Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak koji traje preko šest i po godina i još nije okončan smatra se nerazumno dugim, zbog čega se dosuđuje naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4192/2010
31.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Gajića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Gajića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4026/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11518/10 , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere da se parnični postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Gajić iz Beograda je 23. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11518/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4026/06).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još sredinom 2006. godine tužbom Drugom opštinskom sudu u Beogradu pokrenuo parnični postupak, radi naknade štete; da ni nakon više od četiri godine prvostepeni postupak još uvek nije okončan , čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. T ražio je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4026/06, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11518/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. juna 2006. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv preduzeća „PHILIP MORRIS“, d.o.o iz Beograda i „LEO BURNETT“, iz Beograda, radi naknade štete.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano osam ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije održano, i to dv a zbog nedostatka procesnih pretpostavki , a jedno zbog obustave rada sudske administracije.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka , saslušanjem više svedoka i veštačenjem od strane veštaka iz oblasti neurologije i neuropsihijatrije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P. 11518/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka iz oblasti neuropsihijatrije, neurohirurg ije i specijaliste ORL , kao i saslušanjem svedo ka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.11518/10 od 24. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene „ PHILIP MORRIS“ d.o.o. iz Beograda i „MMS COMUNICATION“, d.o.o. iz Beograda, što je nov naziv pod kojim posluje drugotuženi „ LEO BURNETT“ d.o.o, da tužiocu naknade nematerijalnu štetu tako što će mu solidarno isplatiti 250.000,00 dinara po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, 200.000,00 dinara po osnovu pretrpljenog straha, 50.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženog estetskog izgleda i 100.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, je odbije n kao neosnovan , a u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11518/10 od 22. novembra 2010. godine ispravljena je prvostepena presuda jer je očiglednom greškom u uvodu izostavljen punomoćnik drugotuženog.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15858/10 od 15. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11518/10 od 24. septembra 2010. godine, ispravljena rešenjem P. 11518/10 od 22. novembra 2010. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „ PHILIP MORRIS“ d.o.o. i u njenom stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog „MM S COMUNICATION“, d.o.o. i u stavu trećem izreke i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom ročište za glavnu raspravu zakazano 18. septembra 2012. godine odloženo je radi saslušanja konkretnih svedoka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 19. juna 2006. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku, čemu je prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog sud a u Beogradu, a zatim Prvog o snovnog sud a u Beogradu. Dakle, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu postupali efikasno, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, da bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Naime, od podnešenja tužbe 19. juna 2006. godine do donošenja prvostepene presude prošlo je četiri godine a drugostepeni sud je odlučio posle nepune dve godine, tako što je u jednom delu prvostepen u presud u ukinu o i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Do odlučivanja o ustavnoj žalbi parnični postupak i dalje nije okončan iako je prošlo šest godina i šest meseci, što je nerazumno dug period, kako po praksi Ustavnog suda , tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Takođe, pred prvostepenim sudom je održano 11 ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana bez krivi ce podnosioca ustavne žalbe.

Iako je navedeni postupak zahtevao izvođenje dokaza saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane više veštaka raznih specijalista medicinske struke, to ne može biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od preko šest godina, koji i dalje nije okončan.

Podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi oca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je , na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se psotupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

U pogledu navoda podnosioca da mu je u osporenom postupku povređeno pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu navedenog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti