalog navedeno: da je tuženi bio u obavezi da primenjuje odredbe člana 22. Zakona o javnim preduzećima u obavljanju delatnosti od opšteg interesa kojim je bila predviđena obaveza donošenja godišnjeg programa poslovanja, na koje saglasnost daje Vlada Republike Srbije, odnosno osnivač prema izmenama Zakona od maja 2002. godine; da je Uredbom Vlade Republike Srbije o visini zarada i drugim primanjima u javnim preduzećima propisano da se zarade u javnim preduzećima isplaćuju u skladu sa ovom uredbom od marta 2001. godine zaključno sa januarom 2002. godine; da je Vlada uredbama iz 2002. i 2003. godine takođe ograničila mase zarada zaposlenima u javnim preduzećima na nivou mase zarada za januar 2001. godine; da je tuženi u spornom periodu isplaćivao tužiocu i ostalim zaposlenima zaradu u skladu sa navedenim uredbama; da je navedena Uredba stupila na snagu u martu 2001. godine, iz čega proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da tužiocu ne pripada razlika zarade za decembar 2000. godine, januar i februar 2001. godine, te je stoga prvostepena presuda u tom delu preinačena; da delimično preinačenje presude nije uticalo na odluku o troškovima imajući u vidu tužbeni zahtev u celini.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnih ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (člana 60. stav 4.).

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Članom 81. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposleno m garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu u smislu stava 1. ovog člana čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće za obavljanje komunalne delatnosti ili delatnosti od značaja za rad organa jedinice lokalne samouprave može da osnuje jedinica lokalne samouprave, aktom koji donosi skupština jedinice lokalne samouprave (član 4. stav 3.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja; da godišnji program poslovanja iz stava 2. ovog člana, pored ostalog posebno prikazuje planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzećima; da saglasnost na planove i programe iz st. 1. i 2. ovog člana daje osnivač; da Vlada Republike Srbije, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22 st. 2, 3, 4. i 5.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada i drugim primanjima u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 19/01). Članom 1. ove uredbe, koja je takođe bila na snazi u vreme nestanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata u mesecu martu 2001. godine zaključno sa isplatama u mesecu januaru 2002. godine, a odredbom člana 2. najviši iznos, obračun i isplata zarada, Odredbom člana 2e Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač jedinica teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, može da ukupan iznos sredstava za isplatu zarade uveća na osnovu odluke osnivača. Članom 8. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada. Odredbe člana 9. stav 1. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe). Ovakve podzakonske akte, kojima je utvrđeno ograničenje mase zarada zaposlenima u javnim preduzećima na nivou mase zarade za mesec januar 2001. godine, Vlada Republike Srbije je donela i za 2002. („Službeni glasnik RS“, broj 5/02) i 2003. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 4/03).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak započeo 21. novembra 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, te da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1187/11 od 20. juna 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor trajao osam godina i pet meseci, s tim što je postupak bio u prekidu od januara 2006. godine do maja 2007. godine, što može da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radi se o relativno složenom parničnom predmetu, imajući u vidu da je u jednom delu postupka učestvovalo 130 tužilaca. Takođe, izveden je dokaz veštačenjem na okolnost visine tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o zahtev u kojim je tražen a isplata određenih novčanih iznosa po osnovu radnog odnosa. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavn e žalb e, Ustavni sud je ocenio da je on nije doprineo dužini trajanja postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo neefikasno postupanje nadležnih prvostepenih sudova koji nisu iskoristili ovlašćenja propisana procesnim zakonom da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, nakon što je 27. februara 2004. godine razdvojio postupak po tužbi Z. Š. i još šest tužilaca, Opštinski sud nije preduzeo nijednu radnju skoro dve godine (do 31. januara 2006. godine) kada je određen prekid postupka u predmetu P1. 1166/03.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 179/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P1. 1030/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da, saglasno odredbama Zakona o radu koji se primenjivao u konkretnom slučaju, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe je nesporno da se Pojedinačnim kolektivnim ugovorom poslodavac može obavezati da zaposlenima utvrdi veća prava od onih propisanih u Zakonu o radu.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada i naknade troškova, regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i uredbama donetim u izvršavanju tog zakona. Navedene odredbe Zakona i uredbi ograničavaju tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti osnivača donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada, bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade Republike Srbije, odnosno osnivača. Odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada Republike Srbije, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. Konačno, Vlada Republike Srbije je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom Uredbama precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Dakle, nije sporno da osnivač javnog preduzeća ima ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada, odnosno drugih primanja zaposlenih zavisi i ukupna masa zarada, to svako eventualno uvećanje pojedinačnih zarada, podleže saglasnosti Vlade Republike Srbije, odnosno osnivača, koji overavaju obrasce koji se odnose na obračun i isplata zarada, sve u cilju očuvanja projektovane masa zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku tuženi isplatio tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe zarade, u skladu sa navedenim uredbama. S tim u vezi, pored ostalih, videti odluke Ustavnog suda Už-1516/2008 od 22. juna 2010. godine i Už-2883/2011 od 21. marta 2013. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se njeno obrazloženje temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bili primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navode podnosioca koji se odnose na odluku Apelacionog suda o troškovima postupka, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo mišljenje za svoju odluku, imajući u vidu da je tužbeni zahtev tužioca gotovo u celini odbijen.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1187/11 od 20. juna 2012. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, te je stoga odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Takođe, po oceni Ustavnog suda, ni navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2 Ustava, nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti, podred drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, podnosiocu nisu mogla biti povređena navedena Ustavom zajemčena prava, pa je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. U vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u odnosnom delu tačke 2. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, kao činjenicu da je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti