Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i deset meseci. Glavni razlog za dugotrajnost postupka bila je neaktivnost prvostepenog suda, naročito dugo čekanje na nalaz veštaka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4184/2012
05.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Milića iz Starog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragana Milića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen u predmetu P. 3910/03 Drug og opštinsk og sud a u Beogradu ( kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10891/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Milić iz Starog Sela izjavio je, 24. maja 2012. godine , ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10891/10 od 5. novembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3013/11 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10891/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3910/03).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak čija se dužina osporava trajao devet godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da sudovi nisu pravično presudili, jer nisu rekli od čega je oboleo, niti su ustanovili uzročno-posledičnu vezu između njegovog oboljenja i služenja vojnog roka u Vojsci Jugoslavije. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje, tako što je predložio da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da mu na ime naknade štete isplati iznos od 4.200.000 dinara koji je tražio u parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10891/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. juna 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, tražeći da sud obaveže tuženu da mu isplati iznos od 3.900.000 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete, kao i iznos od 3.000.000 dinara na ime novčane rente zbog gubitka radne sposobnosti.

Tužena je 23. juna 2003. godine odgovorila na tužbu osporavajući tužbeni zahtev u celini. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. novembra 2003. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je sledeće ročište održano 2. februara 2004. godine.

Kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. april 2004. godine uredno pozvane stranke nisu pristupile, sud je rešenjem odredio mirovanje postupka, da bi punomoćnik tužioca pet dana kasnije – 13. aprila podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Na ročištu održanom 23. juna 2004. godine, sud je rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje. Do kraja 2004. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu – 29. oktobra, na kome je tužilac predložio da se službenim putem od tužene zatraže podaci ko je 25. aprila 1993. godine bio komandant kasarne VP 1709/11, izveštaj o dnevnim zapovestima na taj dan, kao i da se izvrši medicinsko veštačenje na okolnost da li je kod tužioca bolest uzrokovana korišćenjem otrovnih sredstava za vreme služenja vojnog roka.

Opštinski sud je 1. novembra 2004. godine uputio dopis VP 1709/11, radi dostave traženih podataka. Dopisom VP 1709/11 od 9. novembra 2004. godine je odgovoreno da je dnevnik vojnih zapovesti od traženog dana uništen saglasno propisima, dok je Ministarstvo odbrane dopisom od 17. decembra 2004. godine obavestilo sud o tome ko je bio komandant kasarne VP 1709/11 u spornom periodu.

Tokom 2005. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana - jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer nije bilo dokaza da je tuženoj poziv za ročište uredno uručen.

U toku 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 14. novembar nije održano na zahtev punomoćnika tužioca, da bi se upoznao sa dokazom (uputstvom za upotrebu hemijskog sredstva - „K.“) koji mu je dostav ila tužena. Takođe, ni ročište zakazano za 19. februar 2007. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca, kako bi se bolje upoznao sa dokazom (uputstvom za upotrebu hemijskog sredstva - „K.“) i kako bi u skladu sa tim predložio dalje izvođenje dokaza.

Tužilac je 1. marta 2007. godine predložio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem kako bi se utvrdila uzročno-posledična veza između upotrebe hemijskog sredstva „K.“ i bolesti od koje je tužilac oboleo tokom služenja vojnog roka. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. april 2007. godine nije održano zbog potrebe da se pribavi zdravstveni karton tužioca neophodan za medicinsko veštačenje. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. juna 2007. godine određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, radi utvrđivanja postojanja uzročno-posledične veze između vršenja vojne službe tužioca i pojave bolesti kod njega. Spisi predmeta su 27. jula 2007. godine dostavljeni Kliničkom centru – Institutu za hematologiju radi izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem.

Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su 16. marta 2009. godine Opštinskom sudu. Tužilac je podneskom od 10. juna 2009. godine istakao primedbe, ujedno ukazujući da ne prihvata nalaz i mišljenje.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. jun 2009. godine nije održano, jer „punomoćnik tužioca nije mogao da pristupi na ročište“, a veštak se 16. jula 2009. godine pismeno izjasnio na primedbe tužioca. Do kraja 2009. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) nakon ročišta održanog 5. novembra 2010. godine je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 10891/10, kojom je, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 3.000.000 dinara na ime umanjenja životne aktivnosti, iznos od 300.000 dinara na ime pretrpljenog straha, iznos od 300.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, kao i iznos od 300.000 dinara na ime naruženosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; stavom trećim izreke tužilac je oslobođen plaćanja troškova na ime sudskih taksi za tužbu i odluku.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 3013/11 od 28. marta 2012. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 10891/10 od 5. novembra 2010. godine u stavovima prvom i drugom, dok je žalbu tužioca izjavljenu protiv stava trećeg prvostepene presude odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da je iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno: da se tužilac počev od 16. marta 1993. godine nalazio na odsluženju vojnog roka u VP 1709/11 Svilajnac; da je u aprilu 1993. godine prilikom čišćenja sanitarnih prostorija hemijskim sredstvom „K.“, tužilac od isparavanja osetio zdravstvene tegobe i počeo da se guši i onesvestio se, nakon čega je prebačen na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, gde je otkriveno da boluje od hematološke bolesti Hodgkin limfom; da prilikom stupanja na odsluženje vojnog roka, na redovnom sistematskom pregledu, tužiocu nisu konstatovani simptomi ove bolesti; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je vršio veštačenje na okolnost postojanja uzročne veze između isparenja hemijske supstance „K“ i pojave tužiočeve bolesti, prvostepeni sud utvrdio da ne postoji uzročno-posledična veza, kao i da rok od 40 dana koji je tužilac proveo u Vojsci od dana dolaska do trenutka kada je primljen na Vojno-medicinsku akademiju sa prvim simptomima bolesti kada mu je bolest dijagnostikovana, nije dovoljan za razvoj te bolesti. Dalje je navedeno: da je, p o oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je iz nalaza i mišljenja veštaka, kome je sud poklonio veru kao stručnom i objektivnom, a koji je vršio medicinsko veštačenje na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između štetnog isparenja supstance koju je tužilac koristio prilikom čišćenja sanitarnih prostorija i pojave hematološke bolesti Hodgkin limfom, utvrđeno je da ne postoji uzročno-posledična veza, te da postoji velika verovatnoća da je bolest postojala i pre dolaska tužioca na odsluženje vojnog roka, kao i da nema nikakvih medicinskih saznanja koja govore u prilog tome da bi vršenje vojne službe doprinosilo pojavi ove bolesti; da pri takvom stanju stvari, a kod činjenice da je uzročna veza - veza između štetnog događaja (u konkretnom slučaju isparenja hemijskog sredstva) i štete kao negativne posledice (oboljenja tužioca), prvostepeni sud je zaključio da bez uzročno-posledične veze kao jedne od pretpostavki za postojanje odgovornosti, ne postoji ni odgovornost tužene u smislu odredaba čl. 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilna odluka prvostepenog suda i u pogledu prigovora zastarelosti potraživanja, s obzirom na to da je štetni događaj nastao 1993. godine, a kako nema podataka o lečenju tužioca nakon 1994. godine, pravilna je ocena prvostepenog suda da bi se zahtev za naknadu štete, u situaciji postojanja odgovornosti tužene za štetu, smatrao dospelim 1994. godine, pa je saglasno odredbi člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, protekao i objektivni rok od pet godina za realizaciju potraživanja po tom osnovu sudskim putem.

4. O dredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje , svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da š teta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti (član 177.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 6. juna 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 28. marta 2012. godine donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i deset meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati višegodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovoj tužbi odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatuje da su podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik u određenoj meri doprine li odugovlačenju postupka. Naime, punomoćnik tužioca , iako uredno pozvan , nije došao na ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. april 2004. godine, što je uslovilo da Opštinski sud odredi mirovanje postupka, koji je nastavljen 23. juna 2004. godine , kada je sud dozvolio povraćaj u pređašnje stanje. Takođe, tri ročišta za glavnu raspravu nisu bila održana krivicom tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, što je uslovilo prolongiranje postupka za dodatnih nekoliko meseci.

Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, da su u toku 2006. godine bila zakazana samo tri ročišta, kao i da je sud spise predmeta 27. jula 2007. godine dostavio Kliničkom centru – Institutu za hematologiju radi izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem, a da su nalaz i mišljenje dostavljen i Opštinskom sudu tek 16. marta 2009. godine - godinu i sedam meseci kasnije. U tom periodu sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku, iako je imao zakonska ovlašćenja da opomene veštaka da dostavi sudu nalaz i mišljenje u razumnom roku, kao i da ga novčano kazni.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, donošenje ove Odluke predstavlja pravičan i dovoljan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv osporenih presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10891/10 od 5. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3013/11 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, on u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da kako je u postupku pred prvostepenim sudom medicinskim veštačenjem utvrđeno da ne postoji uzročno-posledična veza između isparenja supstance koje je podnosilac ustavne žalbe koristio prilikom čišćenja sanitarnih prostorija i njegove bolesti, to su sudovi izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da bez uzročno-posledične veze kao jedne od pretpostavki za postojanje odgovornosti ne postoji ni odgovornost tužene u smislu odredaba čl. 173, 174. i 177. ZOO. Pored toga, Apelacioni sud je našao da čak i u situaciji da je utvrđena uzročno-posledična veza između isparenja hemijskih sredstava i bolesti podnosioca ustavne žalbe, potraživanje naknade štete je zastarelo, jer je protekao objektivni rok propisan odredbom člana 376. stav 2. ZOO.

Po mišljenju Ustavnog suda, obrazloženja osporenih presuda su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava, te se stoga navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti