Zastarelost potraživanja naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti usled torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na naknadu štete. Potraživanje naknade štete je ispravno odbijeno kao zastarelo, jer je tužba podneta nakon proteka subjektivnog roka od tri godine od saznanja za konačan oblik bolesti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š. M. iz sela Murovce , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Š. M . izjavljena presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2187/13 od 10. marta 201 6. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. M . iz sela Murovce izjavio je Ustavnom sudu, 26. maja 201 6. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2187/13 od 10. marta 2016. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl ana 2 5, člana 32. stav 1, te čl. 35. i 36. Ustava Republike Srbije, odnosno prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Konvencije Ujedinjenih Nacija protiv torture i drugih svirepih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, čiju neposrednu primenu garantuje Ustav Republike Srbije „a koja po sadržini odgovaraju navedenim pravima iz Ustava“.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podne o tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njim izvršili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova , te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je zbog zastarelosti pravnosnažno odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti. Podnosilac, u suštini, smatra da je osporena presuda zasnovana na proizvoljnom tumačenju zakonskih odredaba kojima se propisuju rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete, navodeći da konkretno potraživanje nije zastarelo, jer rokovi zastarelosti ne mogu početi da teku pre nego što je završeno lečenje. Po mišljenju podnosioca, p očetak toka zastarelosti se ne može vezati za nastanak bolesti u smislu ispoljavanja konačnih simptoma i tegoba kao formiranja kliničke slike bolesti, već za trenutak upoznavanja oštećenog lica sa štetnim posledicama i obimom štete. tj. eventualnim ishodom lečenja i umanjenjem opšte životne aktivnosti. Podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava zasniva na tome što je Apelacioni sud u Beogradu u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite presude, zauzimajući različite stavove vezane za zastarelost potraživanja naknade štete. Takođe, smatra da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i „specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosioca, kao i period u kome se predmetni događaj odigrao u kome je došlo do sistematskog kršenja prava i sloboda pripadnika bošnjačke nacionalne manjine“ , iznoseći i tvrdnju o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 17652/12 od 11. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena - Republika Srbija da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 600.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom, a u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 2187/13 od 10. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda P. 17652/12 od 11. decembra 2012. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da su tužioca u januaru i maj u 1994. godine privodili pripadnici SUP Novi Pazar - Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije; da je u tim prilikama tužilac bio izložen psihičkom i fizičkom maltretiranju od strane više pripadnika SUP Novi Pazar; da se tužilac odazvao na poziv koji mu je uručen radi informativnog razgovora i inspektor SUP Novi Pazar ga je saslušavao od 9,00 do 14,30 časova, o čemu je sačinjena i pismena izjava koja je odgovarala onome što je tužilac prilikom saslušanja rekao; da je inspektor SUP Novi Pazar pocepao izjavu tužioca, da je vređao tužioca govoreći mu da laže, nakon čega ga je udarao palicama po nogama i rukama što je trajalo do 21,30 časova; da je nakon tog događaja tužiocu i u maju 1994. godine dostavljen poziv za informativni razgovor, ali zbog torture koju je preživeo prilikom prethodnog saslušanja, tužilac je pokušao da izvrši samoubistvo izazivanjem strujnog udara, pa je hitno prevezen u zdravstvenu ustanovu gde mu je ukazana pomoć; da se potom 45 dana lečio u Institutu za neuropsihijatriju u stacionaru „A.“; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste neuropsihijatrije, utvrđeno da je kod tužioca zbog privođenja u policijsku stanicu došlo do psihopatološkog ispoljavanja ponašanja koje je izazvalo egzogeni duševni poremećaj zbog usamljenosti, fizičke i psihičke iscrpljenosti, neizvesnosti od kazne i izdržavanja iste; da se kao posledica navedenih događaja, kod tužioca javila anksioznost, depresivnost sa tendencijom ka somatizaciji, zbog čega je i lečen u stacionaru „A.“, a da je potom lečenje nastavio kod psihijatra u mestu svog prebivališta; da je kao posledica navedenog oboljenja kod tužioca došlo do umanjenja životne aktivnosti od 10% trajno, koje se ogleda u nemogućnosti opuštanja, obeshrabrenosti, slabijoj koncentraciji i brzom zamaranju do koga dolazi pri neznatnim naporima i iziskivanju većih napora prilikom obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti; da tužilac nema mogućnost da doživi i oseti zadovoljstvo i d a mu je snižen prag frustracione tolerancije; da je iz iskaza sudskog veštaka utvrđeno da je bolest kod tužioca dobila konačan oblik 9. aprila 2002. godine, kada je tužiocu objašnjeno da je bolest hroničnog toka i konačnog oblika, ali da lečenje nije završeno i da će najverovatnije trajati do kraja života. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva utvrdio potpuno i pouzdano na osnovu dokaza koje je pravilno ocenio primenom odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku; da žalbom tužioca činjenično stanje nije dovedeno u sumnju; da razloge koje je za svoj činjenično-pravni zaključak dao prvostepeni sud, u svemu je, kao pravilne, prihvatio drugostepeni sud; da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe članova 360. stav 1. i 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan; da u situaciji u k ojoj je utvrđeno da postoji uzročno-posledična veza između oboljenja tužioca i postupanja službenih lica organa tužene, tužena bi bila odgovorna da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove koje je trpeo i trpi zbog umanjenja životne aktivnosti, da tokom postupka nije istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja; da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, imajući u vidu da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste neuropsihijatrije proizlazi da je bolest tužioca dobila konačan oblik 9. aprila 2002. godine; da je tog dana tužiocu saopšteno i objašnjeno da je bolest hroničnog toka i konačnog oblika, bez obzira što lečenje traje i dalje, pa kako je tužilac tužbu podneo 11. decembra 2006. godine, to je pre podnošenja tužbe protekao subjektivni rok propisan odredbom član a 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega je tužiocu u smislu člana 360. stav 1. istog zakona prestalo pravo da zahteva ispunjenje obaveze; da neosnovano tužilac u žalbi osporava zaključak prvostepenog suda o tome kada je bolest tužioca dobila konačan oblik, nepravilno smatrajući da je tužilac za bolest saznao tek kada je sudski veštak u ovoj parnici dao stručni nalaz i mišljenje; da su se kod tužioca prvi simptomi bolesti pojavili još 1994. godine kada je, nakon što je primio poziv za drugo saslušanje, pokušao samoubistvo, nakon čega je hospitalizovan i tada je počelo njegovo lečenje; da iz medicinske dokumentacije na osnovu koje je sudski veštak, pored ostalog, dao nalaz i mišljenje, proizlazi da je tužiocu 9. aprila 2002. godine saopšteno da je bolest dobila hronični tok i konačan oblik, s tim da će lečenje verovatno trajati do kraja tužiočevog života; da je od tog dana (9. aprila 2002. godine) počeo da teče trogodišnji rok zastarelosti podraživanja propisan odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u okviru koga je tužilac mogao da podnese tužbu za naknadu nematerijalne štete; da u protivnom - kada bi se prihvatila tvrdnja tužioca da rok zastarelosti počinje da teče od k ada je sudski veštak medicinski konkretizovao i označio bolest tužioca medicinskim nazivom, značilo bi da je do tada tužilac bio zdrav ili da je u pitanju bolest kojoj je potreban dugi niz godina da se razvije i ispolji, pri čemu nije od uticaja činjenica da lečenje tužioca još uvek traje, već da je bolest dobila svoj konačan oblik; da tužilac neosnovano smatra da je, u konkretnom slučaju , trebalo primeniti objektivni rok zastarelosti iz čl ana 376. st av 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da u postojećoj pravnoj situaciji nema mesta primeni objektivnog roka zastarelosti zbog toga što je tužilac 9. aprila 2002. godine saznao za štetu i njen obim, pa je od tog momenta do podnošenja tužbe u toj parnici protekao subjektivni rok zastarelosti iz člana 376. st av 1. istog zakona, čijim protekom je prestalo pravo tužioca da zahteva od tužene naknadu štete; da subjektivni rok teče i ističe u okviru objektivnog roka zastarelosti potraživanja, ali u situaciji kada je subjektivni rok protekao pre isteka objektivnog roka, tužilac se ne može pozivati na objektivni rok, jer je istekom subjektivnog roka prestalo njegovo pravo da zahteva naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ističe da je došlo do povre de prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosi lac svoje tvrdnje o povredi označenog prava prvenstveno zasnivana činjenici da je drugostepeni sud proizvoljno utvrdio trenutak od koga je počeo da teče rok zastarelosti potraživanja naknade štete.

S tim u vezi, Ustavni sud nasuprot tvrdnjama podnosioca, nalazi da je osporena presud a zasn ovana na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava . Naime, u obrazloženju osporene presude je navedeno da je, u konkretnom slučaju, podnosilac zbog psihičkog i fizičkog maltretiranja službenih lica tužene psihički oboleo, čije se posledice ne mogu sanirati, a da je trogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan odredbom člana 376. stav 1. ZOO počeo da teče onog trenutka kada je ta bolest dobila svoj konačni oblik ( 9. aprila 2002. godine). U situaciji kada je tužba podneta 11. decembra 2006. godine, zaključak Apelacionog suda da je zastarelo potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe se ne iskazuje ni kao proizvoljan, niti arbitreran. Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka prihvatio zaključke redovnih sudova da se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je bolest (psihička) iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu što lečenje oštećenog nije završeno i što može trajati do kraja njegovog života (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da su neosnovani navodi ustavne žalbe da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na navodima koji se, u suštini, odnose na povred u prava na pravično suđenje , te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presud u Evropskog suda za ljudska prava u predmet u Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava, kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatvoru, pravni lek koji bi treba lo da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije uglavnom će biti građanska tužba za odštetu ( odluka u predmetu X protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj 8462/79 od 8. jula 1980. godine) . Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe u parnici podneo tužbeni zahtev za naknadu štete, koji bi, da tužena nije istakla prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, očigledno bio usvojen, kako je to i konstatovano u osporenoj presudi, Ustavni sud nalazi da nije moglo doći do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Vezano za istaknutu povred u prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je Apelacioni sud u osporenoj presudi Gž. 2187/13 od 10. marta 2016. godine zauzeo stav da je potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo zbog proteka roka propisanog odredbom člana 376. stav 1. ZOO, uz konstataciju da je subjektivni rok počeo da teče od trenutka kada je psihička bolest podnosioca dobila hronični tok i konačan oblik. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud je zaključio da, kako je subjektivni rok u konkretnom slučaju protekao, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete i nema mesta primeni objektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 2. ZOO . U bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, Apelacioni sud je u presudama Gž. 727/14 od 19. novembra 201 4. godine i Gž. 5290/12 od 20. februara 201 3. godine, zauzeo gotovo identičan stav - da zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od kada je bolest (tužilaca) dobila konačan oblik. U tim parnicama, pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a tužena Republika Srbija je obavezana da im naknadi nematerijalnu štetu, jer njihova potraživanja nisu bila zastarela, za razliku od potraživanja podnosioca ove ustavne žalbe. Dakle, Apelacioni sud , kao sud poslednje instance, ni je u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama iskaza o različit e stavove po pitanju trenutka od kada počinje teći zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti . Činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, jer je tužbu podneo nakon proteka roka određen og odredb om člana 376. stav 1. ZOO, govori u prilog da nije bilo različitog postupanja, jer su drugi tužioci podneli tužbe pre isteka tog roka. Što se tiče presude Apelacionog suda Gž. 7971/10 od 18. maja 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te stoga jedna potencijalno različita odluka (navedena presuda) ipak ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe p ovredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasniva na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u predmetnom postupku imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime mu je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što je podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan konačnim ishodom parničnog postupka, ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporen om presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Zastarelost potraživanja naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti usled torture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti