Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Dužina postupka, obeležena višestrukim ukidanjem odluka i vraćanjem predmeta na ponovno suđenje, nije opravdana složenošću spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Mirjanić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Mirjanić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 3815/10 (inicijalno predmet P. 115/01 ranijeg Opštinskog suda u Ivanjici) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Mirjanić iz Čačka podnela je, 25. maja 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 3815/10 od 15. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 759/13 od 3. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 3815/10 (inicijalno predmet P. 115/01 ranijeg Opštinskog suda u Ivanjici).

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer su po tužbi podnetoj 9. februara 2001. godine protiv tuženog, sada DP „Boreli“, u restruktur iranju, iz Sombora, radi utvrđenja prava svojine i sticanja bez osnova, nadležni sudovi vodili postupak 12 godina, iako spor nije bio naročito složen, a ona svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka. Pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je osporila i naveden e presude kojima je prav nosnažno odbijen njen tužbeni zahtev povodom glavne stvari, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav. 1. Ustava. Podnositeljka smatra da su sudovi pogrešno utvrdili trenutak nesavesnosti tuženog, vođeni pogrešnim stavom Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja Rev. 1072/10 od 17. novembra 2010. godine, te propustili da utvrde da njegova nesavesnost traje od dana prijema tužbe. Podnositeljka smatra da sudovi nisu pravilno cenili posledice ništavosti ugovora o razmeni nepokretnosti, čiji je predmet bio upravo sporni lokal, koji je ona zaključila sa pravnim predhodnikom tuženog i za koje je tuženi trebalo da odgovara, bez obzira što pod sadašnjim nazivom postoji od 1. jula 1997. godine. Predlaže da se njena ustavna žalba usvoji i utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 3815/10 (inicijalno predmet P. 115/01 ranijeg Opštinskog suda u Ivanjici), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 9. februara 2001. godine Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog (sada) DP „Boreli“, u restruktur iranju, iz Sombora, kojom je tražila da se prema tuženom ut vrdi njeno pravo svojine na poslovnom prostoru u Ivanjici, površine 64m2 , i da sud obaveže tuženog da joj na ime sticanja bez osnova isplati iznose od po 500 DM mesečno od dana podnošenja tužbe pa do isplate. U tužbi je tužilja navela da je 14. januara 1991. godine zaključila Ugovor o zameni nekretnina sa SP „BOROVO“ Jugoslavenski kombinat gume i obuće - Društveno preduzeće za unutrašnju i vanjsku trgovinu „BOROVO COMMERCE“ (pravnim prethodnikom tuženog), koji je overen 13. februara 1991. godine pred Opštinskim sudom u Ivanjici pod brojem Ov. 951/91 (u daljem tekstu: Ugovor o zameni nekretnina); da je presudom Općinskog suda u Dubrovniku P. 605/95 od 8. septembra 1996. godine, koja je postala pravnosnažna 31. jula 1997. godine, po tužbi Snežane Mirjanić protiv tuženog „ BOROVO“ DD proizvodnja i promet obuće i gumarskih i ostalih proizvoda iz Vukovara, sada sa sedištem u Zagrebu, utvrđeno da je ništav Ugovor o zameni nekretnina; da tužilja kao vlasnica poslovnog lokala u Ivanjici, koji je bio predmet razmene, nikad nije stupila u posed stana u Dubrovniku koji je trebalo da dobije u razmenu, a da njen poslovni prostor drži tuženi još od 1991. godine i ne plaća joj kiriju. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 115/01.

Do donošenja delimične presude Opštinskog suda P. 115/01 od 7. avgusta 2002. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje povodom utvrđivanja prava svojine na spornom lokalu, bilo je zakazano i održano osam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke i pročitano više pismenih dokaza. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 30. decembra 2002. godine, a rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 443/03 od 24. marta 2003. g odine su vraćeni nerazmotreni spisi prvostepenom sudu radi kompletiranja i združenja spisa predmeta P. 5463/93 Opštinskog suda u Novom Sadu, u kojem tužilja vodi parnicu protiv tuženog „BOROVO“ Kombinat gume i obuće D.O.O. sa p.o. „Borovo naselje“, radi raskida ili poništaja Ugovora o razmeni nepokretnosti. Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1217/03 od 28. avgusta 2003. godine ukinuta je delimična presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 115/01 od 7. avgusta 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, održana su tri ročišta na kojima je pročitan spis predmeta P. 5463/93 Opštinskog suda u Novom Sadu u kome je 27. juna 2003. godine zaključeno poravnanje P. 6551/02 između podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje, i tuženog „BOROVO“ DD proizvodnja i promet obuće i gumarskih i ostalih proizvoda DD Vukovar, kao pravnog sledbenika SP „BOROVO“ Jugoslavenski kombinat gume i obuće - Društveno preduzeće za unutrašnju i vanjsku trgovinu „BOROVO COMMERCE“ sa p.o. Vukovar – Borovo. Navedenim poravnanjem tuženi u tom sporu je tužilji priznao pravo svojine na spornom lokalu u Ivanjici, pošto je utvrđeno da je ništav Ugovor o zameni nekretnina i da ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Opštinski sud je zatim ponovo doneo delimičnu presudu P. 115/01 od 18. marta 200 4. Godine, kojom je usvoj io tužbeni zahtev tužilj e da se utvrdi njeno pravo svojine na spornom lokalu . Odlučujući o žalbi tuženog izja vljenoj protiv navedene presude, Okružn i sud u Užicu je presudom Gž. 916/04 od 9. juna 2004. godine odbio žalbu tuženog, kao neosnovanu, i potvrdio delimičnu presudu, navodeći da se ovde ne radi o presuđenoj stvari, jer je poravnanje zaključio drugi tuženi, da Ugovor o zameni nekretnina ne proizvodi pravno dejstvo i da tužilja ima pravo svojine na poslovnom prostoru koji je predmet ovog spora.

U nastavku postupka, nakon pravnosnažnog rešavanja tužbenog zahteva u vezi sa utvrđenjem prava svojine, Opštinski sud je, posle četiri održana ročišta na kojima je sprovedeno ekonomsko veštačenje i saslušan sudski veštak, te tužilja precizirala tužbeni zahtev, presudom P. 115/01 od 25. marta 2005. godine odlučio i o tužbenom zahtevu tužilje koji se odnosio na sticanje bez osnova, tako što je delimično usvojio njen tužbeni zahtev. Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1670/05 od 12. decembra 20 05. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 115/01 od 25. marta 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje 4. januara 2006. godine. P ostupak je nastavljen pred prvostepenim sudom pod poslovnim brojem P. 11/06.

Presudom Opštinskog suda P. 11/06 od 12. maja 200 6. godine, nakon dva održana ročišta na kojima je obavljeno dopunsko ekonomsko veštačenje i saslušan veštak, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, preciziran 25. aprila 2006. godine, a tuženi obavezan da tužilji isplati na ime sticanja bez osnova za neplaćeno korišćenje lokala u Ivanjici za period od 13. februara 1991. do 28. avgusta 2004. godine, iznos od 103.899,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu u vreme plaćanja, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. avgusta 2004. godine, pa do isplate, kao i troškove postupka. Odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv navedene presude, O kružni sud u Užicu je presudom Gž. 1439/06 od 16. novembra 2006. godine odbio kao neosnovane njihove žalbe i prvostepenu presudu potvrdio povodom glavne stvari i troškova postupka, a preinačio povodom kamate. Tuženi je 8. januara 2007. godine protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju, ali istovremeno podneo i predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Rešenjem Vrhovnog suda Rev. 912/07 od 12. aprila 2007. godine su vraćeni spisi prvostepenom sudu da bi on odlučio o predlogu za ponavljanje postupka. Nakon tri održana ročišta i dva ročišta, koja nisu održana na zahtev tuženog, Opštinski sud je rešenjem P. 11/06 od 24. februara 200 9. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1072/10 od 17. novembra 20 10. godine ukinute su presude Okružnog sud a u Užicu Gž. 1439/06 od 16. novembra 2006. godine i Opštinskog suda P. 11/06 od 12. maja 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Po stanovištu toga suda, sporni odnos treba razrešiti primenom odredbi člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je neophodno utvrditi kada je tuženi saznao za zaključenje poravnanja pred Opštinskim sudom u Novom Sadu od 27. juna 2003. godine , jer bi kod utvrđene ništavosti ugovora o zameni nekretnina tuženi bio u obavezi da isplati tužilji traženu naknadu za korišćenje poslovnog prostora od momenta kada je postao nesavestan, a taj momenat bi se mogao vezati za momenat kada je tuženi saznao da ovaj prostor koristi bez pravnog osnova.

Po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sud om u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici pod brojem P. 3815/10. Do donošenja presude P. 3815/10 od 15. novembra 2012. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje istaknut povodom sticanja bez osnova, bilo ja zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredno pozvanog veštaka i dostavljanja njegovog nalaza sudu neposredno pred ročište. Na održanim ročištima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem radi utvrđivanja sadašnje visine zakupnine za poslovni prostor, te pročitan veći broj pismenih dokaza: ugovor o zakupu spornog poslovnog prostora koji je zaključio sin tužilje sa zakupcem (nakon što je, prema izjavi tužilje, ona taj lokal 2008. godine poklonila sinu), izveštaj Poreske uprave da tužilja nije bila zadužena porezom na prihode od nepokretnosti, Ugovor o zameni nekretnina, te saslušan jedan svedok , a zatim i tužilja u svojstvu parnične stranke u vezi sa potpisivanjem i overom Ugovora o zameni nekretnina koji je pravnosnažno poništen.

Osporenom presudom Osnovnog sud a u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 3815/10 od 15. novembra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i u prvom stavu izreke tuženi obavezan da joj na ime sticanja bez osnova za neplaćeno korišćenje lokala u Ivanjici „od 13. februara 1991. godine“ do 2 5. avgusta 2004. godine plati iznos od 8.491,54 evra , u dinarskoj protivvrednosti po kursu u vreme plaćanja , sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 15. novembra 2012. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, a u drugom stavu izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime sticanja bez osnova plati iznos od još 90.267,46 evra u dinarskoj protivvrednosti sa traženom kamatom. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 675.341,00 dinara. Prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza, te u skladu sa revizijskim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1072/10 od 17. novembra 2010. godine, prihvatajući nalaz veštaka ekonomske struke da je u vreme veštačenja visina zakupnine predmetnog poslovnog prostora iznosila 9,5 evra, odnosno mesečno 608 evra, zaključio da je tuženi u obavezi da tužilji na ime naknade za nesavesno korišćenje spornog lokala duguje zakupninu za period od 27. juna 2003. g odine (dana zaključenja poravnanja) do 25. avgusta 2004. godine (dana napuštanja lokala) iznos koji je određen u prvom stavu izreke, dok je preko toga iznos koji je tužilja tražila odbijen. Po oceni suda, tuženi je saznao za postojanje zaključenog poravnanja dana kada je to poravnanje i zaključeno, a do tada je prostor koristio u uverenju da je vlasnik, u skladu sa odredbama Uredbe o zaštiti delova imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 31/01).

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 16. januara 2013. godine, koju je dostavila uz ustavnu žalbu, navodeći, između ostalog, da je nesavesnost tuženog započela 9. februara 2001. godine, kao dana podnošenja tužbe u ovom sporu, te da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je dan zaključenja poravnanja trenutak kada započinje nesavesnost tuženog, rukovodeći se pogrešnim stavom Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja. Rev. 1072/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog čega je pogrešno obavezao tuženog na plaćanje naknade za nesavesno korišćenje spornog lokala samo za period od 27. juna 2003. godine do 25. avgusta 2004. godine .

Odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv navedene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 759/13 od 3. aprila 2013. godine odbio kao neosnovane njihove žalbe i prvostepenu presudu potvrdio u prvom i drugom stavu izreke, a ukinuo je u stavu trećem u pogledu odluke o troškovima postupka i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da je sud pravilno utvrdio činjenično stanje, kada je našao da tužilji od 13. februara 1991. godine , pa do podnošenja tužbe, nije plaćana zakupnina koju tužbom potražuje, da je i presudom Opštinskog suda u Dubrovniku i poravnanjem Opštinskog suda u Novom Sadu utvrđeno da je Ugovor o zameni nekretnina zaključen između tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i tuženog „BOROVO“ DD proizvodnja i promet obuće i gumarskih i ostalih proizvoda iz Vukovara ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Apelacioni sud je na stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iz odluke Rev. 1072/10 od 17. novembra 2010. godine, da sporni odnos treba razrešiti primenom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, te da je imalo mesta utvrđivanju kada je tuženi saznao za postojanje zaključenog poravnanja pred Opštinskim sudom u Novom Sadu. Apelacioni sud nalazi da nesavesnost tuženog, kako on i sam priznaje u navodima žalbe, treba računati od dana zaključenja poravnanja kojim se utvrđuje ništavost Ugovora o razmeni nekretnina pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pa do dana predaje lokala. Po nalaženju Apelacionog suda, do momenta zaključenja navedenog poravnanja nema osnova za obavezivanje tuženog na plaćanje naknade tužilji, imajući u vidu odredbe člana 104. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi u ovom sporu nije ni postojao u vreme zaključenja predmetnog ugovora (praktično do formiranja tuženoga 1. jula 1997. godine), te je on sve do zaključenja poravnanja savesno koristio taj prostor u uverenju da to čini kao vlasnik, a bio je nesavestan od zaključenog poravnanja do predaje lokala. Ova presuda je uručena punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 20. maja 2013. godine. O troškovima postupka pravnosnažno je rešeno 15. januara 2014. godine, rešenjem Višeg suda u Užicu, koje je uručeno punomoćniku tužilje 29. januara 2 014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da , ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (član 104. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i m oralnim shvatanjima (član 104. stav 3.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, da je povodom glavne stvari parnični postupak trajao više od 12 godina, ali da je pravnosnažno rešenje o troškovima postupka podnositeljki dostavljeno posle podnošenja ustavne žalbe, osam meseci nakon dostavljanja pravnosnažne odluke o glavnoj stvari, 30. januara 2014. godine. Međutim, povodom tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine podnositeljke na spornom lokalu postupak je okončan pravnosnažnom delimičnom presudom još 2004. godine, ali je povodom tužbenog zahteva za plaćanje zakupnine postupak vođen još devet godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali se, ipak, trajanje postupka van granica razumnog roka ne može opravdati složenošću postupka .

Podnositeljka ustavne žalbe je imala legitiman interes za ažurno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja i svojim ponašanjem nije doprinela da postupak duže traje.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su u nameri da se parnični postupak brže okonča sudovi delimičnom presudom, u roku od tri godine, odlučili o zahtevu tužilje za utvrđenje prava svojine na spornom lokalu, čime je ovo pitanje raspravljeno. Međutim, umesto da se postupak odlučivanja o preostalom zahtevu za isplatu zakupnine ubrza, parnica je zbog nedelotvornog postupanja sudova trajala još devet godina. Pri tome, odluke Opštinskog suda su više puta ukidane od strane drugostepenog suda, a prvostepena i drugostepena presuda su bile ukinute i od strane revizijskog suda. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o nje noj tužbi nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka i složenost spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Nasuprot navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je presudama Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 3815/10 od 15. novembra 2012. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 759/13 od 3. aprila 2013. godine povre đeno pravo na pravično suđenje , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih sudskih odluka. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe pritiv prvostepen e presude, o kojima se Apelacioni sud već detaljno izjasnio, uz ustavnopravno prihvatljive argumente. Ustavni sud još jednom ukazuje da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi u kojoj su, zapravo, ponovljeni žalbeni navodi izneti pred sudom druge instance, ka o instancioni sud, sada treće instance, u sporu gde revizija nije dozvoljena, još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. S toga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić