Odbijanje ustavne žalbe o odgovornosti države za štetu nastalu samovlasnim useljenjem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke koja je tvrdila da je država solidarno odgovorna za štetu na stanu. Iako je organ države nezakonito dodelio stan, sud je prihvatio stav da ne postoji uzročna veza sa štetom nastalom nasilnim useljenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Krstić iz Beograda i Ljupča Atanasova iz Ohrida, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vesne Krstić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ljupča Atanasova izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Krstić iz Beograda i Ljupčo Atanasov iz Ohrida, Republika Makedonija, podneli su, 24. maja 2012. godine, preko punomoćnika Slobodana Jovanovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl. 32. st. 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz čl. 58. st. 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke Vesne Krstić prema drugotuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo odbrane za naknadu materijalne štete, te da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno ocenio da ne postoji solidarna odgovornost prvotuženog i drugotužene za štetu koju je pretrpela navedena podnositeljka i da ne postoji odgovornost tužene države za štetu nastalu nepravilnim i nezakonitim radom njenih organa, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Vesna Krstić i Ljupčo Atanasov, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih S.S. i Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete, sticanja bez osnova i isplate advokatskih troškova koje je prvotužilja imala povodom prinudnog iseljenja u postupku administrativnog izvršenja koji se vodio protiv prvotuženog.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je presudu P. 77968/10 od 23. avgusta 2011. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev prvotužilje i obavezao tužene da joj na ime naknade materijalne štete solidarno isplate iznos od 1.345.924,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2011. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbacio tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj na ime naknade advokatskih troškova u postupku prinudnog iseljenja solidarno isplate iznos od 394.267,00 dinara; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao prvotuženog da na ime sticanja bez osnova isplati prvotužilji iznos od 908.852,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a drugotužiocu iznos od 374.112,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da im drugotužena na ime sticanja bez osnova isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu petom izreke obavezao tužene da solidarno isplate prvotužilji troškove parničnog postupka; u stavu šestom izreke obavezao prvotuženog da naknadi prvotužilji troškove parničnog postupka; a u stavu sedmom izreke obavezao prvotuženog da naknadi drugotužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je drugotužilac 20. novembra 1991. godine sa Saveznom Republikom Jugoslavijom – Savezni sekretarijat za narodnu odbranu VGD Beograd 2 zaključio ugovor o pribavljanju stana ličnim sredstvima, i to garsonjere koja se nalazi u Ulici Mladena Mitrića br. 6 u Beogradu, te da je drugotužilac 23. decembra 1991. godine ušao u posed navedenog stana; da je stambena komisija drugotužene rešenjem VP Beograd 5055 br. 1832-455 od 10. juna 1992. godine dala prvotuženom na korišćenje sporni stan, a da je prvotuženi na osnovu tog rešenja sa Vojno-građevinskom direkcijom u Beogradu zaključio 18. oktobra 1993. godine ugovor o zakupu tog stana; da se prvotuženi i pre toga u junu 1992. godine uselio u navedeni stan, obivši vrata tog stana, kada je i izbacio stvari drugotužioca; da su drugotužilac, kao prodavac, i prvotužilja, kao kupac, zaključili 25. januara 1993. godine ugovor o kupoprodaji spornog stana, kojim je drugotužilac preneo prvotužilji pravo svojine na stanu; da je imajući u vidu da je u stanu boravio prvotuženi, navedenim ugovorom predviđena obaveza drugotužioca da omogući prvotužilji da stupi u posed tog stana, te da je drugotužilac podneo zahtev nadležnom organu uprave Opštine Čukarica za iseljenje ovde prvotuženog kao bespravno useljenog lica; da je pravnosnažnim rešenjem upravnog organa od 6. aprila 1993. godine naloženo iseljenje ovde prvotuženog kao bespravno useljenog lica i da je ovo rešenje prinudno izvršeno 24. juna 1994. godine, a da je u vanparničnom postupku radi obezbeđenja dokaza konstatovano da je prvotuženi napravio štetu u spornom stanu tokom neovlašćenog boravka u njemu, a da je prvotužilja imala i troškove angažovanja bravara za 13 izlazaka na lice mesta u postupku administrativnog izvršenja radi prinudnog iseljenja prvotuženog; da je prvostepeni sud, uzimajući u obzir utvrđene činjenice, našao da postoji odgovornost tuženih za materijalnu štetu koja je pričinjena na navedenom stanu, u smislu odredbe člana 206. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugotužena država donela odluku o dodeli stana na korišćenje prvotuženom, iako je taj stan pre toga na osnovu ugovora o pribavljanju stana ličnim sredstvima otuđen drugotužiocu, te da je drugotužena znala ili mogla znati da je sporni stan prodat drugom licu u vreme donošenja rešenja o dodeli stana na korišćenje prvotuženom, a da pri tom ugovor o pribavljanju stana ličnim sredstvima nije bio ni poništen ni raskinut; da sud nalazi da je drugotužena u skladu sa odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odgovorna za štetu koja je pričinjena prvotužilji, jer su njeni organi suprotno zakonu dali prvotuženom na korišćenje stan, koji je prethodno prodat; da se odgovornost prvotuženog za štetu zasniva na činjenici da je on upotrebom sile ušao u predmetni stan, tako što je obio vrata od stana i na protivpravan način lišio državine drugotužioca, pa je sud u prvom stavu izreke usvojio tužbeni zahtev prvotužilje i obavezao tužene da joj na ime naknade materijalne štete solidarno isplate odgovarajuće novčane iznose; da je sud na osnovu odredbe člana 279. stav 1. Zakona o parničnom postupku u stavu drugom izreke odbacio tužbeni zahtev prvotužilje za naknadu štete na ime advokatskih troškova u postupku prinudnog iseljenja, nalazeći da parnični sud nije nadležan da odlučuje o takvom zahtevu, zbog toga što je prvotužilja zahtev za naknadu ovih troškova mogla isticati samo pred organom koji je vodio postupak prinudnog iseljenja; da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im prvotuženi isplati novčani iznos na ime sticanja bez osnova, jer prema članu 219. Zakona o obligacionim odnosima lice koje koristi tuđu stvar bez valjanog pravnog osnova je dužno da naknadi korist od te stvari licu koje je imalo pravo upotrebe navedene stvari, što su u ovom slučaju tužioci, koji su u periodu od 1992. do 1994. godine bili onemogućeni da koriste sporni stan na kome su imali pravo svojine; da sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi da se drugotužena obaveže da plati naknadu tužiocima na ime sticanja bez osnova, s obzirom na to da na njenoj strani nije došlo do neosnovanog obogaćenja.

Apelacioni sud u Beogradu je 15. marta 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 6916/11, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio žalbu drugotužene i delimično preinačio prvostepenu presudu u njenim stavovima prvom i petom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u odnosu na drugotuženu i zahtev prvotužilje za naknadu troškova parničnog postupka u odnosu na drugotuženu; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u njenim stavovima drugom i četvrtom izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešno stanovište prvostepenog suda o solidarnoj odgovornosti tuženih za naknadu štete koja je pričinjena prvotužilji; da drugotužena kao pravno lice može da odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da je za primenu ovog osnova odgovornosti, pored ostalog, potrebno da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete i da je šteta nastupila zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa; da se, i po oceni Apelacionog suda, raspolaganje spornim stanom u korist prvotuženog može smatrati nezakonitim postupanjem organa tužene, ali da ne postoji uzročna veza između ovih radnji drugotužene i nastale štete; da rešenje drugotužene od 10. juna 1992. godine, kojim je prvotuženom dala na korišćenje sporni stan, služi kao osnov za zaključenje ugovora o zakupu stana, a da taj ugovor predstavlja pravni odnos za korišćenje navedenog stana, ali ne ovlašćuje zakupca na samovlasni ulazak u dobijeni stan, već se posed uspostavlja primopredajom nepokretnosti koju vrši davalac stana na korišćenje; da primopredaja nepokretnosti prvotuženom u konkretnom slučaju nije izvršena prema vojnim propisima, već se prvotuženi upotrebom sile, obijanjem brave uselio u spornu nepokretnost; da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je u nasilnom useljenju prvotuženog učestvovao bilo koji zaposleni iz organa drugotužene, niti je na ovu okolnost prvotužilja ukazivala tokom postupka, pa drugostepeni sud smatra da je šteta prvotužilji pričinjena isključivo krivicom prvotuženog i da nema mesta primeni člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao ni pravila o solidarnoj odgovornosti za štetu iz člana 206. stav 1. istog zakona; da imajući u vidu da u ovoj parnici nije dokazano učešće organa drugotužene u postupku prinudnog iseljenja prvotuženog iz spornog stana, Apelacioni sud nalazi da nema odgovornosti drugotužene ni u odnosu na traženu naknadu višestrukog angažovanja bravara u izvršenju odluke upravnog organa, pa je iz tih razloga preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke u delu koji se odnosi na drugotuženu; da je pravilna odluka prvostepenog suda u delu kojim je odbačen tužbeni zahtev za naknadu advokatskih troškova u postupku prinudnog iseljenja prvotuženog, zato što se o takvim troškovima ne raspravlja u parničnom postupku, već samo u upravnom postupku; da je pravilna odluka prvostepenog suda u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im drugotužena isplati novčani iznos na ime sticanja bez osnova, zbog toga što na strani drugotužene nema prelaska imovine tužilaca jer je sporni stan koristio samo prvotuženi, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu čl. 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima; da se neosnovano žalbom ukazuje da je prvostepeni sud propustio da odluči o ovom potraživanju po osnovu naknade štete zato što sud nije vezan pravnim osnovom potraživanja, u smislu odredbe člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku; da je u obrazloženju ove presude već konstatovano da drugotužena nije odgovorna za naknadu štete, jer ne postoji uzročno-posledična veza između dodeljivanja spornog stana na korišćenje prvotuženom, učinjenog bez primopredaje istog i bez učešća drugotužene u bespravnom useljenju prvotuženog i nastanka štete nekorišćenjem stana.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava ste čenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno (član 206. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe Vesne Krstić o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da ne postoji solidarna odgovornost drugotužene Republike Srbije za naknadu štete koju je pretrpela podnositeljka na navedenom stanu, u smislu odredbe člana 206. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je zaključio da je šteta naneta isključivo krivicom prvotuženog i da nema mesta primeni člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući da li je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđena odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. U tom kontekstu, treba istaći da je za ovu vrstu deliktne odgovornosti pravnog lica potrebno da je šteta nastala usled nepravilnog i nezakonitog rada organa pravnog lica. Ipak, Ustavni sud primećuje da se za obavezivanje pravnog lica na naknadu štete podrazumeva ne samo da postoji nepravilan ili nezakoniti rad organa pravnog lica, već i da postoji direktna i neposredna veza između takvog postupanja i nastanka štete. Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je nezakonita odluka drugotužene kojom je sporni stan dala prvotuženom na korišćenje, ali da takvo postupanje organa drugotužene u konkretnom slučaju nije dovelo do nastanka štete, jer drugotužena nije izvršila predaju stana prvotuženom, koji je protivpravno stupio u stan, obijanjem brave i bez učešća organa drugotužene u takvom bespravnom useljenju. Takođe, Ustavni sud je zaključio da su neosnovani navodi ove podnositeljke ustavne žalbe prema kojima je navedeni drugostepeni sud trebalo da reši sporni odnos primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovo iz razloga što je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku postavila tužbene zahteve obligacionopravne prirode, a o čijoj se osnovanosti prvenstveno raspravlja po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene presude Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine nije odgovorio na njene ključne navode koje je istakla u žalbi izjavljenoj protiv odbijajućeg dela presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 77968/10 od 23. avgusta 2011. godine, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno ističe da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode njene žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nema potraživanja prema drugotuženoj, kako prema pravilima koja regulišu pitanje naknade štete, tako i prema pravilima koja regulišu pitanje sticanja bez osnova kao izvora obligacija. Pri tome, treba istaći činjenicu da Apelacioni sud u Beogradu nije dao jasne i detaljne razloge za ocenu da nema odgovornosti drugotužene za naknadu štete nastale angažovanjem bravara u izvršenju odluke upravnog organa. Međutim, Ustavni sud konstatuje da navedeni propust postupajućeg drugostepenog suda nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, imajući u vidu da se prema odredbama Zakona o opštem upravnom postupku o ovakvim troškovima isključivo odlučuje u postupku administrativnog izvršenja.

Na kraju, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe Vesne Krstić da je Apelacioni sud u Beogradu u konkretnom slučaju doneo osporenu presudu na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja, ne održavajući raspravu i onemogućavajući ovu podnositeljku da raspravlja u žalbenom postupku. Ovo stoga što je Ustavni sud utvrdio da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine, primenjujući materijalno pravo na činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, te da je samo dao drugačiju pravnu ocenu u odnosu na prvostepeni sud u pogledu odgovornosti drugotužene za štetu.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo ove podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6916/11 od 15. marta 2012. godine povređeno njeno pravo na imovinu, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu prava zajemčenog odredbama člana 58. Ustava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, odnosno iz proizvoljne primene materijalnog prava u drugostepenom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom drugostepenom presudom n ije povređeno pravo navedene podnositeljke ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da ne ma osnova za tvrdnju podnositeljke o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke Vesne Krstić, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe podnosioca Ljupča Atanasova, Ustavni sud napominje da iz citiranih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da ustavna žalba mora biti izjavljena u roku od 30 dana od dana dostavljanja akta donetog po poslednjem iscrpljenom pravnom sredstvu.

Budući da je punomoćnik ovog podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, advokat Slobodan Jovanović iz Beograda, primio osporenu drugostepenu presudu 23. aprila 2012. godine, a da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu 24. maja 2012. godine, Ustavni sud je zaključio da je neblagovremena ustavna žalba Ljupča Atanasova, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu navedenog podnosioca, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić