Odluka o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pružili dovoljne, jasne i individualizovane razloge za produženje pritvora po osnovu opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Petrovića iz Vajske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Petrovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 296/10 i Kv.Po.1 1264/10 od 12. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2.Po.1. 209/10 od 10. septembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Petrović iz Vajske, preko punomoćnika Srđana Lakića i Miroja Jovanovića, advokata iz Novog Sada, podneo je 23. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 296/10 i Kv.Po.1 1264/10 od 12. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2.Po.1. 209/10 od 10. septembra 2010. godine, zbog povrede prava garantovanih članom 27. stav 1, članom 30. stav 1. i članom 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da se protiv podnosioca ustavne žalbe pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu vodi krivični postupak u predmetu Ki.Po1. 296/10, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika i krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika. Dalje se navodi da je protiv podnosioca ustavne žalbe rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 296/10 od 14. juna 2010. godine određen pritvor u trajanju od mesec dana. Podnosilac navodi da mu je nakon toga, osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Ki.Po1. 296/10 i Kv.Po.1. 1264/10 od 12. jula 2010. godine pritvor produžen za još dva meseca, a na osnovu člana 142. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), te da je jedan od njegovih branilaca osporeno prvostepeno rešenje primio tek 1. septembra 2010. godine, nakon čega je i izjavio žalbu protiv ovog rešenja, a koja žalba je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2.Po.1. 209/10 od 10. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana.
Podnosilac smatra da u osporenim rešenjima „ne postoje“ pritvorski razlozi iz člana 142. stav 1. tač 1) i 2) ZKP. Podnosilac nepostojanje pritvorskog razloga iz tačke 1) ovog člana ZKP obrazlaže tvrdnjom da su okolnosti na koje se sud poziva u osporenom prvostepenom rešenju „bez ikakvog smisla i uporišta u realnom životu“, budući da je on prijavljen na jednoj adresi, a da stanuje u porodičnoj kući na adresi na kojoj je i sedište njegovog preduzeća, te da činjenica da neko lice ne stanuje na adresi na kojoj je prijavljeno, već da stanuje na drugoj adresi, po njegovom mišljenju, samo po sebi, ne predstavlja razlog, u smislu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP, a koji bi opravdavdao držanje podnosioca u pritvoru. S tim u vezi, u ustavnoj žalbi se posebno ističe da se u odnosu na podnosioca ne može tvrditi „koji novac nije pronađen“, odnosno da ne postoje novčana sredstva za koje se sumnja da su stečena izvršenjem krivičnog dela koja mu već nisu oduzeta, pa navođenje mogućnosti „da bi ga na slobodi mogli korisiti za skrivanje ili beg“, po njegovom mišljenju, nije osnovano.
Nepostojanje pritvorskog razloga iz tačke 2) istog člana ZKP se u ustavnoj žalbi obrazlaže tvrdnjama da su u osporenim rešenjima „u potpunosti“ izostali razlozi o odlučnoj činjenici koja se tiče postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će podnosilac uticanjem na tačno određene svedoke ometati postupak istrage, te da „nema nikakve bojazni“ da bi bilo koji od dokumenata podnosilac mogao na bilo koji način učiniti nedostupnim sudu.
Podnosilac navodi i da je Aplelacioni sud u Beogradu osporenim drugostepenim rešenjem odlučio o žalbi njegovog branioca „bez upuštanja u suštinu problema i paušalno potvrdio navode“ iz osporenog prvostepenog rešenja.
Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporena rešenja, utvrdi pravo na naknadu štete, odredi objaljivanje odluke i „obaveže Republiku Srbiju na snošenje troškova ovog postupka po ustavnoj žalbi“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Višeg suda u Beogradu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 296/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv podnosioca ustavne žalbe i još pet lica se pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodi krivični postupak u predmetu Ki.Po1. 296/10, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika.
Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 296/10 od 14. juna 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP, a koji se računa od 12. juna 2010. godine, kada je lišen slobode.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 296/10 i Kv.Po.1 1264/10 od 12. jula 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe i još četiri okrivljena, produžen je pritvor. Podnosiocu je pritvor produžen na osnovu člana 142. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP i po ovom rešenju može da traje najduže dva meseca. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da i dalje postoji osnov za pritvor prema okrivljenom Goranu Petroviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, i to iz razloga što postoji osnovana sumnja da su podnosilac i ostali okrivljeni izvršili predmetna krivična dela i da su za sebe pribavili protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 10.061.402,88 dinara, na ime provizije za novčane transkacije sa računa različitih preduzeća na račune preduzeća koja su bila pod kontrolom ovih okrivljenih, koji novac nije pronađen, a koji bi okrivljeni boravkom na slobodi mogli iskoristiti za skrivanje i beg. Dalje se navodi i da je veće imalo u vidu da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršenjem predmetnih krivičnih dela pribavili protivpravnu imovinsku korist većem broju preduzeća koja su vršila uplate na račune preduzeća koja su poslovala pod kontrolom okrivljenih, u ukupnom iznosu od 90.552.626,03 dinara, koji novac takođe nije pronađen, pa bi korišćenjem i ovog novca okrivljeni mogli finansirati svoje skrivanje. Ove činjenice uz okolnost da okrivljeni, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, neprijavljeno borave na adresama koje nisu adrese njihovog prijavljenog prebivališta, po oceni prvostepenog suda, ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega je pritvor potrebno produžiti po navednenom osnovu. U obrazloženju istog rešenja se dalje navodi da i dalje postoji osnov za pritvor prema podnosiocu, propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja su u odnosu na podnosioca ustavne žalbe posebno navedeni razlozi za produženje pritvora po ovom osnovu, a koji se odnose na postojanje osnovane sumnje da je podnosilac „posredovao i dogovarao sa odgovornim licima u Fabrici akumulatora „Black horse“ a.d. Sombor prodaju sekundarnih sirovina ... koji su dalje, po tvrdnji tužioca, novac uplaćen od strane Fabrike akumulatora „Black horse“ a.d. Sombor transferisali na račune gore navedenih preduzeća, čiji su vlasnici pomenuti svedoci, zbog čega veće smatra da u odnosu na okrivljenog Gorana Petrovića postoje osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi on, u cilju izbegavanja krivice, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao ometati postupak uticanjem na ove svedoke, kao i da bi lično ili korišćenjem stečenih poznanstava i veza, mogao uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela, zbog čega je i prema njemu potrebno produžiti pritvor po navedenom zakonskom osnovu“.
Protiv osporenog prvostepenog rešenja, jedan od branilaca podnosioca ustavne žalbe je izjavio žalbu 3. septembra 2010. godine.
Odlučujući o izjavljenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je 10. septembra 2010. godine doneo osporeno rešenje Kž2.Po.1. 209/10 kojim je žalba branioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud pobijanim rešenjem, između ostalih okrivljenih, i prema okrivljenom Goranu Petroviću, produžio pritvor po osnovu iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP. U obrazloženju rešenja je dalje navedeno da je prvostepeni sud dao jasne i uverljive razloge, koje prihvata i Apelacioni sud u Beogradu, pa su suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog kojima se osporava zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, isticanjem da navedeni zakonski osnovi za produženje pritvora prema okrivljenom ne stoje, kao i da u pobijanom rešenju nisu dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, po oceni drugostepenog suda, neosnovani.
4. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Odredbom člana 30. stav 1. Ustava je utvrđeno da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Odredbom člana 31. stav 1. Ustava je utvrđeno da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora.
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 1. ZKP je propisano: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)).
Član 144. ZKP, pored ostalog, određuje: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, a da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca, i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.).
Odredbom člana 246. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano da ko organizuje organizovanu kriminalnu grupu, ako zakonom za takvo organizovanje nije predviđena teža kazna, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, a odredbom člana 359. stav 3. ovog zakonika je propisano da će se službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti se zatvorom od dve do dvanaest godina ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (član 359. stav 3.).
5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 od 16. septembra 2010. godine, Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.
6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je, kod svakog odlučivanja o produženju ili ukidanju pritvora tokom krivičnog postupka, nadležni sud dužan da ceni da li i dalje postoje zakonom propisani razlozi za zadržavanje ove procesne mere na snazi, te ukoliko nađe da takvi razlozi i dalje postoje, obavezan je da ih u rešenju o produženju pritvora jasno i dovoljno obrazloži. Po oceni Ustavnog suda, ovo posebno podrazumeva obavezu sudova da daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno obavezu sudova da, s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora.
Ustavni sud konstatuje da, pored postojanja osnovane sumnje da je lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, odredba člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP propisuje postojanje jednog od alternativno postavljenih uslova, i to: ako se lice krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su sudovi u osporenim rešenjima utvrdili da okrivljeni, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, neprijavljeno borave na adresama koje nisu adrese njihovog prijavljenog prebivališta. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su sudovi ocenili i da postoji osnovana sumnja da su podnosilac ustavne žalbe i ostali okrivljeni izvršili predmetna krivična dela i da su za sebe pribavili protivpravnu imovinsku korist, kao i da novac nije pronađen, te da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogli navedeni novac iskoristiti za skrivanje i beg. Navedene okolnosti, po oceni sudova, ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega je osporenim rešenjima pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen. Po oceni Ustavnog suda, razlozi dati za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe po ovom zakonskom osnovu su u osporenim rešenjima dovoljno jasno i ubedljivo obrazloženi i individualizovani u odnosu na podnosioca, što po oceni Ustavnog suda ukazuju na postojanje opravdanosti daljeg zadržavanja podnosioca u pritvoru.
Ustavni sud dalje konstatuje da odredba člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP propisuje kao osnove za određivanje, odnosno produženje pritvora, postojanje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi, mogao uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da iz sadržine osporenog rešenja proizlazi da je u konkretnom istražnom postupku, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, bilo potrebno saslušati svedoke koji mogu imati saznanja o njegovom „posredovanju i dogovaranju“ u vezi poslovanja preduzeća i firmi pobrojanih u tom rešenju, zbog čega je veće smatralo da to predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od ove vrste potencijalne dokazne opstrukcije. Takođe, veće je ocenilo da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac lično ili korišćenjem stečenih poznanstava i veza, mogao uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela. Po oceni Ustavnog suda, diskreciono je pravo postupajućeg suda da oceni koje su to okolnosti koje ukazuju na ovakvu opasnost ometanja krivičnog postupka, te stoga postojanje odluke da se izvede dokaz saslušanjem svedoka, uz uverenje postupajućeg suda da postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi, mogao ometati krivični postupak uticanjem na svedoke ili ometati krivični postupak tako što bi mogao uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela, čini ovaj osnov za produženje pritvora ustavnopravno prihvatljivim. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prilikom sprovođenja istrage, istražni sudija vezan načelima koja propisuje ZKP, te je stoga i ovlašćen da sam odredi dinamiku i redosled radnji koje će preduzimati.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, rešenja o produženju pritvora, osporena ustavnom žalbom, doneta u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršio krivična dela može produžiti pritvor, i da su u njima dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Po mišljenju Ustavnog suda, osporena rešenja su rezultat brižljivog razmatranja svih do tada poznatih činjenica i okolnosti izvršenja predmetnog krivičnog dela i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenom pritvor produži, te suprotni navodi podnosioca ne mogu biti od značaja za drugačiju odluku Suda, zbog čega Ustavni sud nalazi da se ovi navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati osnovanim.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava zajemčenih odredbom člana 27. stav 1. Ustava, neosnovane.
Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi člana 31. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se navedenom odredbom Ustava, pored ostalog, garantuje pravo na ograničeno trajanje pritvora u istrazi. Isto pravo je regulisano i navedenim odredbama člana 16. stav 3. i člana 144. ZKP.
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak koji se vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu, Posebno odeljenje, u trenutku donošenja osporenih rešenja bio u fazi istrage, te da je osporenim rešenjima pritvor, saglasno članu 144. stav 2. ZKP, prema podnosiocu produžen na dva meseca. Ustavni sud je dalje ocenio da je konkretni krivični postupak u određenoj meri složen, kako zbog broja okrivljenih tako i zbog kompleksnosti činjeničnih pitanja koja nadležni istražni sudija treba da utvrdi i na osnovu kojih nadležni tužilac treba da donese odluku o podizanju optužnice. Stoga, trajanje istražnog postupka, odnosno pritvora u istražnom postupku, od tri meseca, po mišljenju Ustavnog suda, ne predstavlja nesrazmerno dug period, niti se može u konkretnim okolnostima smatrati periodom trajanja pritvora kojim bi bilo povređeno pravo podnosioca zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki. Po1. 296/10 i Kv.Po.1 1264/10 od 12. jula 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2.Po.1. 209/10 od 10. septembra 2010. godine nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.
Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na stav izražen u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.
Imajući u vidu navedeno, kao i da je osporenim rešenjima prema podnosiocu ustavne žalbe produžen ranije određen pritvor, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu navoda ustavne žalbe nisu relevantne odredbe člana 30. stav 1. Ustava, pa je ocenio da je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na njih neosnovano.
7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.
Ustavni sud je, na osnovu na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević