Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud je ocenio da je dugotrajnost postupka posledica neefikasnog postupanja sudova i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J, V. J. i N. J, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J, V. J. i N. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4827/04 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J, V. J. i N. J, sve iz Beograda, izjavile su Ustavnom sudu, 9. maja 2014. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4827/04. Pored toga, podnositeljke su izjavile ustavnu žalbu i protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4827/04 od 12. marta 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6362/12 od 17. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao 15 godina, pri čemu je prvostepeni postupak trajao devet, a drugostepeni šest godina. Podnositeljke ustavne žalbe su navele da im je takvim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te su stoga predložile da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da im je povređeno označeno pravo, te da im zbog povrede tog prava utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od ukupno 210.000,00 dinara, i to svakoj podnositeljki po 70.000,00 dinara. U vezi sa osporenim presudama, podnositeljke su predložile da Ustavni sud utvrdi da im je osporenim presudama povređeno prava na pravično suđenje, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu materijalne štete na ime troškova postupka pred drugostepenim sudom. Pored toga, podnositeljke su navele da su protiv osporene drugostepene presude izjavile reviziju. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-4187/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 g 122 /14 od 5. marta 2015. godine vraćeni su spisi predmeta Ustavnom sudu radi odlučivanja o predmetnoj ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je parnični postupak pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe. Predmet je, nakon vraćanja spisa Ustavnom sudu, dobio broj Už-2005/2015, pa je, primenom odredaba člana 43. tač. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojen sa ranijim predmetom Už-4187/2014 radi vođenja jedinstvenog postupka po ustavnoj žalbi podnositeljki.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 90813/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4827/04), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Ž. J. iz Beograda, preko punomoćnika D. J, podnela je 19. oktobra 1999. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M. A. i Lj. A, oboje iz Beograda, i B. M. iz Herceg Novog, radi utvrđivanja ništavosti kupoprodajnog ugovora. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 4342/99.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 1. novembra 1999. godine naložio punomoćniku tužilje da uredi tužbu, tako što će tužbom obuhvatiti sva lica koja su zaključila predmetni ugovor čiji se poništaj traži. Podneskom od 26. novembra 1999. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da tužbi pristupaju novi tužioci, u svojstvu jedinstvenih suparničara, i to M. J, N. J. i V. J, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao i da će punomoćje za zastupanje navedenih tužilja dostaviti naknadno po prijemu, budući da one borave u Francuskoj. Dopisom suda od 3. januara 2000. godine naloženo je punomoćniku tužilja da dostavi punomoćje za zastupanje navedenih tužilja. Punomoćnik tužilja je podneskom od 26. januara 2000. godine tražio naknadni rok za dostavljanje punomoćja, zbog toga što se stranke nalaze u inostranstvu, te je uz podnesak od 14. februara 2000. godine dostavio punomoćje za zastupanje navedenih tužilja. Pripremno ročište zakazano za 24. oktobar 2000. godine nije održano iz razloga što tužena B. M. nije pristupila na ročište i što joj tužba nije uredno dostavljena. Tuženi su u podnesku koji je dostavljen sudu 13. decembra 2000. godine istakli prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani prvotužilje i zahtevali od suda da naloži punomoćniku ostalih tužilja da dostavi overeno punomoćje. Pripremno ročište održano je 22. januara 2001. godine, a na kome je punomoćnik tužilja obavestio sud da tužbi pristupa novi tužilac M. P. Nakon toga, zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu, od kojih je ročište zakazano za 4. april 2001. godine održano, dok ročište zakazano za 8. novembar 2002. godine nije održano, već je u zapisniku konstatovano da je tužiljama dat nalog da urede tužbu. Podneskom od 25. novembra 2002. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da tužilja Ž. J. i tužilac M. P. odustaju od tužbe, dok preostale tri tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, ostaju kod tužbe i zahtevaju da se utvrdi da je predmetni kupoprodajni ugovor raskinut. Nakon toga, 6. februara 2003. godine, održano je još jedno ročište, na kome je sud doneo rešenje kojim se tužba odbacuje kao nedozvoljena. U međuvremenu, tužilje su podneskom od 27. maja 2003. godine tražile izuzeće sudije i članova sudskog veća, a rešenjem suda od 22. jula 2003. godine odbačen je zahtev za izuzeće. Pismeni otpravak rešenja kojim je odbačena tužba dostavljen je punomoćnicima tužilja 31. jula, odnosno 4. avgusta 2003. godine. Postupajući po žalbama tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10865/03 od 21. oktobra 2004. godine ukinuo prvostepeno rešenje kojim je odbačena tužba i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 4827/04, prvo ročište zakazano je 8. aprila 2005. godine, ali ono nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, kako je konstatovano u zapisniku. Takođe, u zapisniku je konstatovano da je strankama dat nalog da dostave punomoćja, odnosno overena punomoćja, kao i da tužioci eventualno preciziraju tužbeni zahtev. Tužioci su podneskom od 10. maja 2005. godine obavestili sud da svi tužioci ostaju kod tužbe i da punomoćnik nije bio ovlašćen da odustane od tužbe u ime tužilje Ž. J. i tužioca M. P, te su izmenili tužbu tako što su postavili zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog kupoprodajnog ugovora i za uspostavljanje pređašnjeg stanja kao primarni tužbeni zahtev, a zahtev za utvrđenje raskida predmetnog ugovora i za uspostavljanje pređašnjeg stanja kao eventualni tužbeni zahtev. U daljem toku postupka održana su još dva ročišta 14. jula i 28. oktobra 2005. godine, kada je i zaključena glavna rasprava, a na održanim ročištima izveden je dokazni postupak čitanjem pisane dokumentacije.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 28. oktobra 2005. godine doneo delimičnu presudu P. 4827/04 kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojom su tražili da se uspostavi pređašnje stanje. U stavu trećem izreke presude konstatovano je da će sud odluku o preostalom delu tužbenog zahteva sud doneti u docnijoj odluci. Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu doneo je 27. marta 2007. godine rešenje Gž. 423/06 kojim je ukinuo delimičnu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 18. oktobra 2007. godine.

Nakon toga, prvostepeni sud je održao dva ročišta (26. decembra 2007. i 12. marta 2008. godine), na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka (dve tužilje i jednog tuženog) i čitanjem pisane dokumentacije. Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4827/04 od 12. marta 2008. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, i to: zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog kupoprodajnog ugovora; zahtev za uspostavljanje pređašnjeg stanja; zahtev za naknadu koristi; zahtev za utvrđenje da je predmetni ugovor raskinut i za uspostavljanje pređašnjeg stanja. Protiv navedene presude, tužioci su izjavili žalbe 15, odnosno 18. aprila 2008. godine.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu doneo je 8. septembra 2010. godine rešenje Gž. 2167/10 kojim je zakazao raspravu pred drugostepenim sudom za 28. oktobar 2010. godine. Međutim, zakazana rasprava nije održana jer, kako je u zapisniku konstatovano, nisu ispunjene procesne pretpostavke. Prethodno je u zapisniku konstatovano da je punomoćnik tužilaca obavestio sud da su tužioci Ž. J. i M. P. preminuli, prilažući sudu i izvod iz Matične knjige umrlih.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2167/10 od 28. oktobra 2010. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, a u obrazloženju rešenja je navedeno da je punomoćnik tužilaca obavestio sud da je tužilja Ž. J. preminula 23. septembra 2008. godine, a tužilac M. P. 2. aprila 2005. godine, te da se vraćaju spisi prvostepenom sudu radi donošenja rešenja o prekidu postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu na koji je, nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, prešla nadležnost za postupanje u prvom stepenu u ovom predmetu, a koji je dobio broj P. 90183/10, dopisima od 10. maja 2011. godine je zatražio od nadležnih organa lokalne samouprave dostavljanje podataka o smrti navedenih tužilaca. Podneskom od 12. maja 2011. godine D. J. je izjavio da stupa u parnicu umesto pokojne tužilje Ž. J, a podneskom tužilaca od 6. juna 2011. godine tužioci su tražili nastavak postupka i obavestili sud o tome ko je ostavinskim rešenjem oglašen za naslednika iza pokojnog tužioca M. P. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 90813/10 od 2. decembra 2011. godine prekinuo predmetni parnični postupak i konstatovao da će se postupak nastaviti kada zakonski naslednici iza pokojnog M. P. preuzmu postupak. Podneskom od 12. januara 2012. godine M. P, koja je oglašena za naslednika iza pokojnog M. P, obavestila je sud da ne želi da preuzme postupak u kome je učestvovao njen pravni prethodnik. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90813/10 od 29. juna 2012. godine određen je nastavak predmetnog parničnog postupka. U septembru 2012. godine spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon rasprave održane 17. oktobra 2013. godine, na kojoj je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka (dvoje tužilaca i jednog tuženog) i čitanjem pisane dokumentacije, istog dana doneo osporenu presudu Gž. 6362/12 kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 26. decembra 2013. godine. Od 1. januara 2014. godine predmet je prešao u nadležnost Trećeg osnovnog suda u Beogradu. Pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen je strankama tokom aprila 2014. godine. Protiv navedene drugostepene presude tužioci su 8. maja 2014. godine izjavili reviziju. Spisi predmeta dostavljeni su krajem marta 2015. godine Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je 4. februara 2016. godine doneo presudu Rev. 824/15 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6362/12 od 17. oktobra 2013. godine. Spisi predmeta dostavljeni su 19. maja 2016. godine prvostepenom sudu, koji je 29. jula 2016. godine spise dostavio Ustavnom sudu. U spisima nema dokaza da je revizijska presuda dostavljena strankama u postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 19. oktobra 1999. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da su podnositeljke ustavne žalbe stupile u predmetnu parnicu 26. novembra 1999. godine, te da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 824/15 od 4. februara 2016. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak okončan nakon nešto više od 15 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od petnaest godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen, kao i da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prvostepena presuda kojom je meritorno odlučeno o svim tužbenim zahtevima doneta tek posle više od osam godina od podnošenja tužbe, a da je drugostepena presuda doneta nakon pet i po godina od izjavljivanja žalbe. Naime, prvostepeni sud je nakon tri godine, a u kom periodu je održao samo tri ročišta, na kojima nije izvodio dokaze u vezi sa predmetom spora, već se samo bavio određenim procesnim pitanjima (da li je tužba uredna i da li su dostavljena punomoćja za sve stranke), doneo rešenje o odbacivanju tužbe, koje je drugostepeni sud ukinuo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Zatim je prvostepeni sud u ponovnom postupku nakon godinu dana doneo delimičnu presudu, iako nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za njeno donošenje, pa je drugostepeni sud ukinuo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Pored toga, u postupku po žalbi drugostepeni sud je tek nakon dve godine od izjavljivanja žalbe zakazao raspravu, a potom vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Takođe, drugostepeni sud je nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni raspravu zakazao posle više od godinu dana. Dugom trajanju žalbenog postupka doprineo je i prvostepeni sud koji je, nakon što su mu spisi predmeta vraćeni radi dopune postupka, tražio od nadležnih organa dostavljanje podataka o smrti tužilaca, iako je punomoćnik tužilaca drugostepenom sudu dostavio izvode iz matične knjige umrlih, te je rešenje o prekidu doneo tek nakon skoro godinu dana, a rešenje o nastavku postupka doneo je posle skoro šest meseci od prijema izjave pravnog sledbenika u vezi sa preuzimanjem parnice. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su postojale određene objektivne okolnosti – smrt dvoje tužioca, zbog čega je došlo i do prekida postupka, koje su u izvesnoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni.

Kada je reč o ponašanju podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je bilo propusta i u njihovom ponašanju, kao i u ponašanju njihovih punomoćnika. Naime, bilo je propusta u vezi sa dostavljanjem punomoćja za podnositeljke, a i punomoćnik podnositeljki je u jednom momentu povukao tužbu u ime drugo dvoje tužilaca u ovom sporu, da bi tužioci kasnije obavestili sud da punomoćnik nije bio ovlašćen da povuče tužbu u njihovo ime. Pored toga, podnositeljke su u toku postupka zajedno sa drugim tužiocima više puta menjale i precizirale tužbu, a jednom su tražile i izuzeće sudije - predsednika veća i članova sudskog veća. Po nalaženju Ustavnog suda, takve radnje podnositeljki su u određenoj meri doprinele dužem trajanju predmetnog postupka, ali to svakako nije odlučujuće uticalo na sveukupnu dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovim ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakoj od po 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da su podnositeljke u ustavnoj žalbi opredelile zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 70.000,00 dinara za svaku od njih. Stoga je Sud, krećući se u granicama istaknutog zahteva za naknadu štete, a ceneći pri tome sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno odgovornost postupajućih sudova za dugo trajanje parničnog postupka, utvrdio pravo podnositeljki na naknadu štete u iznosu određenom u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4827/04 od 12. marta 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6362/12 od 17. oktobra 2013. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u ustavnoj žalbi navedeno da su podnositeljke izjavile reviziju protiv osporene drugostepene presude, te da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je Vrhovni kasacioni sud 4. februara 2015. godine doneo presudu Rev. 824/15 od 4. februara 2015. godine kojom je meritorno odlučio o reviziji.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku donošenjem meritorne odluke po reviziji smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

S obzirom na to da je u, konkretnom slučaju, revizija bila dozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, jer nisu bila iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnositeljki ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, kao i činjenice da podnositeljke nisu proširile ustavnu žalbu i na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 824/15 od 4. februara 2015. godine, kojom je meritorno odlučeno o njihovoj reviziji, Ustavni sud nalazi da je nedopuštena ustavna žalba izjavljena protiv presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4827/04 od 12. marta 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6362/12 od 17. oktobra 2013. godine. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da u spisima predmeta nema dokaza o tome da li je i kada revizijska presuda dostavljena podnositeljkama, ali ta činjenica nije od uticaja na ocenu Suda da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena. Međutim, to ne znači da podnositeljke nemaju mogućnost da nakon što im bude dostavljena revizijska presuda, ukoliko dostava još nije izvršena, podnesu ustavnu žalbu protiv te presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti