Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti i odbacivanje zbog neispunjenosti pretpostavki

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se tiče povrede prava na pravično suđenje, dok je u preostalom delu odbacuje. Sud je utvrdio da su nižestepene odluke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4183/2017
17.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. „B.“ Kanjiža, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. „B.“ Kanjiža izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3201/14 od 11. juna 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2020/15 od 21. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. „B.“ Kanjiža podnela je 16. maja 2017. godine, preko punomoćnika D. U, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama Konvencije garantuju prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom postupio suprotno odredbi člana 387. stav 3. ZPP, budući da prvostepena presuda nakon ponovljenog prvostepenog postupka nije mogla biti ukinuta; da nije jasno na osnovu kog preinačenog zahteva Apelacioni sud presuđuje, kada ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu doneli odluku kojom se prihvata preinačenje tužbenog zahteva; da prvotužena nije mogla biti pasivno legitimisana, jer nije bila titular prava svojine nijedne predmetne nepokretnosti, već samo korisnik; da je tužena u ovom postupku morala biti Autonomna pokrajina Vojvodina kao titular prava svojine na predmetnim objektima. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, da se poništi osporena revizijska presuda, kao i da mu se odredi naknada štete i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Višeg suda u Subotici P. 8/13 od 13. maja 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje da se utvrdi da je tužilac na osnovu novčanih ulaganja u izgradnju nepokretnosti S. „B.“ Kanjiža, stekao pravo susvojine na objektima prvotužene – S. „B.“ Kanjiža sagrađenim na kat. parcelama …/1, …/2 …/3 i …/1 koje su upisane u list nepokretnosti broj … KO Kanjiža i to izraženo u idealnim delovima u korist Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u visini od 88,4%, odnosno …/1000 dela, a u visini od 2%, odnosno …/1000 dela u korist Republike Srbije, kao i prava korišćenja pripadajućeg zemljišta, što bi tuženi S. „B.“ Kanjiža, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, i Republika Srbija bili dužni priznati i trpeti, kao i zahtev za upis prava svojine na navedenim nepokretnostima i zahtev za naknadu troškova. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da S. „B.“ Kanjiža naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da je tužilac u ovoj pravnoj stvari tužbu podneo dana 7. aprila 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3201/14 od 11. juna 2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena i navedena prvostepena presuda je ukinuta. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da tužilac na osnovu novčanih ulaganja u izgradnju nepokretnosti S. „B.“ Kanjiža, ima pravo susvojine na objektima prvotužene – S. „B.“ Kanjiža i to: na zgradi turizma – nova B, zgrada broj 1, pod nazivom „A.“ … bb, na parceli broj … KO Kanjiža upisanoj u LN … i na pomoćnoj zgradi u prirodi zgrada za bunare koja se nalazi u … bb u Kanjiži na parceli broj … KO Kanjiža, upisanoj u isti list nepokretnosti sa 21,34%, odnosno …/1000 dela, kao i pravo korišćenja pripadajućeg zemljišta što su tuženi dužni priznati i trpeti. Stavom trećim izreke, tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2020/15 od 21. decembra 2016. godine odbijene su kao neosnovane revizije tužioca i prvotužene – S. „B.“ Kanjiža izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3201/14 od 11. juna 2015. godine. U obrazloženju, ove presude, je pored ostalog, navedeno: da nije osnovan revizijski navod prvotužene da je donošenjem pobijane presude drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 387. stav 3. ZPP jer je protivno ovoj odredbi, pobijanom presudom po drugi put ukinuo prvostepenu presudu, s obzirom na to da ova zakonska odredba propisuje da drugostepeni sud ne može ponovo da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, što znači da je mogao da postupi kao u konkretnom slučaju kada je ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka; da prema utvrđenom činjeničnom stanju S. čini kompleks većeg broja objekata sa zemljištem i opremom sagrađenih na određenom broju parcela u različitim periodima počev od 1913. godine; da su u izgradnji predmetnih objekata od 1977. godine učestvovali pravni prethodnici tužioca i tuženog RZZO, Opština Kanjiža i AP Vojvodina; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno da je pravni prethodnik tužioca učestvovao u finansiranju izgradnje predmetnih objekata sa iznosom od 33.309.895,00 dinara, što odgovara učešću od 21.34%; da su predmetni objekti upisani u LN broj … KO Kanjiža od 11. septembra 2013. godine kao javna svojina AP Vojvodina na 1/1 dela sa pravom korišćenja prvotužene S, a da su pre toga, u vreme podnošenja tužbe, ove nepokretnosti bile upisane kao državna svojina sa pravom korišćenja prvotužene S; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev smatrajući da ne postoji potpuna pasivna legitimacija svih učesnika ovog materijalno - pravnog odnosa jer je tokom ovog spora došlo do promene nosioca prava svojine na predmetnim nepokretnostima, tako što je nakon stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini iz 2011. godine kao njihov nosilac upisana AP Vojvodina, koja nije obuhvaćena tužbom; da je drugostepeni sud pobijanom presudom delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je u konkretnom slučaju reč o procesnoj situaciji iz člana 204. stav 1. ZPP, koja ne sprečava da se parnica dovrši među istim strankama, budući da je tokom ovog parničnog postupka stupanjem na snagu Zakona o javnoj svojini, po sili zakona došlo do promene titulara javne svojine na predmetnim nepokretnostima, a što prihvata i revizijski sud, imajući pri tom, takođe, u vidu da tokom spora nije menjan nosilac prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima – ovde prvotužena; da je, po stanovištu revizijskog suda, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, zaključivši da je tužilac stekao pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima, na osnovu člana 21. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa učešćem u njihovoj izgradnji sa utvrđenim delom od 21,34%, odnosno …/1000 delova; da nisu osnovani revizijski navodi prvotužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava zato što je donošenjem pobijane presude AP Vojvodina kao titular javne svojine lišen uživanja predmetnih nepokretnosti, budući da se, na osnovu člana 3. stav 2. Zakona o javnoj svojini iz 2011. godine, pod javnom svojinom ne smatraju stvari organizacija obaveznog socijalnog osiguranja , o kojima je reč u konkretnom slučaju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da ako stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši (član 204. stav 1.); da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa, da ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan, da o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (član 211.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 387. tačka 3)).

Zakonom o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14), pored ostalog, propisano je: da javnu svojinu čini pravo svojine Republike Srbije - državna svojina, pravo svojine autonomne pokrajine - pokrajinska svojina i pravo svojine jedinice lokalne samouprave - opštinska, odnosno gradska svojina (član 2.); da su u javnoj svojini prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i druge stvari koje su, u skladu sa zakonom, u javnoj svojini, da se pod javnom svojinom iz stava 1. ovog člana ne smatraju se stvari organizacija obaveznog socijalnog osiguranja (član 3.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13. stav 1.); da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari najpre ukazuje da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da prema utvrđenom činjeničnom stanju proizlazi: da je tužilac Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje podneo tužbu protiv S. „B.“ Kanjiža, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Republike Srbije, radi utvrđenja prava svojine na predmetnim objektima; da su u listu nepokretnosti predmetni objekti upisani od 11. septembra 2013. godine kao javna svojina AP Vojvodina na 1/1 dela sa pravom korišćenja prvotužene S, a da su pre toga, u vreme podnošenja tužbe, ove nepokretnosti bile upisane kao državna svojina sa pravom korišćenja prvotužene S.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je, saglasno odredbi člana 211. Zakona o parničnom postupku, obaveza postupajućeg suda da po službenoj dužnosti vodi računa o tome da li je tužilac obuhvatio tužbom sva lica koja se po odredbama zakona smatraju nužnim suparničarima.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, reč o procesnoj situaciji iz člana 204. stav 1. ZPP, koja ne sprečava da se parnica dovrši među istim strankama, budući da je tokom ovog parničnog postupka stupanjem na snagu Zakona o javnoj svojini, po sili zakona došlo do promene titulara javne svojine na predmetnim nepokretnostima, a što prihvata i revizijski sud, imajući pri tom, takođe, u vidu da tokom spora nije menjan nosilac prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima – ovde prvotužena.

U konkretnom slučaju je nesumnjivo utvrđeno da su promene kroz javnu evidenciju rezultat primene imperativnih propisa kojim je menjan režim svojine na navedenim nepokretnostima, odnosno da upis prava svojine AP Vojvodina ima za osnov regulativu Zakona o javnoj svojini koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, dakle posle pokretanja spornog parničnog postupka izvršena je promena titulara na predmetnim nepokretnostima. Samim tim, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno argumentovan zaključak drugostepenog i revizijskog suda da je u konkretnom slučaju reč o procesnoj situaciji iz člana 204. stav 1. ZPP, koja ne sprečava da se parnica dovrši među istim strankama.

Takođe, Ustavni sud smatra da je na ustavnopravno prihvatljiv način osporenim presudama obrazloženo da je tužilac Republički fond za penzijsko invalidsko osiguranje stekao pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima, na osnovu člana 21. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa učešćem u njihovoj izgradnji sa utvrđenim delom od 21,34%, odnosno …/1000 delova. Ovo stoga što je u sprovedenom postupku utvrđeno da je reč o objektima koji su namenski finansirani i izgrađeni iz doprinosa i prihoda osiguranika pravnog prethodnika tužioca, zbog čega tužiocu pripada pravo susvojine na utvrđenom delu, po osnovu zajedničkog učešća u izgradnji predmetnih nepokretnosti, a ne i pravo susvojine u većem traženom udelu.

Pored toga, stav revizijskog suda da donošenjem osporene presude drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 387. stav 3. ZPP, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, s obzirom na to da ova zakonska odredba propisuje da drugostepeni sud ne može ponovo da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, što znači da je mogao da postupi kao u konkretnom slučaju kada je ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. U vezi tvrdnje podnosioca da nije jasno na osnovu kog preinačenog zahteva Apelacioni sud presuđuje, kada ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu doneli odluku kojom se prihvata preinačenje tužbenog zahteva, Ustavni sud ukazuje da iz obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3201/14 od 11. juna 2015. godine, nesumnjivo proizlazi da je podneskom od 17. decembra 2013. godine došlo do preinačenja tužbe, te je stoga Apelacioni sud, u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. ZPP zakazao raspravu, održao ročište i otklonio bitnu povredu učinjenu u prvostepenom postupku, koja je bila od uticaja na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke.

Konačno, u vezi navoda podnosioca da nije mogao biti pasivno legitimisan, jer nije bio titular prava svojine nijedne predmetne nepokretnosti, već samo korisnik, a imajući u vidu da u konkretnom slučaju u sprovedenom postupku podnosilac ustavne žalbe nije isticao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, Ustavni sud ukazuje da te navode nije ni razmatrao.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud u osporenim presudama dali pravno - logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu, u delu kojim se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Takođe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, da povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava postoji na štetu Autonomne pokrajine Vojvodina kao titulara prava svojine na predmetnim nepokretnostima, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, budući da podnosilac nije ovlašćen da u tuđe ime i za tuđ račun ističe povredu Ustavnog prava, a pri tom Autonomna pokrajina Vojvodina nije bila ni učesnik predmetnog parničnog postupka.

S tim u vezi, ni tvrdnja podnosioca da je njemu posredno povređeno pravo na imovinu, jer će tužilac kroz zakup da stekne određeni prihod čime se umanjuje imovina podnosioca ustavne žalbe, nema pravnog utemeljenja, imajući u vidu da odredbom člana 58. stav 1. Ustava nije garantovano pravo na sticanje imovine, već da se ovim članom Ustava štiti postojeća imovina (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kopecký protiv Slovačke, predstavka broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine, stav 35(b)), te da su ti navodi o povredi prava na imovinu ratione materiae nespojivi sa sadržinom prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti i odbacivanje zbog neispunjenosti pretpostavki

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti