Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj otkaza ugovora o radu. Postupak, pokrenut 2005. godine, nije okončan ni nakon pet godina, što je neprihvatljivo dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-419/2008
02.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jasne Tornjanski iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jasne Tornjanski i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 960/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasna Tornjanski iz Beograda je 10. aprila 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 960/05 i Okružnim sudom u Beogradu.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, navela da je početkom novembra 2005. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P1. 960/05, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i da je od tada do podnošenja ustavne žalbe proteklo 27 meseci, a da je postupak u ovoj parnici na početku. Naime, navela je da je još u toku rasprava o proceduralnom pitanju, iako je prema odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu i odredbi člana 435. stav 2. Zakona o parničnom postupku predviđeno da se radni sporovi moraju pravnosnažno okončati u roku od šest meseci. Dalje je istakla da je prvostepeni sud 2. juna 2006. godine doneo rešenje kojim se tužba u parnici P1. 960/05 smatra povučenom, a rešenjem od 14. juna 2006. godine odbio je kao neosnovan predlog tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje, ali navedena rešenja nije dostavio tužilji. Podnositeljka je navela da prvostepeni sud preko 22 meseca nije sprovodio parnični postupak, a nije ni rešenjem odlučio o zastajanju sa postupkom do pravnosnažnosti odluke povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je odbio da postupi po nalozima drugostepenog suda iz rešenja od 26. aprila 2006. godine. Navela je da joj je radnjama Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. Ustava. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i dosudi joj materijalnu i nematerijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 960/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 13. novembra 2005. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P1. 960/05 protiv tužene "HVB Banke Srbija i Crna Gora" a.d. iz Beograda. Tužbom je tražila poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tužene broj 908 od 25. oktobra 2005. godine kao nezakonitog, da se obaveže tužena da tužilju vrati u radni odnos, na poslove i radne zadatke koje je obavljala pre otkaza ugovora o radu, kao i da se obaveže tužena da joj u skladu sa odredbom člana 108. Zakona o radu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i to bruto mesečnu zaradu za novembar 2005. godine u iznosu od 1.770 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan uplate, sa rokom dospelosti od 15. decembra 2005. godine do isplate i bruto zarade za svaki naredni mesec u iznosu predviđenom ugovorom o radu od dana dospelosti do dana vraćanja na rad procenjenu na osnovu nalaza ovlašćenog lica sa, zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Podnositeljka je 31. marta 2006. godine podnela predlog za izdavanje platnog naloga kojim je tražila da sud usvoji tužbeni zahtev i da naloži tuženoj da tužilju kojoj je nezakonito prestao radni odnos vrati na rad, a na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, da obaveže tuženu da joj isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu na njen račun koji se vodi kod tužene, kao i da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Pripremno ročište u ovoj parnici održano je 3. aprila 2006. godine i na istom je prihvaćen predlog tužilje da se na sledećem ročištu izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka, a sledeće ročište zakazano je za 2. jun 2006. godine, što je prisutnima saopšteno, te ih sud nije pozivao. Kako na ročište zakazano za 2. jun 2006. godine nisu pristupili ni punomoćnik tužilje, ni punomoćnik tužene, iako su uredno pozvani na prethodnom ročištu, a svoj izostanak nisu opravdali Prvi opštinski sud u Beogradu je primenom odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje P1. 960/05 od 2. juna 2006. godine kojim se tužba tužilje smatra povučenom.

Podneskom od 13. juna 2006. godine tužilja je podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 960/05 od 14. juna 2006. godine odbio kao neosnovan predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje u parnici iz radnog odnosa Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P1. 960/05 u kojoj je 2. juna 2006. godine odlučeno da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 960/05 od 27. juna 2006. godine obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 11.700,00 dinara.

Podnositeljka je 6. septembra 2006. godine izjavila žalbu i dopunu žalbe od 12. oktobra 2006. godine protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 960/05 od 2. juna 2006. godine kojim se tužba tužilje prema tuženoj smatra povučenom. Okružni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi, rešenjem Gž. 5286/06 od 26. aprila 2007. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 960/05 od 14. juna 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 960/05 od 8. oktobra 2007. godine odbacio kao neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje tužilje od 13. juna 2006. godine.

Tužilja je 3. januara 2008. godine izjavila žalbu kojom osporava rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 960/05 od 8. oktobra 2007. godine, ali kako iz sadržine žalbe proizlazi da istom traži i poništaj rešenja prvostepenog suda P1. 960/05 od 2. juna 2006. godine, to je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1178/08 od 16. aprila 2008. godine vraćen spis predmeta P1. 960/05 Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Podneskom od 9. juna 2008. godine tužilja i postupajući sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P1. 960/05, postupili su po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1178/08 od 16. aprila 2008. godine. Postupajući sudija je sačinio službenu belešku od 13. novembra 2009. godine kojom je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu na dalju nadležnost. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 595/10 od 6. oktobra 2010. godine ponovo su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu spisi predmeta P1. 960/05, radi dopune postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/2009).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se i da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat, a kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 4. i 6.); da će sud kad se ročište odloži, ako je moguće, odmah saopštiti prisutnima mesto i vreme novog ročišta (član 110. stav 2.); da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.); da ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud će rešenjem, protiv koga nije dozvoljena žalba, pozvati žalioca da u određenom roku dopuni ili ispravi žalbu podneskom pod uslovima predviđenim odredbama člana 103. ovog zakona, ako žalilac u određenom roku ne postupi po nalogu suda, sud će rešenjem odbaciti žalbu kao nepotpunu i ako žalba po svom sadržaju ima drugih nedostataka, prvostepeni sud će žalbu dostaviti drugostepenom sudu ne pozivajući žalioca da je dopuni, odnosno ispravi (član 358.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 373. stav 1. tačka 1)); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.);

Zakonom o radu je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro godinu dana, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 13. novembra 2005. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao dve godine, tri meseca i 26 dana, a isti do danas nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu da se radni spor reši u roku od šest meseci od dana pokretanja spora saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu i potrebu hitnog rešavanja saglasno odredbi člana 435. Zakona o paričnom postupku. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, posebno imajući u vidu da prvostepeni sud nije meritorno odlučio o tužbenom zahtevu, već je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a potom i rešenje o odbačaju predloga za vraćanje u pređašnje stanje kao neurednog.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Nakon podnošenja tužbe 13. novembra 2005. godine, pripremno ročište je održano 3. aprila 2006. godine, po proteku nepunih pet meseci od dana podnošenja tužbe. Propust prvostepenog suda ogleda se i u tome što izreka rešenja P1. 960/05 od 14. juna 2006. godine kojom je odbio kao neosnovan predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje u parnici iz radnog odnosa Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P1. 960/05 u kojoj je dana 2. juna 2006. godine odlučeno da se tužba smatra povučenom, protivreči razlozima u obrazloženju, a što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je postupajući po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu rešenjem Gž. 5286/06 od 26. aprila 2007. godine učinjenu povredu otklonio tek donošenjem rešenja P1. 960/05 od 8. oktobra 2007. godine, kojim je predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje od 13. juna 2006. godine odbačen kao neuredan. Naime, u konkretnom slučaju od donošenja rešenja prvostepenog suda kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje do donošenja rešenja kojim je odbacio navedeni predlog, protekao je period od godinu dana i tri meseca. Takođe je Ustavni sud ocenio da je Prvi opštinski sud u Beogradu nepotrebno prolongirao parnični postupak, jer je od prijema drugostepenog rešenja Gž. 1178/08 od 16. aprila 2008. godine do izjašnjenja tužilje 9. juna 2008. godine koje se odnosi na rešenja protiv kojih je izjavila žalbu i sačinjavanja službene beleške postupajućeg sudije u predmetu P1. 960/05 od 13. novembra 2009. godine do dostavljanja Višem sudu u Beogradu na dalju nadležnost protekla skoro jedna ipo godina.

Ustavni sud je takođe ocenio da je i postupak po žalbi pred Okružnim sudom u Beogradu trajao nepotrebno dugo. Drugostepeni sud je dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer između ostalog na osnovu podataka iz žalbe nije mogao utvrditi koje se rešenje pobija. Posle donošenja rešenja prvostepenog suda P1. 960/05 od 8. oktobra 2007. godine podnositeljku je zastupao punomoćnik - advokat koji je u njeno ime podneo žalbu koja je bila nerazumljiva, a iz iste se nije moglo utvrditi koje se rešenje pobija žalbom. Kako je žalbu u ime stranke, ovde podnositeljke ustavne žalbe podneo advokat, koja je pri tom nerazumnjiva, to je u skladu sa odredbom člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud morao primeniti odredbu člana 373. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku i odbaciti žalbu kao nepotpunu.

Po oceni Ustavnog suda, razlog dugog trajanja parničnog postupka je i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe i njenih punomoćnika, posebno iz razloga što je u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje istakla da na ročište zakazano za 2. jun 2006. godine nije pristupila zbog sumnje u pristrasnost sudije. Pored toga, doprinos podnositeljke dugom trajanju parničnog postupka ogleda se i u tome što se iz izjavljenih žalbi nije moglo utvrditi koje se rešenje pobija, jer ne sadrže tačnu oznaku broja i datuma donošenja rešenja, a eventualno se moglo raditi i o zahtevu za oslobađanje od troškova parničnog postupka, što se svakako ne može pripisati odgovornosti nadležnim sudovima.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu, kao i Okružnog suda u Beogradu u velikoj meri dovelo do toga da radni spor, koji je po svojoj prirodi hitan, traje do dana odlučivanja po ovoj ustavnoj žalbi duže od pet godina, da još nije okončan, odnosno da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 960/05 okončao u najkraćem mogućem roku.

8. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije mogao razmatrati povredu prava na pravično suđenje, jer o zahtevu podnositeljke nije pravnosnažno odlučeno, pa je Sud na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjeni, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti