Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Kao glavni razlog neefikasnosti navedeno je postupanje prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4189/2011
03.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanovi i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Đurić iz Nemenikuća, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Đurić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 224/06-02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Đurić iz Nemenikuća je 12. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Nade Stevanović, advokata iz Sopota, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 224/06-02.

U ustavnoj žalbi se navodi da se u predmetnom parničnom postupku, u kome je podnositeljka imala procesnu ulogu tužene-protivtužilje, nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja, a da i pored toga postupak traje od decembra 2001. godine i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna srdstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, takođe, poziva podnositeljka, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06-02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

A. Đ, mal. U. Đ. i mal. R. Đ. su 31. decembra 2001. godine Opštinskom sudu u Sopotu podneli tužbu radi iseljenja protiv Marijane Đurić iz Nemenikuća, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i B. N.

Tužena Mirjana Đurić je nakon dva održana ročišta podnela protivtužbu kojom je zahtevala da joj se utvrdi pravo svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici na nepokretnostima koje su bile predmet tužbenog zahteva.

Opštinski sud u Sopotu se rešenjem P. 1/02 od 21. juna 2002. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po delu tužbeniog zahteva, ali je navedeno prvostepeno rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8839/02 od 13. novembra 2002. godine i predmet je vraćen Opštinskom sudu u Sopotu na dalje postupanje.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude održano je pet ročišta za glavnu raspravu, dok jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom delu postupak izvođeni su dokazi saslušanjem stranaka i svedoka. Takođe, dozvoljeno je proširenje tužbenog zahteva na novotuženog („Hidram“ d. o. o. iz Nemenikuća), a određeno je razdvajanje postupaka i odvojeno raspravljanje protivtužbi prvotužene-protivtužilje.

Presudom Opštinskog suda u Sopotu P. 1/02 od 22. maja 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, a tuženima je naloženo da se isele iz nepokretnosti bliže određenih u izreci ove presude. Tuženi su obavezani da tužiocima nadoknade troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9099/13 od 30. septembra 2003. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu koji se odnosio na prvotuženu i drugotuženu, dok je u delu koji se odnosio na trćetuženog i odluku o troškovima ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv drugostepenog rešenja prvotužena i drugotužena su izjavile reviziju. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 931/04 od 6. oktobra 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda u usvajajućem delu koji se odnosio na prvotuženu i drugotuženu, a drugostepeno rešenje je ukinuto u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda. Revizijskim rešenjem naloženo je jedinstveno raspravljanje i odlučivanje o tužbenom zahtevu i protivtužbenom zahtevu prvotužene. Predmet je vraćen na ponovni postupak pred prvostepenim sudom.

U ponovnom postupku od ukupno 12 zakazanih ročišta, četiri ročišta nije održano (jedno na predlog punomoćnika tužilaca, jedno na predlog punomoćnika prvotužene i dva zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužilaca). U ovoj fazi postupka spojeni su postupci odlučivanja o tužbi tužilaca i protivtužbi prvotužene. Rešenjem Opštinskog suda u Sopotu P. 273/03-02 od 26. januara 2005. godine predmetni parnični postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja parnice koja je pred istim sudom vođena u predmetu P. 133/03. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2667/05 od 16. marta 2005. godine ukinuto je navedeno rešenje o prekidu postupka, jer prvostepenim rešenjem nije određeno koji je značaj parničnog postupka koji se vodio u predmetu P. 133/03 za parnični postupak koji je prekinut. Opštinski sud u Sopotu je rešenjem P. 95/05-02 od 22. aprila 2005. godine ponovo odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji je pred istim sudom vođen u predmetu P. 133/03, uz naznaku da je ta parnica od prejudicijelnog značaja za postupak koji je prekinut. Sud je podneskom tužilaca od 10. jula 2006. godine obavešten da je parnični postupak koji je pred opštinskim sudom u Sopotu vođen u predmetu P. 133/03 pravnosnažno okončan, te je postupak nastavljen pred Opštinskim sudom u Sopotu pod novim brojem P. 224/06-02. U ponovljenom postupku izvođeni su dokazi saslušanjem stranaka i svedoka, kao i čitanjem isprava koje su u konkretnom slučaju bile relevantne.

Presudom Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06-02 od 11. decembra 2007. godine odbijeni su tužbeni zahtevi za iseljenje tuženih iz nepokretnosti bliže označenih u izreci presude, dok je usvojen protivtužbeni zahtev prvotužene u utvrđeno joj je pravo svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa udelom od ½ na nepokretnostima koje su, između ostalog, bile i predmet tužbenog zahteva, što su tužioci dužni da trpe i dozvole joj da svoje pravo upiše. Tužioci su obavezani da tuženima nadoknade troškove postupka.

Tužioci su protiv prvostepene presude 29. januara 2008. godine izjavili žalbu.

Rešenjem Oktužnog suda u Beogradu Gž. 2469/08 od 30. juna 2008. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi sređivanja, dok je predmet rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1603/10 od 13. juna 2010. godine vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka. Dopuna postupka je izvršena van ročišta 27. decembra 2010. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06-02 od 11. decembra 2007. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava počeo u 31. decembra 2001. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je trajao devet godina i pet meseci, što može ukazivati da on nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postpka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosica ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom parničnom postupku postavila su se relativno složena činjenična i pravna pitanja. Ustavni sud ukazuje da su okolnosti konkretnog slučaja, koje su se ogledale u tome da je u postupku učestvovalo više stranaka, kako na strani tužilaca, tako i na strani tuženi, te da je istovremeno raspravljano i odlučivao o tužbenom zahtevu i protivtužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, objektivno doprinele dužem trajanju postupka.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka. Takođe, Ustavni sud smatra da je podnositeljka nesporno imala pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u što kraćem roku, kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njenih prava i obaveza u odnosu na predmet spora.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud primećuje određene propuste prvostepenog suda u vođenju predmetnog postupka. Naime, prvostepeni sud je do donošenja prve po redu prvostepe presude razdvojio postupak raspravljanja po tužbi i protivtužbi podnositeljke ustavne žalbe, a jednistveno raspravljanje i odlučivanje o označenim zahtevima određeno je tek nakon donošenja revizijskog rešenja, odnosno nakon skoro tri godine od podnošenja protivtužbe. Ustavni sud konstatuje i da je prvostpeni sud dva puta donosio rešenje o prekidu postupka, jer njegovo prvobitno rešenje ukinuto zbog procesnih nedostataka. Takođe, nakon donošenja druge po redu prvostepene presude drugostepeni sud je dva puta vraćao spise prvostepenom sudu, radi uređenja spisa i dopune postupka, što je dovelo do dužeg trajanja potupka po žalbi.

Polazeći od svega navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je uzrok koji je najpretežnije uticao na trajanje postupka od preko devet godina nedelotvorno postupanje prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Sopotu u predmetu P. 224/06-02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvoji, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito trajanje predmetnog panričnog postupka i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Uz to, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz čalan 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je polazeći od sadržine ustavne žalbe ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti