Odbijanje ustavne žalbe u sporu o naknadi štete zbog neizvršenja plana reorganizacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđeno je da tužilac, kao nesavesna strana u sprovođenju Plana reorganizacije, nema pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4187/2011
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Maja Tharakan iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Maje Tharakan protiv presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 546/10 od 21. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maja Tharakan iz Beograda je 12. septembra 2011. godine, preko punomoćnika dr Jovana Pavlice, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 546/10 od 21. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da su pobijane presude donete povredom odredbi materijalnog prava, i to neprimenjivanjem člana 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku; da je prenos spornih akcija izvršen 11 dana nakon što je rešenje o obustavljanju sprovođenja Plana reorganizacije postalo izvršno; da sudovi nisu primenili odredbe o dejstvu raskida ugovora iz člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao ni odredbe o naknadi štete iz člana 154. stav 1, čl. 155,158. i 185. i člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usled štete koja je nastala u vidu izgubljene dobiti zbog odbijanja prvotužene Poljoprivredne banke “Agrobanke” AD, Beograd, da tužiocu Stečajnoj masi Preduzeća za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića “Levač” AD, Rekovac, vrati akcije primljene po osnovu obustavljenog Plana reorganizacije, na koji način je tužilac sprečen da proda svoje akcije u vreme kada je njihova vrednost beležila istorijski maksimum, kao i odredbe u pogledu dosuđene kamate, primenjivanjem opštih pravila o sticanju bez osnova umesto navedenih odredaba o dejstvu raskida ugovora; da je revizijski sud bio u obavezi da obrazloži zašto smatra da su neosnovani navodi podnositeljke u pogledu primene člana 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku , te da je prenos akcija izvršen bez pravnog osnova ab initio; da su sudovi primenili opšteprihvaćeni stav sudske prakse da se obustavljanje sprovođenja Plana reorganizacije smatra nastupanjem raskidnog uslova, ali da nijedan sud ne primenjuje odredbe o dejstvu raskida iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima; da obaveza vraćanja primljenog nije sankcija koja pogađa nesavesnu stranu, već posledica primene opštih pravila o sticanju bez osnova i da je usled protivpravnog zadržavanja akcija od strane prvotužene, kojim je onemogućeno brzo okončanje stečajnog postupka prodajom akcija, stečajni dužnik u stečajnom postupku prodat kao pravno lice, a Agencija za privatizaciju je sa kupcem kapitala, umešačem na strani tužioca, odnosno podnositeljkom, raskinula ugovor o privatizaciji kapitala stečajnog dužnika 23. aprila 2007. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 623/09 od 22. septembra 2009. godine je, u stavu prvom izreke , utvrđeno da je tužilac Stečajna masa Preduzeća za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića „Levač“ AD, Rekovac , povukao predlog za određivanje privremene mere kojim je tražio da se zabrani isplata sredstava sa računa tužioca u korist prvotužene Poljoprivredne banke „Agrobanka“ AD iz Beograda, na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 71/05 od 8. decembra 2005. godine, kojim je prvo tuženom priznato razlučno pravo; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan prvotuženi da mu isplati iznos od 45.283.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. juna 2008. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da mu isplati iznos preko dosuđenog u stavu drugom izreke; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi Centralni registar depo i kliring hartija od vrednosti AD, Beograd da tužiocu na ime potpune naknade štete isplati iznos od 99.860,922,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. januara 2007. godine do isplate; stavom petim izreke je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 496.800,00 dinara ; stavom šestim izreke je odbijen zahtev umeštača na strani tuženog, ovde podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 356.000,00 dinara ; stavom sedmim izreke ove presude je obavezan tužilac da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 300.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca, umešača na strani tužioca i prvotuženog, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovane žalbe tužioca i umešača na strani tužioca protiv stava četvrtog i sedmog izreke prvostepene presude u celini, a protiv stava trećeg izreke prvostepene presude u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog preko iznosa od 50.734.704,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i za zakonsku zateznu kamatu na navedeni iznos pre 5. juna 2008. godine, te odbio žalbu prvotuženog protiv stava drugog i petog izreke prvostepene presude u celini, pa je u tom delu potvrđena presuda Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 623/2009 od 22. septembra 2009. godine. Stavom drugim izreke ove presude je delimično usvojena žalba tužioca i umešača na strani tužioca protiv stava trećeg izreke prvostepene presude u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog preko iznosa od 45.283.350,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a do iznosa od 50.734.704,00 dinara, kao i žalba umešača na strani tužioca protiv stava šestog izreke, pa je u tom delu prvostepena presuda preinačena i presuđeno je tako što je obavezan prvotuženi Poljoprivredna banka „Agrobanka" AD iz Beograda, da pored iznosa dosuđenog u stavu drugom izreke prvostepene presude, tužiocu Stečajnoj masi Preduzeća za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića „Levač" AD iz Rekovca, plati još i iznos od 5.451.354,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. juna 2008. godine do isplate, kao i da se obaveže prvotuženi da umešaču na strani tužioca nadoknadi parnične troškove u iznosu od 75.000,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbačena žalba tužioca protiv stava petog izreke, umešača na strani tužioca protiv stava drugog izreke i prvotuženog protiv stava trećeg i četvrtog izreke prvostepene presude. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prema pravilno utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog suda, prvotuženi u postupku stečaja koji se vodio nad Preduzećem za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića „Levač" AD iz Rekovca , po rešenju Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 71/05 od 6. jula 2005. godine, bio poverilac neobezbeđenog potraživanja u iznosu od 8.099.600,00 dinara , sa pripadajućom kamatom i razlučni poverilac za utvrđeno potraživanje u iznosu od 13.100.400,00 dinara. Rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 71/05 od 12. decembra 2005. godine (koje rešenje je postalo pravnosnažno 2. februara 2005. godine) je usvojen Plan reorganizacije stečajnog dužnika kojim je, između ostalog, predviđeno da će prvotuženi za svoje utvrđeno razlučno potraživanje i za svoje neobezbeđeno potraživanje u već navedenim iznosima biti namiren prenosom sopstvenih akcija kojima raspolaže stečajni dužnik , i to 2.121 akciju vlasništvo stečajnog dužnika, čiji je izdavalac prvotuženi, te da će se za ostali iznos neobezbeđenog potraživanja od 7.798.470,00 dinara, prvotuženi namiriti isplatom u četiri jednake godišnje rate počev od decembra 2007. godine. U postupku izvršenja usvojenog Plana reorganizacije, tužilac je 22. decembra 2005. godine doneo odluku o ustupanju prvotuženom 2.121 komada običnih akcija sa pravom upravljanja, pojedinačne nominalne vrednosti od 10.000,00 dinara i istog dana je obavestio drugotuženog o navedenom ustupanju dostavljenim dopisom. Međutim, formalni nalog za prenos, odnosno preknjižavanje akcija u skladu sa Pravilima poslovanja Centralnog registra, depoa i kliring hartija od vrednosti, tužilac je dostavio drugotuženom Centralnom registru, cepou i kliringu hartija od vrednosti tek 11. aprila 2006. godine. Drugotužena tada nije postupila po primljenom nalogu za prenos akcija sa računa hartija od vrednosti tužioca na račun hartija od vrednosti prvotuženog zbog nepotpune dokumentacije, već je dopisom od 19. aprila 2006. godine obavestila tužioca šta je još dužan da dostavi uz dostavljeni nalog. Tužilac po navedenom dopisu nikada nije postupio, već je prvotužena 3. novembra 2006. godine dopisom od drugotuženog tražila da postupi po odluci tužioca o ustupanju akcija od 22. decembra 2005. godine, a dopisom od 14. novembra 2006. godine drugotužena je pozvala prvotuženu da dostavi nedostajuća dokumenta - overene kopije rešenja St. 71/05 od 12. decembra 2005. godine, zaključak stečajnog sudije od 23. novembra 2005 godine i nalog za prenos hartija od vrednosti overen od strane stečajnog upravnika. Po navedenom dopisu prvotužena je postupila 27. novembra 2006. godine, te je istog dana i izvršen prenos 2.121 akcije sa računa hartija od vrednosti tužioca na račun hartija od vrednosti prvotuženog. Rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 71/05 od 16. novembra 2006. godine je obustavljeno dalje sprovođenje Plana reorganizacije i stečajni postupak je nastavljen proglašenjem bankrotstva nad stečajnim dužnikom, te je određeno započinjanje postupka prodaje imovine stečajnog dužnika. Navedeno rešenje prvotužena je primila 20. novembra 2006. godine i na isto izjavila žalbu koja je odbijena rešenjem stečajnog veća Trgovinskog suda u Kragujevcu R. 26/07 od 2. februara 2007. godine, a istim rešenjem je odbijen i prigovor prvotužene podnet protiv obaveštenja stečajnog upravnika o prodaji akcija od 11. januara 2007. godine. Tužilac je dana 23. januara 2007. godine obavestio svog brokera da nema smetnji da se pristupi prodaji njegovih akcija, pa je istog dana zaključio ugovor o posredovanju u trgovini hartijama od vrednosti br. A-30864 sa brokerskom kućom, koja ga je 24. januara 2007. godine obavestila da se akcije ne nalaze na njegovom računa hartija od vrednosti.

U postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 363/07, po tužbi tužioca i umešača na strani tužioca protiv prvotužene kojom je tužilac tražio da se utvrdi da je Poljoprivredna banka “Agrobanka" AD iz Beograda, bez osnova stekla 2.121 akciju vlasništvo tužioca, kojih je akcija ona sama izdavalac, a koje su sa tužioca na tuženu prenete nalogom za prenos hartija od vrednosti nalogodavca „Levač" a.d. iz Rekovca ISIN br. CSAGROE 02464 od 11. aprila 2006. godine, koji nalog je realizovan tako što je u Centralnom registru depoa i kliring hartija od vrednosti izvršen 27. novembra 2006. godine prenos akcija sa računa tužioca na račun tuženog, te da se ponište u celini posledice naloga za prenos hartija od vrednosti nalogodavca, odnosno tužioca ISIN CSAGROE 02464 i posledice prenosa 2.121 akcije sa računa hartija od vrednosti nalogodavca na račun hartija od vrednosti Poljoprivredne banke „Agrobanke" AD iz Beograda na taj način što bi se u Centralnom registru izvršilo vraćanje - prenos navedenih akcija sa računa hartija od vrednosti tuženog na račun hartija od vrednosti tužioca. Postupak u ovoj parnici je okončan presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 993/08 od 13. februara 2008. godine kojom je preinačena prvostepena presuda P. 363/07 od 14. juna 2007. godine, tako što je u celini usvojen tužbeni zahtev , uz obrazloženje da je donošenjem rešenja St. 71/05 od 16. novembra 2006. godine, kojim se obustavlja sprovođenje Plana reorganizacije, ispunjen raskidni uslov iz člana 74. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i otpao pravni osnov na osnovu koga tuženi drži akcije tužioca koje su predmet spora. U momentu donošenja ove presude ista je bila neizvršiva u pogledu poništaja dejstava naloga za prenos hartija od vrednosti od 11. aprila 2006. godine u Centralnom registru, jer se sporne akcije više nisu nalazile na računu hartija od vrednosti prvotuženog, s obzirom na to da ih je isti otuđio 29. i 30. novembra 2007. godine.

U postupku sprovođenja stečaja nad stečajnim dužnikom, na javnom nadmetanju koje je održano 8. jula 2008. godine, izvršena je prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, a proglašeni kupac je ispunio svoju obavezu isplate kupoprodajne cene u celini, na koji način je ostvaren priliv sredstava koji omogućava namirenje poverilaca u iznosu od 100 %. U nastavku postupka stečaja nad stečajnom masom, Trgovinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje St. 12/08 od 12. decembra 2008. godine kojim je određena glavna deoba unovčene stečajne mase, pa je izvršena rezervacija sredstava radi namirenja potraživanja razlučnog poverioca, prvotuženog, za utvrđeno razlučno potraživanje, sa obračunatom kamatom do 31. oktobra 2008. godine , u ukupnom iznosu od 22.389.502,39 dinara, a prvotuženi je za svoje neobezbeđeno potraživanje isplaćen kao poverilac IV isplatnog reda iznosom od 27.708.641,29 dinara.

Iz obrazloženja navedene drugostepene presude dalje sledi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je u smislu odredaba čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima , zaključio da u radnjama i ponašanju tuženih nije bilo protivpravnog postupanja, te da isti nisu namerno ili nepažnjom tužiocu prouzrokovali štetu u vidu sprečavanja povećanja njegove imovine nameravanom prodajom akcija po nalogu za prodaju istih od 23. januara 2007. godine, te da samim tim nisu dužni da mu kao solidarni dužnici isplate iznos od 99.860.922,00 dinara, koliko je iznosila vrednost spornih akcija na dan 23. januara 2007. godine, kada je tužilac dao nalog svom brokeru za prodaju istih. Sudovi nalaze da na strani tuženih nije bilo protivpravnog ponašanja suprotno Zakonu o obligacionim od nosima, Zakonu o bankama, Zakon u o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, Zakon u o stečajnom postupku i Pravilnik u poslovanja Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti, te da stoga tuženi tužiocu nisu skrivili bilo kakvu štetu koju bi bili dužni da mu nadoknade, iz sledećih razloga: reorganizacija stečajnog dužnika se sprovodi posredstvom usvojenog Plana reorganizacije , koji predstavlja sporazum s pravnom snagom izvršne isprave između stečajnog dužnika i većine njegovih poverilaca, kojom se modifikuju i konačno uređuju prava svih poverilaca; pravna dejstva tako usvojenog sporazuma se po sili zakona protežu i na poverioce koji su glasali protiv njegovog usvajanja ili nisu ni učestvovali u postupku glasanja; pod reorganizacijom stečajnog dužnika podrazumeva se preduzimanje više mera propisanih Planom reorganizacije, kojima se istovremeno obezbeđuje ne samo nastavak njegovog poslovanja, već i stvaranje preduslova za sticanje prihoda; članom 133. st. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku (koji je važio u vreme usvajanja spornog Plana reorganizacije nad pravnim prethodnikom tužioca) propisano da usvojeni Plan ima snagu izvršne isprave i da se smatra novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena; pravna dejstva Plana nastaju sa datumom njegovog usvajanja, odnosno pravnosnažnošću rešenja kojom su odbijeni prigovori izjavljeni protiv njegovog usvajanja; od dana usvajanja Plana sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica, kao i obaveze stečajnog dužnika mogu se realizovati samo na način i pod uslovima propisanim Planom; poverioci potraživanja utvrđenih Planom mogu zahtevati prinudno izvršenje na osnovu Plana kao sui generis izvršne isprave, nakon što su bezuspešno preduzeli mere za ispunjenje Plana iz člana 138. Zakona o stečajnom postupku; mera nastavka stečajnog postupka bankrotstvom ima za posledicu da se nakon suspenzije Plana reorganizacije stečaj vraća u fazu utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca. Dakle, obustavom Plana reorganizacije otpada pravni osnov po kome je isplata izvršena, ali to ne znači da stečajni poverioci utvrđenih potraživanja nemaju nikakav pravni osnov za zadržavanje iznosa primljenih radi namirenja njihovog potraživanja. Poverioci utvrđenih potraživanja namirenih kroz realizaciju Plana reorganizacije više nemaju pravni osnov za zadržavanje samo onog iznosa koji je veći od mogućeg iznosa, odnosno procenta namirenja njihovog utvrđenog potraživanja u isplatnom redu u kome se nalaze, a kroz buduće rešenje o glavnoj deobi, a kako se obaveza vraćanja primljenog po osnovu suspendovanog Plana reorganizacije zasniva na pravnom dejstvu raskidnog uslova, to je stečajni poverilac dužan da u stečajnu masu vrati sve ono što je primio po osnovu Plana reorganizacije, a na šta inače ne bi imao pravo.

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužioca, kao stečajni dužnik u reorganizaciji, bio je dužan da se ponaša u skladu sa usvojenim Planom reorganizacije, te su sve aktivnosti koje je preduzeo radi realizacije tog plana i nalozi dati u tom pravcu imali svoj pravni osnov u usvojenom Planu. Sa aspekta položaja prvotuženog kao stečajnog poverioca, i to delimično razlučnog, a delimično poverioca neobezbeđenog utvrđenog potraživanja , stečajni dužnik je taj koji se u realizaciji Plana ponašao protivpravno i nesavesno, jer isti nije nakon usvajanja Plana i donošenja odluke o ustupanju prvotuženom spornih akcija od 22. decembra 2005. godine, preduzeo korake u ispunjavanju navedene odluke. Stečajni dužnik je naime bio dužan da u skladu sa Pravilima poslovanja Centralnog registra, preko ovlašćenog člana Centralnog registra dostavi valjani nalog za prenos akcija. Na ovakav način stečajni dužnik je međutim postupio tek 11. aprila 2006. godine, ali ni tada nije dostavio potpunu dokumentaciju. Sudovi su utvrdili da se ne može smatrati protivpravnim ponašanje prvotuženog koji je umesto stečajnog dužnika drugotuženoj dostavio nedostajuću dokumentaciju traženu u dopisu od 19. aprila 2006. godine. Iz navedenog, drugostepeni sud je u svemu prihvatio materijalnopravni zaključak prvostepenog suda da se prvotuženi u svemu ponašao po pravilima, zakonu i savesno, a u uverenju da ima valjani pravni osnov (u vidu utvrđenih obezbeđenih i neobezbeđenih potraživanja) za sticanje spornih akcija kao ugovorenog načina namirenja njegovih utvrđenih potraživanja i da u radnjama prvotuženog nije postojala namera i nepažnja radi nanošenja štete tužiocu, sve do donošenja presude Višeg trgovinskog suda Pž 993/08 od 13. februara 2008. godine, prvotuženi nije morao imati svest o tome da nema pravni osnov zadržavanja novčanog iznosa dobijenog prethodnom prodajom stečenih akcija u dane 29. i 30. novembra 2007. godine.

Drugostepeni sud je u osporenoj presudi utvrdio da su neosnovani navodi umešača na strani tužioca o tome da je pravni osnov zadržavanja spornih akcija otpao samim donošenjem rešenja Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 71/05 od 16. novembra 2006. godine, kojim je proglašeno bankrotstvo. Ovo stoga što je pomenutim rešenjem samo za ubuduće obustavljeno sprovođenje Plana reorganizacije, ali isti nije proizveo nikakvo dejstvo u pogledu zasnivanja obaveze vraćanja na strani onih poverilaca čija su potraživanja namirena u realizaciji Plana. Kako se u konkretnom slučaju tokom sprovođenja postupka stečaja bankrotstvom došlo do unovčenja stečajne mase u takvom iznosu da su svi stečajni poverioci namireni u iznosu od 100 %, to bi sledilo da je i prvotuženi imao valjani pravni osnov za sticanje. Međutim, kako se stečajni poverioci od stečajnog dužnika mogu namiriti samo u postupku stečaja kroz realizaciju rešenja o glavnoj deobi, a prvotuženi je u konkretnom slučaju učinio nespornim da mu je iznos neobezbeđenih potraživanja sa obračunatim kamatama u celini isplaćen, a za namirenje njegovih razlučnih potraživanja, sa obračunatom kamatom , su rešenjem o glavnoj deobi rezervisana sredstva, to sledi da će prvotuženi imati pravo da se namiri u postupku realizacije rešenja o glavnoj deobi, te da je stoga dužan da u stečajnu masu vrati onaj iznos koji je stekao prodajom spornih akcija. Navedena obaveza vraćanja, međutim, nije posledica njegovog protivpravnog ponašanja, niti sledi iz obaveze naknade štete, već je ista direktna posledica pravnog dejstva pravnosnažne ranije presude Višeg trgovinskog suda. U realizaciji otklanjanja posledica sprovođenja Plana reorganizacije koji je kao pravni osnov kasnije otpao, odnosno poništaja svih dejstava naloga za prenos akcija na njegov račun, prvotuženi je dužan da tužiocu vrati upravo onaj novčani iznos koji je ostvario prodajom spornih akcija, a to je iznos od 50.734.704,00 dinara, te je u tom smislu osnovana žalba umešača na strani tužioca, a u pogledu manje dosuđenog iznosa od iznosa koji tužiocu pripada i to za 5.451.354,00 dinara.

Drugostepeni sud dalje obrazlaže da su neosnovani navodi tužioca i umešača na strani tužioca koji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava, pre svega pri oceni postojanja protivpravnosti u ponašanju parničnih stranaka, jer tužilac nije poštovao pravila propisana Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, kao i Pravila poslovanja Centralnog registra, prilikom vršenja prenosa vlasništva na spornim akcijama, kao ni prilikom odustanka od već datog naloga za prenos. Pored toga, drugostepeni sud nalazi da ni na strani drugotuženog nema protivpravnog ponašanja, jer je drugotuženi bio dužan da ispuni nalog za prenos dobijen od strane člana Centralnog registra, odnosno vlasnika hartija od vrednosti, budući da je tako nešto prema tački 46. pomenutih Pravila neophodno samo kada se prenos vrši na osnovu pravnog posla, ali ne i prilikom prenosa na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske odluke iz tačke 47. istih pravila . U konkretnom slučaju je utvrđeno da je prvotužena član Centralnog registra hartija od vrednosti i da je kao takva bila ovlašćena da da nalog drugotuženoj za prenos spornih akcija, jer je uz nalog dostavljen 3. novembra 2006. godine, dostavila i pravnosnažni Plan reorganizacije, te odluku o ustupanju akcija, te je pravilno prvostepeni sud u odnosu na drugotuženu u celini odbio postavljeni tužbeni zahtev za obavezivanje na isplatu iznosa od 99.860.922,00 dinara, sa zateznom kamatom od 23. januara 2007. godine, jer je traženi iznos predstavljao obračunatu naknadu štete u vidu izgubljenog prihoda od nameravane prodaje akcija na navedeni datum. Takođe , drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno odbio i tužbeni zahtev po osnovu naknade štete u odnosu na prvotuženog, jer žalioci, protivpravno ponašanje na strani tuženog vezuju za datum donošenja rešenja o nastavku sprovođenja stečaja bankrotstvom od 16. novembra 2006. godine, s obzirom na to da iz sadržine navedenog ne proizlazi da su istim stavljene van snage sve aktivnosti koje je stečajni dužnik preduzimao tokom realizacije Plana, odnosno istim rešenjem nisu poništena dejstva Plana, dok je isti predstavljao izvršnu ispravu, već je njegovo sprovođenje obustavljeno, dakle od sprovođenja istog se odustalo za ubuduće. Naime, prvotuženi je tužiocu mogao vratiti isključivo novčani iznos stečen prodajom spornih akcija, radi čega na taj iznos tužiocu duguje kamatu tek od poziva na plaćanje takvog novčanog iznosa koji mu je tužilac uputio podnošenjem tužbe u ovom predmetu, odnosno 5. juna 2008. godine, te je pravilno prvostepeni sud primenio odredbu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da je prvotuženi bio savestan sticalac novčanog iznosa dobijenog prodajom spornih akcija, te da stoga na iznos koji vraća duguje kamatu tek od dana kada je pozvan da isti vrati, a to je u konkretnom slučaju dan utuženja u ovoj parnici.

Drugostepeni sud je utvrdio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud delimično pogrešno primenio materijalno pravo kada je prvotuženog obavezao da tužiocu vrati iznos od 45.283.350,00 dinara, koliko je iznosila vrednost spornih akcija na dan donošenja ranije pravnosnažne presude Višeg trgovinskog suda 13. februara 2008. godine. Ovo stoga što je prvotuženi dužan da vrati onaj nominalni novčani iznos koji je ostvario prodajom spornih akcija, a to je iznos od 50.734.704,00 dinara. Imajući navedeno u vidu, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu iz stava drugog izreke i obavezao prvotuženog i na plaćanje razlike u iznosu od 5.451.354,00 dinara, primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, dok je u pogledu kamate odluka doneta na osnovu člana 214. istog zakona, tako što je kamata dosuđena od dana utuženja kao dana poziva na vraćanje neosnovano stečenog iznosa.

Odlučujući o reviziji umešača na strani tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 546/10 od 21. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu izjavljenu reviziju i potvrdio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su sudovi, kod utvrđenih činjenica, pravilno primenili odredbe čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, našavši da u radnjama tužene nema protivpravnog postupanja koje je vodilo sprečavanju povećanja tužiočeve imovine nameravanom prodajom akcija po nalogu od 23. januara 2007. godine, te ni obaveze da tužiocu naknadi štetu u utuženom iznosu, već da prvotuženi po osnovu restitucije, a u nemogućnosti da izvrši povraćaj akcija , ima obavezu da tužiocu isplati novčani iznos po kome je prodao akcije dana 29. i 30. novembra 2007. godine. Revizijski sud nalazi da je neosnovano pozivanje umešača na strani tužioca na odredbu člana 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku, te da je rešenje o obustavljanju sprovođenja Plana reorganizacije postalo izvršno danom donošenja 16. novembra 2006. godine, 11 dana pre prenosa akcija i da je bez uticaja i ukazivanje revidenta da je nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja 2. februara 2007. godine, otpao osnov za sticanje akcija, pa je prvotuženi bio dužan da ih vrati. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, navedene okolnosti nisu od uticaja na osnovanost zahteva tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti. U konkretnom slučaju Plan reorganizacije je obustavljen i proglašeno je bankrotstvo stečajnog dužnika. Za nesprovođenje Plana reorganizacije odgovoran je stečajni dužnik u reorganizaciji, te iz sopstvenog nesavesnog postupanja ne može ostvarivati pravo na naknadu štete. Prema opštim pravilima obligacionog prava , samo strana verna ugovoru može ostvariti pravo na naknadu štete koju je pretrpela zbog neizvršenja ili neblagovremenog izvršenja ugovornih obaveza suprotne strane. Da je tužilac u konkretnom slučaju ispunio Plan reorganizacije u kome su prvotuženom prenete akcije na ime namirenja njegovog potraživanja prema tužiocu, tužilac ne bi bio u prilici da dalje raspolaže navedenim akcijama. Sledom rečenog, tužilac je nepostupanjem u smislu usvojenog Plana reorganizacije prouzrokovao dalje ponašanje prvotuženog kao poverioca da se isti koristi zadržavanjem navedenih akcija, dok u sudskom postupku pravnosnažnom odlukom nije odlučeno da to pravo nema. Tužilac kao nesavesna strana u sprovođenju Plana reorganizacije ne može isticati pravo na naknadu štete zbog nepostupanja suprotne strane po pravilima vraćanja stečenog bez osnova prouzrokovanog obustavom Plana reorganizacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stečajnom postupku (Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano : da se protiv rešenja može izjaviti žalba stečajnom veću ukoliko je ovim zakonom određena apelaciona nadležnost stečajnog veća, odnosno drugostepenom sudu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da rok za žalbu iznosi osam dana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da rok za žalbu teče od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda ili od dana objavljivanja rešenja u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da kada je ovim zakonom određeno rešenje mora biti dostavljeno određenim licima, rok za žalbu teče od dana dostavljanja rešenja, da se odluka po žalbi donosi se najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema žalbe, da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako je ovim zakonom drugačije određeno (član 32. stav 6.); da se p osle usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju se prema uslovima iz plana reorganizacije, da usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena i da p oslovi i radnje koje preduzima stečajni dužnik moraju biti u skladu sa usvojenim planom reorganizacije (član 133. stav 1. i 2.) ; da u slučaju da stečajni dužnik ne postupa po odredbama usvojenog plana reorganizacije, svaki poverilac ili drugo lice koje ima pravni interes može podneti sudu obaveštenje o neprimenjivanju usvojenog plana reorganizacije, da sud prosleđuje obaveštenje stečajnom dužniku i stečajnom upravniku u roku od pet dana od dana prijema obaveštenja i zakazuje raspravu o obaveštenju u roku od 10 dana od dana prijema obaveštenja, da ako sud utvrdi da stečajni dužnik ne postupa po odredbama plana reorganizacije, može naložiti – stečajnom dužniku da u određenom roku postupi po planu, kao i da otkloni posledice prethodnog nepostupanja po planu, stečajnom upravniku da preuzme kontrolu nad stečajnim dužnikom, nastavak postupka bankrotstvom stečajnog dužnika i preduzimanje drugih mera u cilju otklanjanja posledica nepostupanja po planu reorganizacije, u skladu sa ovim zakonom (član 138.).

Zakonom o bankama ("Službeni glasnik RS", broj 107/05) bilo je propisano da je banka dužna da sopstvene akcije otuđi u roku od jedne godine od dana njihovog sticanja, a ako to ne učini, dužna je da ih povuče i poništi na teret svog akcionarskog kapitala (član 26. stav 7.).

Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata ("Službeni glasnik RS", broj 47/06) bilo je propisano: da se pravima iz hartija od vrednosti može neograničeno raspolagati u pravnom prometu, osim ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno, da izuzetno od stava 1. ovog člana, raspolaganje pravima iz hartija od vrednosti može biti ograničeno – ako zakoniti imalac u pismenoj formi izjavi da se odriče raspolaganja određenim ili svim pravima koja proističu iz hartija od vrednosti, ali ne u korist drugog lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva; ako nadležni sud donese odluku o zabrani raspolaganja određenim ili svim pravima iz hartija od vrednosti, da se ograničenje raspolaganja pravima iz hartija od vrednosti upisuje na račun zakonitog imaoca tih hartija u Centralnom registru, da zakoniti imalac može u svako doba povući izjavu iz stava 2. tačka 1) ovog člana, da se upis ograničenja raspolaganja pravima iz hartija od vrednosti po osnovu izjave iz stava 2. tačka 1) ovog člana briše – kad se Centralnom registru, preko člana Centralnog registra, dostavi pisana izjava zakonitog imaoca o povlačenju izjave iz stava 2. tačka 1) ovog člana ili na dan određen u izjavi iz stava 2. tačka 1) ovog člana, kad je odricanje od raspolaganja pravima iz hartija od vrednosti vremenski ograničeno, da se upis ograničenja raspolaganja pravima iz hartija od vrednosti po osnovu sudske odluke briše kada se sudska odluka o ukidanju tog ograničenja dostavi Centralnom registru, od strane suda ili preko člana Centralnog registra (član 20.); da se van organizovanog tržišta vrši prenos hartija od vrednosti, odnosno prava iz hartija od vrednosti radi ispunjenja obaveza u postupku reorganizacije privrednog društva ili radi ostvarivanja posebnih prava nesaglasnih akcionara i članova, u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuju privredna društva i radi izvršenja pravnosnažne sudske odluke kojom se okončava ostavinski, stečajni ili likvidacioni postupak, odnosno radi izvršenja pravnosnažne sudske odluke kojom se okončava drugi sudski postupak (član 62. stav 4. tač. 1) i 2)) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano : da a ko je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kad se uslov ispuni (član 74. stav 3.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi i da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu i da za š tetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha ( nematerijalna šteta) (član 155.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi i da o baveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

Pravilima poslovanja Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti („Službeni glasnik RS“, br. 113/06, 24/08, 38/08, 70/08, 17/09, 55/10 i 102/10) bilo je propisano: da Centralni registar vrši prenos hartija od vrednosti sa jednog računa na drugi bez plaćanja ( Free of Payment - FOP) na osnovu naloga za prenos primljenog preko člana Centralnog registra, i to u roku naznačenom u nalogu, a u skladu sa Pravilnikom o terminskom planu rada Centralnog registra, da uz nalog za prenos klijent dostavlja članu Centralnog registra i dokaz o pravnom osnovu za prenos hartija od vrednosti ( tačka 46.); da Centralni registar vrši prenos hartija od vrednosti sa računa prethodnog na račun novog vlasnika po nalogu člana Centralnog registra, i to na osnovu pravosnažne i izvršne sudske odluke koju klijent podnosi članu Centralnog registra ( nasleđe i druge sudske odluke) (tačka 47.).

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe podnositeljke koja je izjavljena protiv presuda Privrednog apelacinog suda Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 546/10 od 21. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, pogrešna primena materijalnog prava u konkretnom slučaju odnosi se na pogrešnu primenu odredbe člana 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku koja propisuje da je rešenje u stečajnom postupku izvršno danom donošenja, a prenos spornih akcija je izvršen 11 dana nakon što je rešenje o obustavljanju sprovođenja Plana reorganizacije postalo izvršno. Pored toga , došlo je i do neprimenjivanje odredbe o dejstvu raskida ugovora iz člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje obavezu vraćanja primljenog na osnovu ugovora koji je raskinut, bez obzira na savesnost ugovornih strana, koja se ima primeniti pri obustavljanju sprovođenja Plana reorganizacije, budući da se, prema opšteprihvaćenom stavu sudske prakse , obustavljanje sprovođenja Plana reorganizacije upodobljava nastupanju raskidnog uslova, kao i neprimenjivanja odredbi o naknadi štete iz člana 154. stav 1, čl. 155, 158 i 185. i člana 189. stav 1. Zakona o obligacionom odnosima, koja šteta je nastala u vidu izgubljene dobiti usled odbijanja prvotužene da tužiocu vrati akcije primljene po osnovu obustavljenog Plana reorganizacije, kao i u pogledu dosuđene kamate, i opštih pravila o sticanju bez osnova umesto posebnih pravila o dejstvu raskida iz člana 132. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud nalazi da Plan reorganizacije predstavlja sporazum s pravnom snagom izvršne isprave između stečajnog dužnika i većine njegovih poverilaca, kojom se modifikuju i konačno uređuju prava svih poverilaca. Pravna dejstva tako usvojenog sporazuma po sili zakona protežu se i na poverioce koji su glasali protiv njegovog usvajanja ili nisu ni učestvovali u postupku glasanja. Pod reorganizacijom stečajnog dužnika podrazumeva se preduzimanje više mera propisanih Planom reorganizacije, s kojima se istovremeno obezbeđuje ne samo nastavak njegovog poslovanja, već i stvaranje preduslova za sticanje prihoda. Usvojeni Plan reorganizacije, prema Zakonu o stečajnom postupku , ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena. Pravna dejstva Plana nastaju sa datumom njegovog usvajanja, odnosno pravnosnažnošću rešenja kojom su odbijeni prigovori izjavljeni protiv njegovog usvajanja. Od dana usvajanja Plana sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica, kao i obaveze stečajnog dužnika mogu se realizovati samo na način i pod uslovima propisanim Planom. Sa danom usvajanja Plan stiče pravnu snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena. Poverioci potraživanja utvrđenih planom mogu zahtevati prinudno izvršenje na osnovu Plana kao izvršne isprave, nakon što su bezuspešno preduzeli mere za ispunjenje plana iz člana 138. Zakona o stečajnom postupku. Mera nastavka stečajnog postupka bankrotstvom ima za posledicu da se nakon suspenzije Plana reorganizacije stečaj vraća u fazu utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca.

Međutim, obustavom Plana reorganizacije otpada pravni osnov po kome je isplata izvršena, ali to ne znači da stečajni poverioci utvrđenih potraživanja nemaju nikakav pravni osnov za zadržavanje iznosa primljenih radi namirenja njihovog potraživanja, što dalje znači da poverioci utvrđenih potraživanja namirenih kroz realizaciju Plana reorganizacije više nemaju pravni osnov za zadržavanje samo onog iznosa koji je veći od mogućeg iznosa, odnosno procenta namirenja njihovog utvrđenog potraživanja u isplatnom redu u kome se nalaze, a kroz buduće rešenje o glavnoj deobi. Kako se obaveza vraćanja primljenog po osnovu suspendovanog Plana reorganizacije zasniva na pravnom dejstvu raskidnog uslova, to je stečajni poverilac dužan da u stečajnu masu vrati sve ono što je primio po osnovu Plana reorganizacije, a na šta inače ne bi imao pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sudovi su u osporenim presudama utvrdili da u radnjama prvotuženog nije postojala namera i nepažnja radi nanošenja štete tužiocu, sve do donošenja presude Višeg trgovinskog suda Pž. 993/08 od 13. februara 2008. godine kojom je preinačena prvostepena presuda i u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je prvotuženi bez pravnog osnova stekao 2.121 akciju u vlasništvu tužioca, da se ponište posledice prenosa akcija i da se izvrši prenos akcija na račun hartija od vrednosti tužioca, jer je obustavljanjem sprovođenja Plana reorganizacije ispunjen raskidni uslov iz člana 74. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Do tog momenta prvotuženi nije morao imati svest o tome da nema pravni osnov zadržavanja novčanog iznosa dobijenog prethodnom prodajom stečenih akcija 29. i 30. novembra 2007. godine.

Naime, sudovi su dalje, primenjujući odredbe čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdili da u radnjama tužene nema protivpravnog postupanja koje je vodilo sprečavanju povećanja tužiočeve imovine nameravanom prodajom akcija po nalogu od 23. januara 2007. godine, te ni obaveze da tužiocu naknadi štetu u utuženom iznosu, već da prvotuženi po osnovu restitucije, a u nemogućnosti da izvrši povraćaj akcija , ima obavezu da tužiocu isplati novčani iznos po kome je prodao akcije 29. i 30. novembra 2007. godine.

Ustavni sud primećuje da su se drugostepeni i revizijski sud izjasnili na navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu primene odredbe člana 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku, našavši da je rešenje o obustavljanju sprovođenja Plana reorganizacije postalo izvršno danom donošenja 16. novembra 2006. godine, 11 dana pre prenosa akcija i da je bez uticaja ukazivanje revidenta, da je nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja 2. februara 2007. godine otpao pravni osnov za sticanje akcija, te da je prvotuženi bio dužan da ih vrati. Međutim, sudovi su utvrdili da navedene okolnosti nisu od uticaja na osnovanost zahteva za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, jer je za nesprovođenje Plana reorganizacije odgovoran stečajni dužnik u reorganizaciji, te iz sopstvenog nesavesnog postupanja ne može ostvarivati prvo na naknadu štete. Tužilac je nepostupanjem u smislu usvojenog Plana reorganizacije prouzrokovao dalje ponašanje prvotuženog kao poverioca da se isti koristi zadržavanjem navedenih akcija, dok u sudskom postupku pravnosnažnom odlukom nije odlučeno da to pravo nema, te tužilac kao nesavesna strana u sprovođenju plana reorganizacije ne može isticati pravo na naknadu štete zbog nepostupanja suprotne strane po pravilima vraćanja stečenog bez osnova prouzrokovanog obustavom Plana reorganizacije.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da sudovi nisu cenili činjenice i pravne propise na koje je podnositeljka ukazala u žalbi i reviziji, Ustavni sud ukazuje da saglasno ustaljenoj praksi ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava , u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Ustavni sud smatra da su Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud, za svoje stavove dali jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenim presudama Privrednog apelacionog suda Pž. 4807/10 od 21. maja 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 546/10 od 21. aprila 2010. godine, podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o naknadi štete zbog neizvršenja plana reorganizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti