Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 1646/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1399/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. A. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 1646/10 od 8. februara 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2319/11 od 21. maja 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/13 od 10. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A. iz Beograda je, 13. januara 2014. godine, preko punomoćnika G. Đ, S. N. i L. P, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/13 od 10. oktobra 2013. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2319/11 od 21. maja 2013. godine i presude Višeg suda u Beogradu P. 1646/10 od 8. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 1646/10.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P. 1646/10 od 8. februara 2011. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca Republike Srbije pa je obavezan podnosilac kao tuženi da se iseli iz poslovnog prostora i da taj prostor ispražnjen od lica i stvari preda na raspolaganje i nesmetano korišćenje tužiocu kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2319/11 od 21. maja 2013. godine odbijena žalba podnosioca i potvrđena je prvostepena presuda, a da je revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/13 od 10. oktobra 2013. godine odbijena kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv drugostepene presude; da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, obzirom na to da mu je pogrešnim tumačenjem odredaba Zakona o obligacionim odnosima oduzeto pravo korišćenja poslovnog prostora po osnovu dugoročnog zakupa; da je pravni prethodnik tužioca, Komisija Savezne vlade za administrativna pitanja 19. februara 1999. godine podnela tužbu protiv podnosioca radi iseljenja iz razloga što ugovor o zakupu nije stupio na snagu, jer podnosilac navodno nije uplatio tri mesečna iznosa zakupnine; da je Prvi opštinski sud u Beogradu usvojio tužbeni zahtev, dok je Okružni sud u Beogradu ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, da je prvostepeni sud, postupajući po primedbama drugostepenog suda odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke na okolnost izvršenih ulaganja podnosioca u poslovni prostor tužioca, odnosno njegovog pravnog sledbenika, ali sudski veštak nije sproveo veštačenje; da je Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv drugostepene presude i pri tome „prepisao“ presude nižih sudova u delu kojim konstatuje činjenicu da je među parničnim strankama zaključen ugovor o zakupu, „zaboravljajući“ pri tome da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta za iseljenje tuženog zbog nepostojanja ugovora o zakupu; da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužba podneta 19. februara 1999. godine, a revizijska odluka je doneta 10. oktobra 2013. godine; da je u osporenim presudama odlučeno o tužbenom zahtevu koji tužilac nije postavio jer uvažavajući činjenicu da sud nije vezan pravnim osnovom tužbe, u konkretnom slučaju je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da se iseli iz poslovnog prostora, zbog isteka ugovora o zakupu iako je u postavljenom tužbenom zahtevu traženo iseljenje tuženog zbog nepostojanja ugovora o zakupu.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Tražio je i naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 1646/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Savezna Republika Jugoslavija – Komisija Savezne vlade za administrativna pitanja je 22. februara 1999. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca, radi iseljenja. Predmet je dobio broj P. 1399/99.

Pred prvostepenim sudom su bila održana dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to tri zbog odsustva tuženog, a jedno zbog procesnih nedostataka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1399/99 od 26. decembra 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9875/01 od 17. decembra 2001. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 213/02 i održano je deset ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske i ekonomske struke, dok sedam ročišta nije bilo održano i to: dva zbog procesnih nedostataka, tri zbog nedolaska tuženog, a dva jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 213/02 od 21. decembra 2006. godine prekinut je predmetni postupak zbog prestanka postojanja tužioca i zatim je Republika Srbija, kao pravni sledbenik tužioca, 2. februara 2007. godine predložila nastavak postupka. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 213/02 od 23. jula 2007. godine nastavljen je prekinuti postupak.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P. 1646/10 od 8. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da se iseli iz poslovnog prostora bliže opisanog u izreci i da taj prostor ispražnjen od svih lica i stvari preda na raspolaganje i nesmetano korišćenje tužiocu; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2319/11 od 21. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu P. 1646/10 od 8. februara 2011. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 927/13 od 10. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2319/11 od 21. maja 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca, kao zakupodavac, i tuženi kao zakupac, dana 7. maja 1998. godine zaključili ugovor o zakupu određenih poslovnih prostorija i da je tim ugovorom utvrđena visina mesečne zakupnine; da je prema članu 9. ugovora, zakupac dužan da po potpisivanju ugovora, a pre njegovog stupanja na snagu, zakupodavcu plati tri mesečna iznosa zakupnine, što predstavlja avans na ime poslednja tri meseca do isteka roka na koji je ugovor zaključen; da je članom 10. ugovora bilo predviđeno da zakupac ne može vršiti ulaganja u poslovni prostor koja imaju karakter investicija, bez saglasnosti zakupodavca, a ukoliko zakupac dobije saglasnost zakupodavca za investiciona ulaganja, zakupodavac je saglasan da se sredstva uložena u vidu investicionih ulaganja kojima se povećava vrednost poslovnog prostora, priznaju zakupcu i kompenzuju iz dela zakupnine u visini 50% od mesečnog iznosa ugovorene zakupnine, sve do konačne kompenzacije; da se prema članu 13, ugovor zaključuje na određeno vreme od deset godina, a prema članu 18, da ugovor stupa na snagu ispunjenjem obaveza iz člana 9; da je tuženi 6. jula 1998. godine podneo zahtev za davanje saglasnosti za izvođenje investicionih radova u zakupljenom poslovnom prostoru, a pravni prethodnik tužioca mu je takvu saglasnost dao 26. oktobra 1998. godine; da je tuženi u januaru 1999. godine, po izvršenom renoviranju objekta, podneo zahtev da mu se priznaju izvršena investiciona ulaganja i da se za taj iznos izvrši kompenzacija međusobnih potraživanja; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 22. februara 1999. godine sa zahtevom za iseljenje tuženog iz zakupljenog poslovnog prostora, iz razloga što tuženi nije ispunio svoju obavezu iz člana 9. ugovora u pogledu uplate tri mesečna iznosa zakupnine, pa tako ni ugovor nije stupio na snagu u smislu člana 18. ugovora; da je tuženi osporavao tužbeni zahtev navodeći da je ugovor stupio na snagu jer je on sredinom jula 1998. godine ušao u posed zakupljenog poslovnog prostora i potom pribavio saglasnost pravnog prethodnika tužioca za izvođenje investicionih ulaganja u njegovu rekonstrukciju; da je odredbom člana 595. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen; da je u konkretnom slučaju ugovor zaključen 7. maja 1998. godine i iste godine tuženi je stupio u posed zakupljenog poslovnog prostora, pristupio njegovoj adaptaciji uz saglasnost zakupodavca i podneo mu zahtev za kompenzaciju troškova nastalih adaptacijom sa ugovorenom zakupninom; da je ugovor zaključen na rok od deset godina, a taj rok je istekao u toku prvostepenog postupka i uz to, nisu se stekli uslovi za prećutno obnavljanje zakupa u smislu člana 596. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se tužilac, pokretanjem ove parnice, sve vreme protivio trajanju ugovora; da je odredbama člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku propisano da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/91, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SCG“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da ugovor o zakupu obavezuje zakupodavca da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a zakupac se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (član 567. stav 1.); da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen (član 595.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i devet meseci tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 22. februara 1999. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom ukupno trajao 14 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je drugu prvostepenu presudu doneo nakon devet godina od ukidanja prve prvostepene presude od strane drugostepenog suda. Međutim, Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi delotvorno i efikasno postupali, tako je prva prvostepena presuda doneta nakon godinu dana i deset meseci od podnete tužbe, a drugostepeni sud je odlučio za godinu dana. Dalje, postupak pred drugostepenim sudom drugi je put trajao dve godine, dok je revizijski sud odlučio za pet meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca ustavne žalbe bio od materijalnog značaja, a ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da je podnosilac doprineo produženju postupka u trajanju od oko dve godine jer nije prisustvovao na šest ročišta, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je tokom njegovog trajanja, postupajući sud trebao da razjasni veći broj spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1399/99, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 1646/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o šteti koja mu je prouzrokovana i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja suda i prouzrokovane materijalne štete. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke u tom delu odbacio ustavnu žalbu na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje podnosilac obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke kojima je usvojen tužbeni zahtev protiv podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je pošao od odredbe člana 595. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen, te kako je tokom postupka utvrđeno da je ugovor o zakupu spornog poslovnog prostora između pravnog prethodnika tužioca i podnosioca zaključen 7. maja 1998. godine, to je protekao ugovoreni rok zakupa od deset godina, čime je podnosiocu prestao pravni osnov za državinu spornog poslovnog prostora. Dakle, u konkretnom slučaju, ne može se smatrati ni da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni, u smislu odredbe člana 596. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se zakupodavac protivio korišćenju spornog poslovnog prostora od strane tuženog i pre isteka vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, s obzirom na to da je tužbu za iseljenje tuženog tužilac podneo još 19. februara 1999. godine, te je iz navedenih razloga ustavnopravno prihvatljiv stav prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda da je podnosilac dužan da se iseli iz spornog poslovnog prostora.

Ustavni sud konstatuje da činjenice na koje podnosilac ukazuje a koje se odnose na investiciona ulaganja koja je vršio u poslovni prostor mogu biti predmet utvrđenja u drugoj parnici koja se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a po tužbi tužioca radi plaćanja zakupnine i kompenzacionoj protivtužbi podnosioca po osnovu uloženih sredstava za adaptaciju navedenog poslovnog prostora, dok je predmet predmetnog postupka iseljenje podnosioca.

Dakle, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo i potpuno obrazloženo stanovište prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda, zbog čega nisu prihvatljivi navodi podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda odbio kao neosnovanu.



9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.