Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje podnosioca u upravnim sporovima povodom invalidske penzije. Sudovi nisu adekvatno cenili dokaze o bolovanju i uplati doprinosa pre donošenja rešenja. Poništene su presude Upravnog suda i naloženo donošenje novih odluka uz pravilnu primenu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4190/2020
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama B. I. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba B. I. i utvrđuje da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad broj 37-182.11.036097/2017 od 4. septembra 2017. godine, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.11-36097 od 8. novembra 2017. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.11-36097 od 8. novembra 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba B. I. i utvrđuje da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad broj 37-182.10-36097/2020 od 4. septembra 2020. godine, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.10-36097 od 21. oktobra 2020. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.10-36097 od 21. oktobra 2020. godine.

5. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. B. I. iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 14. aprila 2020. godine, preko punomoćnika N. Z, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 28. maja 2020. godine, protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad broj 37-182.11.036097/2017 od 4. septembra 2017. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.11-36097 od 8. novembra 2017. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine, zbog povrede prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava Republike Srbije. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-4190/2020.

U toj ustavnoj žalbi se navodi da je u postupku koji je okončan osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na invalidsku penziju, ali da mu u staž osiguranja nisu priznati određeni periodi od 1991. do 1998. godine, sa prekidima, uz obrazloženje da nema dokaza da su za te periode, koje je podnosilac proveo u radnom odnosu, uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ističe se da je podnosilac nadležnom organu dostavio dokaze iz kojih proizlazi da su porezi i doprinosi za sporne periode plaćeni.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji navedenu ustavnu žalbi, poništi osporene akte, vrati predmet na ponovno odlučivanje i naloži da se donese nova odluka kojom će se u staž osiguranja priznati i vreme provedeno na radu u spornim periodima.

B. I. iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 13. juna 2023. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad broj 37-182.10-36097/2020 od 4. septembra 2020. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.10-36097 od 21. oktobra 2020. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine, zbog povrede prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava Republike Srbije. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-7052/2023.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom okončan postupak u kome je izmenjeno pravnosnažno rešenje Fonda od 4. septembra 2017. godine, tako što je podnosiocu utvrđen nov uvećani iznos invalidske penzije, čija isplata se vrši od 1. jula 2020. godine. Podnosilac smatra da je pogrešno utvrđeno da je zahtev za izmenu pravnosnažnog rešenja podneo 24. juna 2020. godine, ističući da je reč o molbi (urgenciji) za donošenje rešenja po zahtevu od 9. februara 2017. godine, koji se nalazi u spisima predmeta, uz koji su dostavljene sudske odluke, na osnovu kojih je bilo potrebno sa ranijim datumom utvrditi veći iznos penzije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji navedenu ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim aktima povređeno navedeno pravo i obaveže prvostepeni organ da donese novo rešenje. Zahteva se i naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, u opredeljenom novčanom iznosu.

Sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ broj 103/13), predmet Už-7052/2023 spojio sa predmetom Už-4190/2020, radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad D. broj 37-036097 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine

Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2013. godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je doneo privremena rešenja od 12. juna 2014, 29. jula 2015. i 29. marta 2017. godine, kojima je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na invalidsku penziju počev od 13. marta 2014. godine i svakim od tih rešenja je utvrđivan duži staž osiguranja i određivan novi mesečni iznos penzije. Kao razlog privremenosti poslednjeg privremenog rešenja je navedeno to što po presudama suda nisu uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime utvrđenih razlika zarada i što nisu uplaćeni doprinosi za sledeće periode koji se zbog toga ne mogu utvrditi u staž osiguranja: od 1. novembra 1991. do 2. marta 1992. godine, od 3. marta 1992. do 28. februara 1994. godine, od 1. januara 1995. do 31. decembra 1996. godine i od 1. januara do 15. marta 1998. godine.

Podnosilac je u prilog tvrdnje da je u periodu od 12. oktobra 1992. do 28. februara 1994. godine bio privremeno sprečen za rad usled povrede na radu (bolovanje) u toku radnog odnosa kod poslodavca PP „Z.“ Kisač, priložio medicinsku dokumentaciju i dokumentaciju o ostvarivanju prava po osnovu invalidnosti nastalu u tom periodu, pre svega, otpusne liste o bolničkom lečenju, nalaze, ocene i mišljenja lekarske komisije Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje – Filijala za Južnobački okrug kojima je podnosiocu produžavano bolovanje tokom 1993. godine, nalaze, ocene i mišljenja drugostepene lekarske komisije istog zavoda u kojima je navedeno da je podnosilac na bolovanju od 12. oktobra 1992. godine i da je sposoban za posao od 1. marta 1994. godine, rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu broj I-88123 od 24. decembra 1993. godine, kojim je podnosiocu utvrđena III kategorija invalidnosti i priznato mu pravo na raspoređivanje na druge odgovarajuće poslove sa punim radnim vremenom i rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije u Novom Sadu broj 69-IP-88123 od 16. maja 1994. godine kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Republički fond za zdravstveno osiguranje – Filijala za Južnobački okrug je dopisom od 23. februara 2017. godine obavestio prvostepeni organ da nije u mogućnosti da dostavi podatke o isplati naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad koja je trajala preko 30 dana u periodu od 3. marta 1992. do 28. februara 1994. godine, jer se ta dokumentacija čuva deset godina, nakon čega se izlučuje.

Podnosilac je u toku radnog odnosa u PP „Z.“ Kisač istovremeno bio osnivač preduzeća „F.“ Novi Sad, u periodu od 24. septembra 1992. do 3. oktobra 1993. godine. Prema uverenju Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad broj 437-00-00116/2016-12A02 od 21. januara 2016. godine podnosiocu je kao osnivaču navedenog preduzeća rešenjem Filijale utvrđena obaveza doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za 1992. i 1993. godinu, koju je on u celosti uplatio.

Osporenim rešenjem prvostepenog organa broj 37-182.11.036097/2017 od 4. septembra 2017. godine, kojim je zamenjeno privremeno rešenje od 29. marta 2017. godine, utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na invalidsku penziju počev od 13. marta 2014. godine, u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu, navršeni penzijski staž i da se ne priznaje u staž osiguranja vreme provedeno u radnom odnosu u periodima od 1. novembra 1991. do 2. marta 1992. godine, od 3. marta 1992. do 28. februara 1994. godine, od 1. januara 1995. do 31. decembra 1996. godine i od 1. januara do 15. marta 1998. godine, jer za te periode nisu uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 30-02/182.11-36097 od 8. novembra 2017. godine je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je, na osnovu ispisa podataka o stažu i zaradama iz baze matične evidencije, utvrdio da je za podnosioca u toj evidenciji registrovan ukupan staž od 23 godine, pet meseci i šest dana. Isti organ je naveo da u matičnoj evidenciji, pored prijava i odjava na osiguranje za periode za koje su plaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje i na osnovu kojih su registrovani staž i ostvarene zarade, postoje i prijave i odjave na osiguranje za periode za koje nema dokaza da su izmireni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, te se staž ne može utvrditi za te periode i oni se ne uračunavaju u ukupan penzijski staž. Navedeno je da je podnosilac u tim periodima bio u osiguranju kod poslodavaca koji su sada neaktivni privredni subjekti, od kojih Istorijski arhiv grada Novog Sada nije primio dokumentaciju, između ostalog, o stažu i izmirenim doprinosima, niti o tome ima podataka u Poreskoj upravi i Narodnoj banci Srbije. Kada je reč o periodu za koji podnosilac tvrdi da je bio na bolovanju zbog pretrpljene povrede na radu i za koji je primao naknadu zarade zbog privremene sprečenosti za rad preko 30 dana, drugostepeni organ je naveo da Republički fond za zdravstveno osiguranje ne poseduje dokumentaciju koja bi bila dokaz o postojanju osiguranja, jer se ona čuva deset godina. Za sporne periode od 1995. do 1998. godine je navedeno da u spisima predmeta postoji službena zabeleška da kontrola doprinosa i staža kod poslodavca „F.“ za te periode nije u nadležnosti Fonda, zbog čega ne postoji mogućnost registrovanja staža i ostvarenih zarada. Ocenjujući navode žalbe kojima se izražava sumnja u pravilnost podataka o ostvarenim zaradama kod poslodavca J. „S.“ Novi Sad, istaknuto je da se iz spisa predmeta vidi da je za 2013. godinu izvršena korekcija podataka u skladu sa presudom suda, dok za druge godine podnosilac nije ni uz žalbu dostavio dokaze na kojima zasniva sumnju u tačnost unetih podataka o zaradama.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi organ odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, budući da je staž osiguranja određen na osnovu podataka iz matične evidencije, uvidom u svu priloženu dokumentaciju, kao i proverom kod nadležnih organa, te da je podnosilac u spornim periodima bio u osiguranju kod poslodavaca koji su sada neaktivni privredni subjekti i za koje periode nema podataka da su doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje plaćeni. U tom smislu, Upravni sud je našao da je pravilan zaključak da se sporni periodi, primenom odredbe člana 85. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali i ocenom dokaza koje je podnosilac priložio i proverom podataka po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 126. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, ne mogu uračunati u staž osiguranja. Navodi tužbe kojima se ukazuje da podnosiocu nisu uračunati u staž osiguranja periodi za koje je priložio M-4 obrasce, uverenje Poreske uprave, finansijske izveštaje i medicinsku dokumentaciju, po nalaženju Upravnog suda, nisu osnovani, s obzirom na to da je prvostepeni organ pravilno utvrdio dužinu staža osiguranja i visinu invalidske penzije na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji i sve raspoložive dokumentacije.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine

Podnosilac ustavne žalbe je uz podnesak od 9. februara 2017. godine, naslovljen kao molba, dostavio prvostepenom organu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Novom Sadu, kojima je njegov bivši poslodavac, J. „S.“ Novi Sad (u daljem tekstu: J. „S.“ Novi Sad), obavezan da podnosiocu isplati opredeljene novčane iznose, koji mogu uticati na visinu invalidske penzije, i to: presudu P1. 1259/14 od 13. jula 2016. godine na ime neisplaćenih zarada za oktobar i novembar 2013. godine, presudu P1. 627/14 od 1. aprila 2015. godine na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2013. godinu, presudu P1. 1823/14 od 22. oktobra 2015. godine na ime manje isplaćenog regresa za 2012. godinu, presudu P1. 1747/16 od 11. januara 2017. godine na ime manje isplaćenih zarada za period od avgusta do oktobra 2013. godine i presudu P1. 953/14 od 20. maja 2015. godine na ime manje isplaćenih zarada za period od januara 2010. do decembra 2011. godine.

Podnosilac je u žalbi izjavljenoj 2. oktobra 2017. godine protiv prvostepenog rešenja od 4. septembra 2017. godine, kojim je utvrđen konačan iznos invalidske penzije, istakao da su uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose isplaćene po navedenim presudama nadležnog suda, čemu u prilog je dostavio obaveštenja Poreske uprave o podnetim pojedinačnim poreskim prijavama bivšeg poslodavca J. „S.“ Novi Sad.

Podnosilac je potom podneskom od 24. novembra 2017. godine tražio od prvostepenog organa da utvrdi nov iznos invalidske penzije, imajući u vidu uplaćene doprinose, čemu u prilog je dostavio rešenje Privrednog suda u Novom Sadu od 18. aprila 2017. godine, kojim se bivšem poslodavcu nalaže da izvrši uplatu doprinosa, i informaciju poslovne banke o platnim transakcijama bivšeg poslodavca na dan 10. maja 2017. godine. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom podnesku podnosioca.

J. „S.“ je 28. novembra 2017. godine dostavio prvostepenom organu prijave promene podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade, odnosno osnovice osiguranja i visine uplaćenog doprinosa (M-8 obrasce), sa izvodima iz pojedinačnih poreskih prijava za poreze i doprinose po odbitku iz elektronske baze podataka Poreske uprave, u kojima je 12. maj 2017. godine naveden kao datum plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na primanja iz radnog odnosa od 2010. do 2013. godine isplaćena po pravnosnažnim presudama, kao i da stanje zaduženja po broju odobrenja za plaćanje iznosi 0,00 na dan izrade izvoda 12. maja 2017. godine. U prilog činjenice o uplati doprinosa priložen je i izvod tekućeg računa bivšeg poslodavca od 10. maja 2017. godine.

Promene podataka su unete u matičnu evidenciju Fonda, na osnovu navedenih M-8 obrazaca, 27. jula 2020. godine.

Podnosilac je 24. juna 2020. godine podneo prvostepenom organu molbu da mu se izda rešenje o novom iznosu penzije u skladu sa naknadno uplaćenim doprinosima na iznose dosuđene prethodno navedenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu.

Osporenim rešenjem prvostepenog organa broj 37-182.10-36097/2020 od 4. septembra 2020. godine izmenjeno je pravnosnažno rešenje tog organa od 4. septembra 2017. godine tako što je podnosiocu ustavne žalbe određen novi uvećani iznos invalidske penzije počev od 1. jula 2020. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je postupak za izmenu pravnosnažnog rešenja pokrenut po zahtevu podnosioca od 24. juna 2020. godine, u smislu člana 105. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Kako je promena u iznosima zarada za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu u bazi podataka o osiguranicima Fonda kao činjenica koja je od uticaja na pravo korisnika „dostavljena“ nakon donošenja rešenja od 4. septembra 2017. godine, prvostepeni organ je ocenio da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 105. stav 2. Zakona za izmenu pravnosnažnog rešenja.

Osporenim rešenjem drugostepenog organa broj 30-02/182.10-36097 od 21. oktobra 2020. godine odbijena je žalba podnosioca.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, prvostepeni organ je pravilno primenio odredbu člana 105. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer je uvidom u matičnu evidenciju utvrdio da je na osnovu M-8 obrazaca koje je podneo J. „S.“ Novi Sad došlo do promene u iznosima zarada za period od 2010. do 2013. godine, što su činjenice koje su od uticaja na pravo korisnika, a nastale su posle donošenja rešenja od 4. septembra 2017. godine. Takođe, Upravni sud je našao da je prvostepeni organ pravilno primenio i odredbu člana 105. stav 3. Zakona kada je utvrdio da nov iznos penzije pripada od 1. jula 2020. godine, odnosno od prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva za izmenu rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 70. stav 1. Ustava je utvrđeno da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari su relevantne i odredbe sledećih propisa:

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/2004 - drugi zakon, 85/05, 101/05 – dr.zakon, 63/06 – Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14), u tekstu koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti (član 5. stav 1.); da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču, ostvaruju i koriste pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom (član 5. stav 2.); da se u staž osiguranja računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 46.); da se penzijski staž i zarade, naknade, ugovorne naknade, odnosno osnovice osiguranja, kao i druge činjenice od uticaja na sticanje i utvrđivanje prava, osim nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja, uzimaju u obzir pri ostvarivanju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji (član 85. stav 1.); da se činjenice koje se, u skladu sa zakonom, ne utvrđuju u matičnoj evidenciji, a koje su od značaja za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, utvrđuju u postupku rešavanja o tim pravima (član 91.); da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja (član 104. stav 1. tačka 1)); da se ponavljanje postupka pokreće na predlog osiguranika ili po službenoj dužnosti (član 104. stav 2.); da se u ponovljenom postupku primenjuju propisi koji su važili u vreme donošenja rešenja po kome se postupak ponavlja (član 104. stav 3.); da na osnovu podataka pribavljenih u ranijem i ponovljenom postupku, nadležni organ novim rešenjem može ranije rešenje koje je bilo predmet ponavljanja ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (član 104. stav 4.); da prava utvrđena novim rešenjem pripadaju od prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva za ponavljanje postupka, odnosno od prvog dana narednog meseca od dana donošenja rešenja u postupku ponavljanja pokrenutom po službenoj dužnosti (član 104. stav 5.); da će se novo rešenje doneti i ako se sazna za činjenice koje su od uticaja na pravo osiguranika, a koje su nastale posle donošenja rešenja (član 105. stav 2.); da prava utvrđena rešenjem donetim u postupku izmene pripadaju od prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva za izmenu rešenja, odnosno od prvog dana narednog meseca od dana donošenja rešenja u postupku za izmenu pokrenutom po službenoj dužnosti (član 105. stav 3.); da se u prijave podataka za matičnu evidenciju podaci unose samo na osnovu javnih isprava i evidencija propisanih zakonom (član 134.); da se prijava o promeni podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade, osnovice osiguranja, odnosno ugovorene naknade koje služe za utvrđivanje visine prava i visine uplaćenih doprinosa dostavlja u roku od tri dana od dana utvrđene promene, odnosno od dana prijema pravnosnažnog rešenja kojim je utvrđena promena podataka (član 144. stav 1. tačka 4)); da je Fond dužan da podatke iz prijava iz člana 144. tač. 3) i 4) ovog zakona unese u matičnu evidenciju u roku od 60 dana od dana prijema prijave, a najdocnije do kraja tekuće godine za prethodnu godinu (član 145. tačka 2)); da će se novčanom kaznom od 10.000 do 800.000 dinara kazniti za prekršaj fond ako u matičnu evidenciju ne unese podatke u rokovima iz člana 145. ovog zakona (član 215. stav 1.); da će se za radnje iz stava 1. ovog člana kazniti za prekršaj i odgovorno lice u fondu novčanom kaznom od 2.500 do 50.000 dinara (član 215. stav 2.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku „Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US) je propisano: da se postupak koji je okončan rešenjem protiv kojeg ne može da se izjavi žalba (konačno rešenje) ponavlja ako se sazna za nove činjenice ili stekne mogućnost da se izvedu novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa ranije iznetim činjenicama ili izvedenim dokazima, mogli da dovedu do drukčijeg rešenja (član 176. stav 1. tačka 1)); da ponavljanje postupka može da zahteva stranka (član 177. stav 1.); da organ koji je doneo konačno rešenje može da ponovi postupak po službenoj dužnosti (član 177. stav 2.); da po ponavljanju postupka, nadležni organ može ostaviti na snazi konačno rešenje ili doneti novo rešenje kojim se, s obzirom na okolnosti slučaja, konačno rešenje poništava ili ukida (član 182. stav 3.).

Odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04, 45/05 i 101/05) bilo je propisano: da su obavezno osigurana lica prema ovom zakonu (u daljem tekstu: osiguranici) lica zaposlena u preduzeću (član 8. stav 1. tačka 1)); da pravo na naknadu zarade imaju osiguranici zaposleni iz člana 8. tač. 1) do 3) ovog zakona (član 29. tačka 1)); da naknada zarade pripada osiguranicima iz člana 29. ovog zakona ako su usled bolesti ili povrede privremeno nesposobni za rad (član 30. tačka 1)); da je, u slučaju dužeg trajanja sprečenosti za rad prouzrokovane bolešću ili povredom, a najkasnije po isteku jedne godine neprekidne nesposobnosti za rad, Zavod dužan da radnika sa potrebnom medicinskom dokumentacijom uputi nadležnom organu za ocenu radne sposobnosti, odnosno invalidnosti prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 34. stav 1.); da kada je radnik u toku privremene sprečenosti za rad upućen organu iz stava 1. ovog člana Zavod mu isplaćuje naknadu zarade na svoj teret do dana utvrđivanja invalidnosti, a najduže 60 dana od dana podnošenja zahteva za pokretanje postupka u odgovarajućoj organizaciji penzijskog i invalidskog osiguranja, a posle toga dana na teret nadležne organizacije za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 34. stav 2.); da naknada zarade koja se obezbeđuje iz sredstava Zavoda iznosi 100% od osnova za naknadu i ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom, u slučajevima kada je uzrok sprečenosti za rad povreda na radu i profesionalna bolest (član 44. stav 2. tačka 1)); da naknadu zarade za slučajeve privremene sprečenosti za rad iz člana 30. ovog zakona, za prvih 30 dana sprečenosti za rad obezbeđuje poslodavac iz svojih sredstava, a posle toga dana Zavod, ukoliko ovim zakonom nije drugačije određeno (član 50. stav 1.); da ocenu privremene sprečenosti za rad posle 30-tog dana vrši lekarska komisija (član 90. stav 2.).

Odredbom člana 21. stav 6. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96) bilo je propisano da za vreme za koje je osiguranik ostvario naknadu zarade prema propisima o zdravstvenom osiguranju, za utvrđivanje penzijskog osnova uzima se prosečni mesečni iznos zarade, odnosno osnovice osiguranja ostvarene u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj je nastala privremena sprečenost za rad preračunat koeficijentom za valorizaciju utvrđenim za tu godinu.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 79/91, 9/92, 20/92, 49/92 i 75/92), koji se primenjivao od 1. januara 1992. do 18. marta 1993. godine, bilo je propisano da doprinose za socijalno osiguranje obračunavaju isplatioci zarada i drugih ličnih primanja, prilikom svake isplate zaposlenima i uplaćuju ih na račune odgovarajućih organizacija.

Odredbama Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 20/93, 47/93 i 28/94), koji je bio na snazi od 19. marta 1993. godine, bilo je propisano: da je za lica koja zbog privremene sprečenosti za rad po propisima o zdravstvenom osiguranju, ostvaruju prava na novčanu naknadu, obveznik doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti, poslodavac, odnosno zavod za zdravstveno osiguranje, zavisno od toga ko obezbeđuje novčanu naknadu (član 14. stav 1.); da osnovicu doprinosa za socijalno osiguranje čini naknada zarade, odnosno plate za vreme privremene sprečenosti za rad (član 15. tačka 2)); da doprinos za socijalno osiguranje na teret osiguranika i poslodavaca utvrđuju isplatioci zarada, odnosno plata i naknada zarada, odnosno plata, prilikom svake isplate i uplaćuju ih na propisane računa (član 47. stav 1.); da na način iz stava 1. ovog člana postupaju i fondovi za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno zavod za zdravstveno osiguranje (član 47. stav 2.).

Odredbama člana 24. Zakona o računovodstvu („Službeni list SFRJ“, broj 12/89) bilo je propisano da se godišnji obračuni i konačni obračuni ličnog dohotka radnika čuvaju trajno (stav 1.) i da je organizacija dužna da trajno čuva isplatne liste sa ličnim dohocima radnika za koje ne raspolaže konačnim obračunima ličnog dohotka (stav 2.).

Odredbama člana 20. Zakona o računovodstvu („Službeni list SFRJ“, br. 18/93, 24/93, 24/94, 12/95 i 28/96) bilo je propisano da se godišnji obračuni i konačni obračuni zarada zaposlenih čuvaju trajno (stav 1.) i da je pravno lice dužno da trajno čuva isplatne liste sa podacima o zaradama zaposlenih za periode za koje ne raspolaže konačnim obračunima tih zarada (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe da u postupku, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 7. februara 2020. godine, bliže označeni periodi nisu utvrđeni u staž osiguranja, iako su, kako tvrdi, za te periode uplaćeni porezi i doprinosi.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi od 14. aprila 2020. godine nije formalno pozvao na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se iz sadržine te ustavne žalbe može zaključiti da se podnosilac, u suštini, žali i na povredu navedenog prava. Ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnih organa i suda. Stoga je Sud razloge i navode te ustavne žalbe cenio sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da sporni periodi u kojima je podnosilac bio u osiguranju (obavezno osiguran) nisu priznati u staž osiguranja podnosiocu ustavne žalbe jer je u sprovedenom postupku utvrđeno da u bazi podataka matične evidencije Fonda nisu registrovani podaci o stažu i zaradi podnosioca za te periode. Prvostepeni organ je pokušao da pribavi nedostajuće podatke, ali u tome nije uspeo, jer su poslodavci kod kojih je podnosilac bio u radnom odnosu u spornim periodima sada neaktivni privredni subjekti, iza kojih nije ostala dokumentacija na osnovu koje bi se utvrdili podaci o isplaćenim zaradama i uplaćenom doprinosu za penzijsko i invalidsko osiguranje, niti su se navedeni podaci mogli pribaviti od Istorijskog arhiva grada Novog Sada, Poreske uprave, Narodne banke Srbije i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Podnosilac takođe ne raspolaže potrebnom dokumentacijom.

Sa jedne strane, kada je reč o periodima za koje podnosilac tvrdi da su mu poslodavci isplatili zarade i uplatili doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, Ustavni sud nalazi da su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi zbog kojih se nisu mogli pribaviti i utvrditi nedostajući podaci i naknadno sačiniti prijave podataka za matičnu evidenciju, pri čemu te prijave prethodno nisu podneli poslodavci podnosioca, što su bili dužni da učine.

Sa druge strane, kada je reč o periodu od 12. oktobra 1992. do 28. februara 1994. godine, za koji podnosilac tvrdi da je bio privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu u toku radnog odnosa kod poslodavca PP „Z.“ Kisač, Ustavni sud konstatuje da se u spisima predmeta nalazi medicinska dokumentacija i dokumentacija o ostvarivanju prava po osnovu invalidnosti nastala u tom periodu, navedena u tački 3.1. obrazloženja ove odluke, koja, kako tvrdi podnosilac, ukazuje na to da je u tom periodu bio na bolovanju. Drugostepeni organ je u osporenom rešenju od 8. novembra 2017. godine ocenio da se navedeni period ne može utvrditi u staž osiguranja, pozivajući se na to da je Republički fond za zdravstveno osiguranje – Filijala za Južnobački okrug u dopisu od 23. februara 2017. godine naveo da ne poseduje dokumentaciju o isplati naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad koja je trajala duže od 30 dana, jer se ista čuva deset godina. Takvu ocenu je kao pravilnu prihvatio Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu u osporenoj presudi od 7. februara 2020. godine.

Iz citiranih odredaba navedenih zakona važećih u periodu od 12. oktobra 1992. do 28. februara 1994. godine proizlazi: da je naknadu zarade za prvih 30 dana privremene sprečenosti za rad obezbeđivao poslodavac iz svojih sredstava, a posle tog dana tadašnji Republički zavod za zdravstveno osiguranje; da je naknadu zarade zaposlenom koji je upućen na ocenu radne sposobnosti, odnosno invalidnosti prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju isplaćivao Zavod do dana utvrđivanja invalidnosti, a najduže 60 dana od dana podnošenja zahteva za pokretanje postupka, a posle toga je naknada isplaćivana na teret nadležne organizacije za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je naknada zarade koja se obezbeđivala iz sredstava Zavoda iznosila 100% od osnova za naknadu i nije mogla biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom, u slučaju kada je uzrok sprečenosti za rad povreda na radu; da je naknada zarade osnovica na koju se obračunava i plaća doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je obveznik doprinosa isplatilac prihoda; da se iznos naknade zarade ostvarene po osnovu privremene sprečenosti za rad nije unosio u matičnu evidenciju osiguranika, jer se za utvrđivanje penzijskog osnova i visine penzije nije uzimao iznos naknade zarade, već prosečni mesečni iznos zarade ostvarene u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj je nastala privremena sprečenost za rad preračunat koeficijentom za valorizaciju utvrđenim za tu godinu; da se u matičnu evidenciju za 1993. godinu nisu unosili podaci o zaradi, naknadi zarade i osnovici osiguranja, već samo navršeni staž osiguranja.

Ustavni sud nalazi da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije utvrđeno, ocenom svih dokaza u spisima predmeta, da li je podnosilac u navedenom periodu bio privremeno sprečen za rad preko 30 dana zbog povrede na radu, već je samo utvrđeno da nadležni organi i organizacije ne raspolažu podacima o isplati naknade zarade i uplati doprinosa po tom osnovu. U rešenjima upravnih organa nisu navedeni razlozi zašto se priložena dokumentacija ne može prihvatiti kao dokaz da je podnosilac u tom periodu bio privremeno sprečen za rad preko 30 dana, u kom slučaju se naknada zarade obezbeđivala na teret organizacije nadležne za zdravstveno osiguranje, a ukoliko je pokrenut postupak za ocenu radne sposobnosti, odnosno invalidnosti na teret organizacije nadležne za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ustavni sud nalazi da sama okolnost što u matičnoj evidenciji Fonda nisu bili registrovani podaci o stažu i zaradi podnosioca za navedeni period nije bila dovoljna da se, bez dalje ocene dokumentacije priložene u spisima predmeta, zaključi da taj period ne može biti priznat u staž osiguranja. Naime, kada se u spisima predmeta nalaze dokazi koji prima facie ukazuju da je osiguranik u spornom periodu bio privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu, da je po tom osnovu ostvarivao naknadu zarade i da je u odnosu na njega vođen postupak u vezi sa invalidnošću, nadležni organi i sud su dužni da ocene pravni značaj takve dokumentacije, a ne da odlučuju isključivo polazeći od nepostojanja podataka u matičnoj evidenciji.

Ustavni sud smatra da podnosilac ne može snositi štetne posledice nedostatka podataka o isplati naknade zarade i uplati doprinosa po tom osnovu, ukoliko u tom periodu naknadu zarade nije isplaćivao poslodavac, već organizacije nadležne za zdravstveno, odnosno za penzijsko i invalidsko osiguranje. S tim u vezi je od značaja stav Evropskog suda za ljudska prava da greške i propusti koji se mogu pripisati isključivo nadležnim organima ne bi trebalo ispravljati na teret pojedinaca (videti, pored ostalih, presudu ESLjP, Čakarević protiv Hrvatske, broj predstavke 48921/13, od 26. aprila 2018. godine, stav 80.). Osim toga, podnosilac je u jednom delu perioda u kome je, kako tvrdi, bio privremeno sprečen za rad i nesporno obavezno osiguran kao zaposleni u jednom preduzeću, istovremeno bio osnivač drugog preduzeća, i po tom osnovu je u celosti platio doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, što je potvrđeno uverenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad od 21. januara 2016. godine, što bi uticalo na visinu osnovice u spornom periodu ako se isti period utvrdi u staž osiguranja. Konačno, prema odredbi člana 66. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koja je važila u vreme odlučivanja prvostepenog organa, ako nisu utvrđeni podaci o zaradi, naknadi zarade, odnosno osnovici osiguranja za period do 31. decembra 1992. godine, za izračunavanje godišnjeg ličnog koeficijenta uzima se prosečna godišnja neto zarada zaposlenih u Republici Srbiji, a za period od 1. januara 1994. godine do 31. decembra 1998. godine iznos garantovane zarade, dok se godišnji lični koeficijent za 1993. godinu, koja obuhvata najveći deo spornog perioda, ne utvrđuje.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da u osporenim aktima nije utvrđeno da li je podnosilac bio privremeno sprečen za rad preko 30 dana i da li je u tom periodu sproveden postupak za ocenu njegove invalidnosti, te ukoliko jeste da li su ispunjeni uslovi da se taj period uračuna u staž osiguranja, s obzirom na to da tada, po zakonu, naknadu zarade isplaćuju organizacije nadležne za zdravstveno, odnosno za penzijsko i invalidsko osiguranje, a ne poslodavac. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem prvostepenog organa od 4. septembra 2017. godine, osporenim rešenjem drugostepenog organa od 8. novembra 2017. godine i osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 7. februara 2020. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenih akata, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19182/17 od 7. februara 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.11-36097 od 8. novembra 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Podnosilac ističe da je u postupku, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 23. marta 2023. godine, pogrešno utvrđeno da mu pravo na nov uvećani iznos invalidske penzije pripada od 1. jula 2020. godine, budući da su činjenice na osnovu kojih je utvrđen taj iznos penzije postojale pre donošenja rešenja prvostepenog organa od 4. septembra 2017. godine, kojim je utvrđena konačna visina penzije, zbog čega mu je nov iznos penzije pripadao sa ranijim datumom.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi od 13. juna 2023. godine, takođe, nije formalno pozvao na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se iz sadržine te ustavne žalbe može zaključiti da se podnosilac, u suštini, žali i na povredu navedenog prava, te je iz razloga navedenih u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke i tu ustavnu žalbu cenio sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu nov iznos invalidske penzije utvrđen izmenom pravnosnažnog rešenja od 4. septembra 2017. godine, primenom člana 105. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Po oceni prvostepenog organa, podnosilac je zahtev za izmenu navedenog rešenja podneo 24. juna 2020. godine, a činjenice od uticaja na visinu prava podnosioca su nastale posle donošenja tog rešenja, zbog čega su bili ispunjeni uslovi da se to rešenje ukine i da se novi iznos penzije utvrdi od 1. jula 2020. godine, kao prvog dana narednog meseca od dana podnošenja zahteva. Kao činjenice od uticaja na visinu prava podnosioca uzete su promene podataka u matičnoj evidenciji o iznosima zarada, odnosno osnovicama osiguranja za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu, koje su unete nakon uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose isplaćene podnosiocu po presudama nadležnog suda. Takvu ocenu prvostepenog organa kao pravilnu su prihvatili drugostepeni organ i Upravni sud.

 

Ispitujući da li su u osporenim aktima dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi u pogledu datuma od kog podnosiocu pripada uvećani iznos invalidske penzije, Ustavni sud polazi od odredbe člana 5. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju kojom je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i odredbe člana 46. tog zakona kojom je bilo propisano da se u staž osiguranja računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. Iz navedenog sledi da je uplata doprinosa uslov za utvrđivanje staža osiguranja i visine osnovice u periodu provedenom u osiguranju, od kojih potom zavisi sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i njihova visina. Dostavljanje prijava podataka za matičnu evidenciju od strane poslodavca, provera njihove tačnosti i unošenje podataka u matičnu evidenciju od strane Fonda sledi nakon uplate doprinosa. Pri tome je Zakonom propisan rok za dostavljanje prijava poslodavca o promeni podataka bio tri dana od dana utvrđene promene, a rok u kome je Fond bio dužan da podatke iz prijava unese u matičnu evidenciju je bio 60 dana od dana prijema prijave, a najdocnije do kraja tekuće godine za prethodnu godinu, s tim da su propisane i novčane kazne zbog nepoštovanja tih rokova. Stoga je, u konkretnom slučaju, uplata doprinosa na iznose isplaćenih zarada i naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 2010. do 2013. godine činjenica od uticaja na utvrđivanje novog iznosa invalidske penzije podnosioca ustavne žalbe, te je relevantno kada je uplaćen doprinos, dok je naknadni upis promene podataka o ostvarenoj zaradi i uplaćenim doprinosima u bazu matične evidencije posledica činjenice uplate doprinosa.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac još u žalbi protiv prvostepenog rešenja od 4. septembra 2017. godine, kojim je utvrđen konačan iznos invalidske penzije, a potom i u podnesku od 24. novembra 2017. godine, istakao da je doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje na isplaćene iznose po presudama nadležnog suda uplaćen u maju 2017. godine, prilažući o tome dokaze (pojedinačne poreske prijave bivšeg poslodavca i informaciju poslovne banke o platnim transakcijama bivšeg poslodavca) i tražeći da se utvrdi nov iznos invalidske penzije. Bivši poslodavac podnosioca J. „S.“ Novi Sad je 28. novembra 2017. godine dostavio prvostepenom organu prijave promene podataka za matičnu evidenciju (M-8 obrasce), sa dokazima o uplati doprinosa. Međutim, prvostepeni organ je, tek nakon podnošenja molbe podnosioca od 24. juna 2020. godine, koju je smatrao zahtevom za izmenu pravnosnažnog rešenja od 4. septembra 2017. godine, izvršio kontrolu prijava podnetih 28. novembra 2017. godine, a 27. jula 2020. godine je uneo podatke o zaradi, odnosno osnovici osiguranja i doprinosu u matičnu evidenciju. Iz toga sledi da prijave podataka nisu dostavljene i da podaci po tim prijavama nisu uneti u matičnu evidenciju u rokovima propisanim Zakonom.

Ustavni sud nalazi da u osporenim aktima nije utvrđeno kada je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose koji čine osnovicu osiguranja, odnosno da li je do uplate došlo pre ili posle donošenja rešenja prvostepenog organa od 4. septembra 2017. godine. Trenutak nastanka navedene činjenice u odnosu na datum donošenja rešenja o utvrđivanju konačnog iznosa invalidske penzije je od uticaja na primenu odgovarajućeg vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku. Naime, izmena pravnosnažnog rešenja o priznavanju prava na invalidski penziju, u skladu sa odredbom člana 105. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, je moguća samo ukoliko je uplata doprinosa usledila nakon donošenja rešenja o priznavanju prava na penziju. Međutim, ukoliko je doprinos uplaćen pre donošenja rešenja, a ta činjenica nije bila poznata prvostepenom organu u vreme donošenja rešenja, tada nema uslova za izmenu pravnosnažnog rešenja na osnovu člana 105. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, već za ponavljanje upravnog postupka koje je propisano odredbama čl. 176-182. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ponavljanje postupka u skladu sa članom 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je moguće samo u slučaju kada nisu ispunjeni uslovi ili kada su protekli rokovi za ponavljanje postupka po Zakonu o opštem upravnom postupku. Pri tome je ponavljanje postupka po Zakonu o opštem upravnom postupku povoljnije za stranku u pogledu mogućeg ishoda ponovljenog postupka, jer nadležni organ može novim rešenjem poništiti konačno rešenje, čime se uklanjaju sve pravne posledice koje je ono proizvelo, dok, po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, nadležni organ može ranije rešenje ukinuti novim rešenjem, koje deluje samo za ubuduće. U svakom slučaju, nadležni organ je ovlašćen da po službenoj dužnosti pokrene postupak po navedenim vanrednim pravnim sredstvima. Od primene odgovarajućeg vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku, u konkretnom slučaju, zavisi da li će podnosiocu nov iznos invalidske penzije biti utvrđen od 13. marta 2014. godine, kao dana sticanja prava na penziju, ili od nekog kasnijeg datuma.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da u obrazloženjima osporenih akata nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da su ispunjeni uslovi za izmenu pravnosnažnog rešenja od 4. septembra 2017. godine, primenom člana 105. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, imajući u vidu da je podnosilac dostavio dokaze da je doprinos uplaćen pre donošenja navedenog rešenja, što je od uticaja na primenu odgovarajućeg vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku i utvrđivanje datuma od kog podnosiocu pripada uvećani iznos invalidske penzije. Stoga je Sud utvrdio da je osporenim rešenjem prvostepenog organa od 4. septembra 2020. godine, osporenim rešenjem drugostepenog organa od 21. oktobra 2020. godine i osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 23. marta 2023. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenih akata, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 24319/20 od 23. marta 2023. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 30-02/182.10-36097 od 21. oktobra 2020. godine, odlučujući kao u tački 4. izreke.

7. Imajući u vidu da se ustavne žalbe tiču utvrđivanja konačne visine invalidske penzije i datuma počev od koga se isplaćuje, Ustavni sud smatra da je u izvršenju ove odluke o tim pitanjima potrebno odlučiti jednim aktom u istom postupku, u cilju efikasnog ostvarivanja prava podnosioca.

8. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete istaknutom u ustavnoj žalbi od 13. juna 2023. godine, Ustavni sud ocenjuje da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede označenog ustavnog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome je Ustavni sud prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništavanjem osporenih presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 5. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Rev2 202/2025: Presuda o obavezi uplate doprinosa za beneficirani radni staž
• Už 10460/2022: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dvadesetogodišnjem postupku za invalidsku penziju
• Gž1 68/2025: Obaveza poslodavca na uplatu doprinosa za penzijsko osiguranje zaposlenom
• Gž1 925/2025: Uplata doprinosa na najnižu osnovicu za protivgradne strelce
• Už 8271/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 5425/2016: Usvajanje ustavne žalbe zbog nezakonitog prestanka prava na invalidsku penziju
• Už 6662/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku utvrđivanja penzijskog staža