Odluka Ustavnog suda o zakonitosti aneksa ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda u radnom sporu. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu arbitrerno primenili pravo kada su zaključili da je aneks ugovora o radu zakonit, te da nisu nadležni za ocenu ustavnosti opšteg akta poslodavca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. M . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1674/15 od 16. decembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Beograda je , 26. maja 201 6. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1674/15 od 16. decembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je izmena akta o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog, kojom je ukinuto radno mesto podnosioca ust avne žalbe, stupila na snagu danom nje nog objavljivanja; da je to u suprotnosti sa odredbama člana 120. Ustava od 1990. godine i člana 196. važećeg Ustava od 2006 . godine, o čemu se Ustavni sud u više navrata izjašnjavao, pored ostalog, i u Odluci IUo-817/2012 od 3. aprila 2014. godine, na koju se podnosilac ustavne žalbe tokom postupka pozivao; da iz toga sledi da je ponuda za zaključenje spornog aneksa ugovora o radu, prima facie, bila nezakonita, imajući u vidu da u momentu njenog prijema i potpisivanja izmena akta o sistematizaciji još uvek nije stupila na pravnu snagu, tako da je radno mesto podnosioca ustavne žalbe i dalje postojalo; da akt o izmeni akt a o sistematizaciji ne sadrži nijedan razlog koji opravdava njegovo stupanje na snagu danom objavljivanja, iz kog razloga bi eventualni postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom, na koji ukazuje Vrhovni kasacioni sud, bio bez značaja jer Ustavni sud ne bi imao o čemu da se izjasni u tom postupku; da su u nekoliko bitno sličnih predmeta Vrhovni kasacioni sud, Vrhovni sud Srbije, Apelacioni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Nišu poništ ili anekse ugovora, kojima su tamošnji tužioci raspoređivani na druge poslove unutar postojećih sistematizacija, jer osnovna materijalnopravna pretpostavka, u vidu stvarne potrebe procesa i organizacije rada, nije bila ispunjena; da Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude nije ocenio ključne revizijske navode - da je podnosilac ustavne žalbe premešten na poslove za čijim obavljanjem nije postojala potreba, da je podnosi lac ustavne žalbe na druge poslove preme šten iz šikanoznih razloga , da potreba za poslovima koje je podnosilac ustavne žalbe obavljao pre spornog premeštanja nije prestala , imajući u vidu da su ti poslovi zadržani i u novom aktu o s istematizaciji, uz puku promen u naziva (naziv „zamenik generalnog direktora“ promenjen u naziv „pomoćnik direktora za turizam“), da podnosilac ustavne žalbe jedini kod tuženog nije imao neposredno pretpostavljenog, da je podnosilac ustavne žalbe, prema članu 36. tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog, imao pravo na povoljnije uslove rada, ali da mu aneksom, kao licu sa VI stepenom stručne spreme, nije ponuđeno radno mesto „pomoćnika direktora za turizam“, već je prednost data licu sa IV stepenom stručne spreme.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosiocu dosudi troškove za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u osporenu presud u i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1168/13 od 14. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca V. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženom privrednom društvu „ R.“ a.d. Beograd, pa je poništen kao nezakonit aneks ugovora o radu od 14. septembra 2005. godine, zaveden kod tuženog pod brojem 1598 , kojim je izmenjen član 1. ugovora o radu, tako što je određeno da će tužilac obavljati poslove samostalnog referenta za plan i analizu, dok je stavom drugim izreke tuženi obavezan da tužioca, u skladu sa ugovorom o radu broj 812 od 15. maja 2002. godine, vrati na poslove zamenika generalnog direktora , na kojima je radio pre zaključenja aneksa ugovora o radu broj 1598 od 14. septembra 2005. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo presudu Gž1. 3114/14 od 22. aprila 2015. godine, kojom je žalbu usvojio i ožalbenu prvostepenu presudu preinačio , tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan .

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac bio zaposlen kod tuženog, na osnovu ugovora o radu broj 812 od 15. maja 2002. godine, na radnom mestu zamenika generalnog direktora, počev od 1. juna 2002. godine; da je tuženi doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 12. septembra 2005. godine (u daljem tekstu: Pravilnik) , kojim je ukinuo radno mesto zamenika generalnog direktora, na kome je tužilac do tada radio; da je tuženi tužiocu dostavio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, sa obrazloženjem da je prestalo da postoji radno mesto za koje je tužilac zaključio ugovor o radu; da je tuženi uz ponudu dostavio i sporni aneks ugovora o radu broj 1598 od 14. septembra 2005. godine , koji je tužilac potpisao; da je spornim aneksom tužilac raspoređen na radno mesto samostalni referent za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija u sektoru ugostiteljstvo, počev od 15. septembra 2005. godine, za koje radno mesto je predviđen VI stepen stručne spreme; da je to radno mesto bilo odgovarajuće za tužioca, s obzirom na to da tužilac ima VI stepen stručne spreme, tačnije završenu višu ekonomsku školu, kako je to bilo utvrđeno ugovorom o radu; da se iz opisa poslova za ponuđeno radno mesto (manje složeni poslovi praćenja, proučavanja, analiziranja poslovanja tuženog, izrada kalkulacija vanpansionskih usluga, praćenje cena pansionskih usluga, obavljanje i drugih manje složenih poslova plana i analize vezanih za sektor ugostiteljstva) osnovano zaključuje da su u pitanju poslovi ekonomske struke, koju tužilac ima; da drugostepeni sud, primenom odredaba člana 171. stav 1. tačka 1 ) i stav 2. i člana 172. Zakona o radu, nalazi da je sporni aneks zakonit i da je proizvodio pravno dejstvo do 22. februara 2014. godine, kada je sa tužiocem zaključen novi aneks, koji on nije pobijao u zakonom propisanom sudskom postupku .

U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je tuženi Pravilnik doneo u okviru sprovođenja organizacionih promena, što predstavlja autonomnu oblast delovanja poslodavca, čiju opravdanost i celishodnost sud ne može da ceni u radnom sporu; da je Pravilnik sadržao klauzulu da stupa na snagu danom donošenja; da tužilac nije pobijao Pravilnik u tom delu; da je danom donošenja Pravilnik bio istaknut na oglasnoj tabli tuženog; da sud takvu odredbu nije ovlašćen da ceni sa aspekta njene ustavnosti i zakonitosti, već to može samo Ustavni sud, u okviru svoje nadležnosti; da stoga kod činjenica da završna odredba nije pobijana, da je Pravilnik istaknut na oglasnoj tabli na dan donošenja ( 12. septembra 2005. godine), da je odluka tuženog o usvajanju Pravilnika uvedena u delovodnu knjigu kod tuženog pod datumom 12. septembar 2005. godine, što je sud utvrdio uvidom u delovodnu knjigu i čitanjem odluke, sledi da je Pravilnik stupio na pravnu snagu i mogao je da se primenjuje; da je tuženi uputio ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada, u kojoj je navedeno da je rok za izjašnjenje osam dana; da je tužilac sporni aneks potpisao 14. septembra 2005. godine, dakle, pre isteka ostavljenog roka; da to što je tužilac odmah po prijemu ponude potpisao sporni aneks ne znači da mu je povređeno pravo iz člana 172. stav 2. Zakona o radu, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud; da je tužilac imao pravo izbora kada će potpisati aneks u okviru ostavljenog roka; da je sud poverovao iskazu svedoka Milanke Đorić da je Pravilnik istaknut na oglasnoj tabli u danu donošenja jer se imenovana decidno izjasnila o toj činjenici; da okolnost da je Pravilnik istog dana više puta skidan i vraćan na oglasnu tablu bez značaja je u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je sama činjenica da je Pravilnik istaknut na oglasnoj tabli bila dovoljna da on stupi na pravnu snagu, tim pre što se Pravilnik kod tuženog i dalje primenjuje ; da je sud poverovao iskazu svedoka Slobodana Šćepanovića, koji je u vreme spornog raspoređivanja tužioca bio generalni direktor tuženog, koji je naveo da je za potrebe posla urađena nova sistematizacija radnih mesta i da je tužioca rasporedio na radno mesto koje odgovara njegovim sposobnostima, budući da je imao saznanja da se tužilac nije zalagao na poslu i da nije pokazivao rezultate rada; da je takav iskaz u saglasnosti sa ostalim izvedenim dokazima, pre svega, sa iskazom tužioca u delu u kojem je naveo da je nakon zaključenja spornog aneksa bio pasivan i da i dalje nije radio, iz čega se osnovano zaključuje da u periodu do zaključenja aneksa nije pokazivao rezultate rada; da sud nije poverovao iskazu tužioca da je on na drugo radno mesto premešten iz šikanoznih razloga jer tužilac na tu okolnost nije pružio adekvatne dokaze; da je neosnovan navod tužioca da kod tuženog nije prestala potreba za obavljanje m poslova zamenika generalnog direktora; da to iz razloga što je to radno mesto ukinuto, a sam tužilac je u svom iskazu naveo da su poslovi tog radnog mesta pripojeni poslovima pomoćnika generalnog direktora, iz čega sledi da su kod tuženog faktički izvršene i organizacione i ekonomske promene; da je bez uticaja činjenica da je Dobrica Savić raspoređen na radno mesto pomoćnika generalnog direktora, imajući u vidu da je tužilac, zbog ukidanja radnog mesta, raspoređen na drugo radno mesto koje je za njega bilo odgovara juće.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presud om Rev2. 1674/15 od 16. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu .

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac, na osnovu ugovora o radu broj 812 od 15. maja 2002. godine, obavljao poslove zamenika generalnog direktora, počev od 1. juna 2002. godine; da je za to radno mesto bila predviđena stručna sprema VII/ 1; da je u ugovoru navedeno da tužilac ima VI stepen stručne spreme – viša ekonomska škola ; da je tuženi 14. septembra 2005. godine dostavio tužiocu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, radi premeštaja na drugo radno mesto , sa obrazloženjem da je radno mesto zamenik a generalnog direktora ukinuto ; da je uz ponudu tužiocu dostavljen aneks ugovora o radu broj 1598 od 14. septembra 2005. godine, po kome bi tužilac obavljao poslove samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija u sektoru ugostiteljstvo počev od 15. septembra 2005. godine, za koje je predviđen VI stepen stručne spreme – ekonomista ; da je tuženi 12. septembra 2005. godine doneo i objavio Pravilnik kojim je ukinuto radno mesto zamenika generalnog direktora ; da je tužilac prihvatio ponudu i zaključio sa tuženim aneks ugovora o radu; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 171. stav 1. tačka 1 ) i stav 2. i člana 172. Zakona o radu , u vezi sa članom 196. st. 1. i 4. Ustava, kada je odbio tužbeni zahtev ; da je odredbom člana 171. stav 1. tačka 1 ) Zakona o radu propisano da poslodavac može zaposlenom da ponudi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada, a stavom 2. istog člana da se odgovarajućim poslom smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu ; da je odredbom člana 172. sta v 1. Zako na o radu propisano da je uz po nudu za zaključenje aneksa ugovora o radu poslodavac dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposl eni tr eba da se izjasni o ponudi i prav ne posledice koj e mogu da nastanu odbijanjem ponude ; da je drugost epeni sud zaključio da je sporni aneks ugovora o radu zakonit; da je tužilac premešten na poslove samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija zbog potreba organizacije rada jer je ukinuto radno mesto zamenik generalnog direktora, na kome je do tada radio ; da je ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu sadržala sve potreb ne elemente (razlozi, rok, pravne posledice odbijanja); da su poslovi na koje je tužilac premešten odgovarajući jer se za njih zahteva ista vrsta i isti stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu od 15. maja 2002. godine, a koju tužilac ima; da je stoga pravilno odbijen zahtev za poništaj aneksa ugovora o radu.

U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda je dalje navedeno: da se r evizijskim navodima ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zato što nije imao u vidu da Pravilnik nije stupio na pravnu snagu , u smislu člana 196. Ustava , pa nije mogao proizvoditi pravno dejstvo, iz čega sledi da nije ukinuto radno mesto zamenika generalnog direktora na kome je tužilac radio ; da po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ; da je odredbama člana 196. Ustava utvrđeno da se zakoni i svi drugi o pšti akti objavljuju pre stupanja na snagu (stav 1.) , a stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, ali mogu da stupe na snagu i ranije ako za to postoje naročito opravdani razlozi, koji su utvrđeni prilikom njihovog donošenja (stav 4.); da je tuženi Pravilnik, k ojim je ukinuto radno mesto zamenika generalnog direktora, doneo 12. septembra 2005. godine i istog dana ga objavio na oglasnoj tabli, čime je postupio saglasno ustavnom načelu da se opšti akti moraju objaviti pre njihovog stupanja na snagu ; da je stoga navedeni Pravilnik bio na snazi 14. septembra 2005. godine, kada je zaključen sporni aneks ugovora o radu; da revizijsko ukazivanje na odredbu člana 35. navedenog Pravilnika, k ojom je propisano da stupa na snagu danom donošenja, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje irelevantnim u situaciji kada je utvrđeno da je Pravilnik objavljen; da je, prema članu 196. stav 4. Ustava , moguće da op šti akt ustupi na s nagu pre osmog dana od dana objavljivanja ako za to postoj e naročito opravdani razlozi , s tim da je postoj anje ti h razlo ga isk ljučivo o vlašćen da ceni Ustavni sud , u smislu člana 167. stav 1. Usta va, a ne sud opšte ili posebne nadležnosti ; da kako u konkretnom slučaju tužilac (niti bilo ko drugi) nije podneo Ustavnom sudu inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika, to je ocena da je Pravilnik bio na snazi 14. septembra 2005. godine, kada je zaključen sporni aneks, zasnovana na utvrđenoj činje nici da je Pravilnik 12. septembra 2005. godine objavljen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 3. i 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) (u daljem tekstu: ZOR) , relevantnim za konkretan spor, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora), između ostalog, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada , da se o dgovarajućim poslom u smislu stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu (član 171. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da je uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora poslodavac dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude (član 172. stav 1.); da je z aposleni dužan da se izjasni o ponudi za zaključivanje aneksa ugovora u roku koji odredi poslodavac, a koji ne može biti kraći od osam radnih dana (član 172. stav 2.); da se smatra da je zaposleni odbio ponudu za zaključivanje aneksa ugovora ako se ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana (član 172. stav 3.); da ako zaposleni prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora (član 1 72. stav 4.).

Zakonom o Ustavnom sudu (109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) propisano je: da kad Ustavni sud utvrdi da opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa zakonom, taj opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 58. stav 3.); da s vako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (člana 61. stav 1.); da se p redlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (člana 61. stav 2.); da ako se u postupku pred sudom opšte ili posebne nadležnosti postavi pitanje saglasnosti zakona ili drugog opšteg akta sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, sud će, ako oceni osnovanim takvo pitanje, zastati sa postupkom i pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti tog akta pred Ustavnim sudom (član 6 3.).

5. Ceneći navode i razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad , Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje na proizvoljnost zaključka Vrhovnog kasacionog suda da je postupak zaključenja aneksa ugovora o radu od 14. septembra 2005. godine, kojim je podnosilac ustavne žalbe sa radnog mesta zamenika generalnog direktora premešten na radno mesto samostalni referent za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija u sektoru ugostiteljstvo, sproveden na zakonit način. Podnosilac ustavne žalbe naročito ističe da Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio na ključne revizijske navode, koji su taksativno pobrojani u ustavnoj žalbi, zbog čega smatra da je, u konkretnom slučaju, došlo i do povred e prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element a prava na pravično suđenje.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi navedenih ustavnih prava, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se osporava revizijska presuda kojom se potvrđuje preinačujuća presud a drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da je, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji, tačnije prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je , pak, istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. To se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke .

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene revizijske presude, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. Kako obaveza suda, a posebno revizijskog, da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode u pravnom sredstvu , Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio sve argumente Apelacionog suda u Beogradu, u kojima je zauzeti pravni stav obrazložen na veoma jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način.

Vrhovni kasacioni sud je, prema tome, bio u obavezi da odgovori samo na one revizijske navode koje je ocenio pravno relevantnim, a što je, po mišljenju Ustavnog suda, i učinio. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene presude polemisao najpre sa pravnim zaključkom drugostepenog suda da je tuženi poslodavac, u konkretnom slučaju, poštovao proceduru za zaključenje aneksa ugovora o radu , utoliko što je, nakon stupanja Pravilnika na snagu, kojim je radno mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto, uputio ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada, u okviru koje je izvršen njegov premeštaj na drugo radno mesto u okviru nove sistematizacije , tačnije na druge poslove za čije obavljanje se zahteva la ista vrsta i stepen stručne spreme kao i u ugovor u o rad u. Ustavnopravna prihvatljivost ovakvog zaključka, po mišljenju Ustavnog suda, prima facie proizlazi iz obrazloženja osporene revizijske presude . Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Pravilnik je stupio na snagu 12. septembra 2005. godine, kada je isti donet i objavljen, isticanjem na oglasnoj tabli. Podnosilac ustavne žalbe je ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada prihvatio (potpisivanjem aneksa ugovora o radu) u okviru roka za izjašenjenje o ponudi, koji je bio propisan odredbom člana 172. stav 2. ZOR. Razlog za ponudu je bilo ukidanje radnog mesta zamenika generalnog direktora, čiji je delokrug poslova novom sistematizacijom pripojen radnom mestu pomoćnika generalnog direktora za turizam. Uslovi za zasnivanje radnog odnosa na novom radnom mestu korespondirali su sa uslovima za zasnivanje radnog odnosa na poslovima na ko jima je podnosilac ustavne žalbe radio do izmene sistematizacije.

Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud je posebno cenio argumentaciju drugostepenog suda u vezi sa činjenicom da je tuženi u član u 35. Pravilnika propisao da isti stupa na snagu danom donošenja . Podnosilac ustavne žalbe je tokom parničnog postupka (a to čini i u ustavnoj žalbi) ukazivao na neustavnost završne odredbe opšteg ak ta, pozivajući se na ustaljenu praksu Ustavnog suda. S tim u vezi, Ustavni sud potvrđuje da se kroz postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti u više navrata izjasnio o neustavnosti završnih odredaba opštih akata u kojima je njihovo stupanje na snagu bilo vez ano za dan usvajanja. Ustavni sud je neustavnost u takvim slučajevima utvrđivao u odnosu na odred be člana 196. st. 1. i 4. Ustava, iz razloga što Ustav uslovljava stupanje na snagu opšteg akta protekom određenog roka od dana njegovog objavljivanja, ne vezuj ući ga za dan usvajanja i ne dopušta jući da se opštim aktom takva mogućnost predvidi (videti, pored ostalog, odluke Ustavnog suda IU-77/2008 od 27. novembra 2008. godine, IUo-1483/2010 od 31. oktobra 2012. godine, IUo-817/2012 od 3. aprila 2014. godine).

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio stanovište Apelacionog suda u Beogradu da ocenu ustavnosti završne odredbe Pravilnika može ceniti samo Ustavni sud , u okviru svoje Ustavom utvrđene nadležnosti. Takvo zaključivanje parničnih sudova Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Naime, Ustavni sud polazi od toga da, saglasno članu 1. Zakona o parničnom postupku, nije u nadležnosti parničnog suda da ocenjuje da li su odredbe opšteg akta o njegovom stupanju na snagu saglasne sa Ustavom. Podnosilac ustavne žalbe je mogao, ukoliko je smatrao da završna odredba Pravilnika nije u saglasnosti sa Ustavom, da podnese Ustavnom sudu inicijativu za pokretanje postupka u kome bi se utvrdila eventualna neustavnost te odredbe (Ustavni sud je ovak vo stanovište prvi put izneo u Rešenju Už-911/2012 od 20. novembra 2014. godine).

U vezi sa napred iznetim, valja ukazati i na to da odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da jedan zakon ili drugi opšti akt, odnosno pojedine njegove odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, ima dve vrste pravnog dejstva. Takva odluka najpre deluje erga omnes, u skladu sa odredbom člana 166. stav 2. Ustava, po kojoj su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Potom ostvaruje pojedinačno dejstvo prema donosiocu zakona, odnosno drugog opšteg akta, zatim prema subjektima koji su ga izvršavali (sprovodili), a na kraju i prema pojedincima na koje se taj akt neposredno primenjivao. Saglasno odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je utvrđeno da je nesaglasan Ustavu i zakonu, ima pravo da od donosioca pojedinačnog akta traži izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet. Podnošenje zahteva za izmenu pojedinačnog akta jeste obavezujući pravni put u pravcu otklanjanja eventualnih posledica koje je primena neustavnog zakona, odnosno opšteg akta, proizvela. S tim u vezi, ukoliko takav zahtev nije podnet u zakonom propisanom roku (šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine), po oceni Ustavnog suda, nastupa prekluzija (gubitak) prava da se u zakonom utvrđenoj proceduri zahteva i otklanjanje posledica koje je primena zakona ili drugog ošteg akta nesaglasnog Ustavu, odnosno zakonu, proizvela (videti Odluku Ustavnog suda Už-5055/2013 od 18. jula 2013. godine) .

Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da se ocena ustavnosti jednog opšteg akta ne može svesti na rešavanje prethodnog pitanja u redovnom sudskom postupku, posebno ne u situaciji u kojoj bi eventualna neustavnost opšteg akta ili neke njegove odredbe mogla za posledicu imati izmenu pojedinačnog akta koji je primenom neustavnog opšteg akta donet. Time bi se, po mišljenju Ustavnog suda, učinila bespredmetnom obavezujuća zakonska procedura, tačnije pravni put za otklanjanje eventualnih štetnih posledica koje je primena neustavnog zakona, odnosno opšteg akta, proizvela.

Ustavni sud takođe ima u vidu da je odredbom člana 63. Zakona o Ustavnom sudu propisano da ako se u postupku pred sudom opšte ili posebne nadležnosti postavi pitanje saglasnosti zakona ili drugog opšteg akta sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, sud će, ako oceni osnovanim takvo pitanje, zastati sa postupkom i pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti tog akta pred Ustavnim sudom. Iz dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu proizlazi da podnosilac ustavne žalbe tokom postupka nije ukazivao na neophodnost da završnu odredbu Pravilnika oceni Ustavni sud. Nasuprot tome, podnosilac ustavne žalbe je, po mišljenju Ustavnog suda, neustavnost člana 35. Pravilnika isticao kao činjenicu koju ne treba posebno dokazivati, pozivajući se na praksu Ustavnog suda. Pored navedenog, Ustavni sud je mišljenja i da eventualno utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 35. Pravilnika, samo po sebi, ne bi moglo značiti da Pravilnik nikada nije stupio na snagu, kakvo je gledište podnosioca ustavne žalbe.

Što se ostalih revizijskih navoda tiče , za koje podnosilac ustavne žalbe tvrdi da nisu bili predmet posebne ocene Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud još jednom ukazuje na stav da obaveza suda, a posebno revizijskog, da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode u pravnom sredstvu. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je pravni stav Apelacionog suda u Beogradu, koji je u celini prihvaćen od strane Vrhovnog kasacionog suda, rezultat ustavnopravno prihvatljivog činjeničnog i pravnog zaključivanja, koje je za rezultat imalo pravilnu primenu merodavnog materijalnog prava. Po mišljenju Ustavnog suda, nema proizvoljnosti u sledećim ocen ama Apelacionog suda u Beogradu: da pripajanje poslova radnog mesta zamenika generalnog direktora delokrugu poslova pomoćnika generalnog direktora za turizam predstavlja jedan vid organizacione promene koja za posledicu može imati ukidanje radnog mesta; da prednost u raspoređivanju na radno mesto pomoćnika generalnog direktora, zbog višeg stepena stručne spreme podnosioca ustavne žalbe u odnosu na njegovog kolegu koji je na to mesto postavljen, nema značaja, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe premešten na posao koji se, u smislu člana 171. stav 2. ZOR, smatra odgovarajućim; da podnosilac ustavne žalbe nije pružio adekvatne dokaze na okolnost da je na radno mesto samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija u sektoru ugostiteljstvo premešten iz šikanoznih razloga i da tako nešto nije bilo opravdano potrebama procesa i organizacije rada, posebno kod činjenice da je na tom radnom mestu radio sve do zaključenja novog aneksa ugovora o radu od 22. februara 2014. godine (skoro devet godina).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1674/15 od 16. decembra 2015. godine nisu povređena prava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava , te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. Kada je reč o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da do uskraćivanja ovog prava može, pre svega, doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Podnosilac ustavne žalbe je na okolnost nejednakog postupanja dostavio sledeće sudske odluke: presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 795/11 od 20. septembra 2012. godine, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5997/10 od 19. novembra 2010. godine; presudu Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1025/03 od 10. decembra 2003. godine, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž1. 513/03 od 26. marta 2003. godine; presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4621/10 od 14. aprila 2010. godine, kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Šapcu P1. 200/09 od 28. septembra 2009. godine i usvojen tužbeni zahtev tužioca; presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2131/11 od 4. novembra 2011. godine, kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 2013/10 od 2. decembra 2010. godine.

Ustavni sud najpre konstatuje da presuda Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1025/03 od 10. decembra 2003. godine, prima facie, ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju, iz razloga što je predmet spora koji je okončan tom presudom bio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa po osnovu tzv. tehnološkog viška.

S druge strane, presude Apelacionog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Nišu ne mogu predstavljati dokaz da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, imajući u vidu da je osporena revizijska presuda doneta u postupku po vanrednom pravnom sredstvu, čiji je cilj upravo da obezbedi jedinstvenu primenu prava. Međutim, i pored toga, Ustavni sud konstatuje da između sporova koji su pravnosnažno okončani priloženim drugostepenim presudama i spora koji je okončan osporenom revizijskom presudom ne postoji činjenični, a samim tim, ni pravni identitet. Naime, u prvom slučaju (predmet okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu) , parnični sudovi su utvrdili da je tamošnji tužilac spornim aneksom ugovora o radu raspoređen na radno mesto koj e se, u smislu člana 171. stav 2. ZOR, ne može smatrati odgovarajućim, dok su u drugom slučaju (predmet okončan presudom Apelacionog suda u Nišu) parnični sudovi utvrdili da je tužilac, nepuna dva meseca nakon zaključenja osporenog aneksa ugovora o radu, upućen na plaćeno odsustvo, iz čega je izveden zaključak da stvarna potreb a za raspoređivanje tužioca na novo radno mesto zapravo ni je postojal a.

Na kraju, Ustavni sud konstatuje da se i u predmetu koji je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 795/11 od 20. septembra 2012. godine ne može govoriti o činjeničnom i pravnom identitetu, iz razloga što je tužilja raspoređena na radno mesto čije su poslove već obavljali drugi izvršioci, što je za posledicu imalo njeno proglašenje za tehnološki višak dva meseca nakon zaključenja spornog aneksa ugovora o radu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava jer nisu ispunjen e Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. i načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je reč o načelima u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da ista ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti aneksa ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti