Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ustavnom odlukom

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka dužeg od 22 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 2.000 evra, dok su ostali navodi žalbe odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . B . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3162/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . B . iz B . je 13. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M . I ., advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, sa dopunom od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3162/06, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da više od 20 godina pokušava da ostvari pravo na pravičnu raspravu pred sudom, kao i pravo na delotvoran pravni lek, te da je u postupku doneto "čak pet, bitno različitih, prvostepenih presuda", čiju sadržinu interpretira u ustavnoj žalbi. Takođe smatra da su Drugi opštinski sud u Beogradu u presudi P. 3162/06 od 21. marta 2007. godine i Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž. 571/11 od 6. jula 2011. godine nepotpuno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primenili materijalno pravo, te je ona ostala i bez stana i bez novca, pri čemu trpi veliku štetu, s obzirom na to da za sve vreme trajanja postupka ne može da koristi stan čiju je izgradnju platila, kao i da zadruga nije imala nikakvog osnova da jednostrano raskine ugovor, pa ni da se isti smatra raskinutim. Podnositeljka naglašava da je zadruga kasnila sa početkom i sa završetkom izgradnje, te da je 1990. godine samovoljno promenila predračunsku cenu. Dalje se navodi da se na tumačenje zaključenog formularnog ugovora po pristupu koji je sačinila zadruga, moraju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima prema kojima će se nejasne odredbe ugovora tumačiti u korist druge strane, što se, po mišljenju podnositeljke, nije ostvarilo. Konačno, u ustavnoj žalbi se više puta ponavlja da prvostepeni sud nije utvrdio odlučne činjenice vezane za početak izgradnje stana, iako je bio dužan da utvrdi kada su radovi započeli, te u kom roku posle toga nastupa tužiljina docnja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69676/10, ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3162/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. avgusta 1991. godine podnela tužbu protiv tuženih P. b . s . z . „Š .“ iz B. i preduzeća „S .“ iz B, radi utvrđenja prava svojine i raskida ugovora o organizovanju izgradnje stana zaključenog između tuženih. U daljem toku parnice spojeni su postupci po tužbi podnositeljke i po protivtužbi Zadruge i protivtužbi tuženog P.P. radi istovremenog odlučivanja.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3755/91 od 19. januara 1995. godine odlučeno je o svim zahtevima stranaka, te je, između ostalog, utvrđeno da ugovor koji je podnositeljka 5. juna 1987. godine zaključila sa Zadrugom, proizvodi pravno dejstvo, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12787/95 od 31. maja 1996. godine ova presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6492/96 od 12. februara 1998. godine utvrđena je, pored ostalog, ništavost ugovora o izgradnji stana koje su između sebe zaključili tuženi. I ovom odlukom utvrđeno je da ugovor koji je tužilja zaključila sa Zadrugom 1987. godine proizvodi pravno dejstvo, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9202/98 od 23. oktobra 1998. godine presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ponovnom postupku presudom P. 5898/98 od 27. novembra 2002. godine na identičan način odlučio o tužbenim i protivtužbenim zahtevima stranaka kao i u prethodno donetoj prvostepenoj presudi P. 6492/96 od 12. februara 1998. godine, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2953/03 od 30. juna 2003. godine i ova presuda ukinuta u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka, presudom P. 5082/03 od 24. februara 2005. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je odbio tužbeni zahtev tužilje u celini, a usvojio protivtužbeni zahtev Zadruge i raskinuo ugovor koji je među njima zaključen 5. juna 1987. godine, te utvrdio pravo svojine tuženog P.P. na spornom stanu. Međutim, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7190/05 od 22. marta 2006. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5082/03 od 24. februara 2005. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3162/06 od 21. marta 2007. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu gde je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o organizovanju i izgradnji stana broj 1911/336 od 15. jula 1991. godine, aneks I broj 1911/336-352 od 6. decembra 1991. godine zaključen između tužene Zadruge i tuženog P.P. i da ne proizvodi pravno dejstvo, dok je drugim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi P.P. iseli iz troiposobnog stana broj 10, površine 93,20 m2, u ul. Š. – Dr . M . – M ; trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila da se obavežu Zadruga i tuženi P.P. da joj solidarno predaju u posed navedeni stan, dok je četvrtim stavom izreke odbijen zahtev u delu gde je traženo da se utvrdi da ugovor o organizovanju izgradnje stana u ličnoj svojini broj 1911/236 od 5. juna 1987. godine zaključen između tužilje i Zadruge proizvodi pravno dejstvo; petim stavom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je Zadruga tražila da se raskine ugovor o izgradnji stana broj 1911/236 od 5. juna 1987. godine zaključen između nje i tužilje, dok je šestim stavom izreke usvojen protivtužbeni zahtev tuženog P.P. i utvrđeno da on ima pravo svojine na stanu u B. u stambenoj zgradi u ul. Dr . M . 11b, stan broj 10, troiposoban, površine 93,20 m2, što je Zadruga dužna priznati; sedmim stavom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog P.P. kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na istom stanu, što su tužilja i preduzeće "Simpo" dužni priznati, dok su osmim stavom izreke tužilja i Zadruga obavezani da na ime troškova postupka solidarno isplate tuženom P.P. iznos od 239.400,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6685/10 od 17. marta 2010. godine vratio spise Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka i odlučivanja o zahtevu prvotuženog za naknadu troškova postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogardu P. 69676/10 od 28. jula 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je zahtev prvotuženog za isplatu naknade troškova spora u iznosu od 168.100,00 dinara, dok je drugim stavom izreke ispravljena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3162/06 od 21. marta 2007. godine, u uvodu, osmi red tako da iza reči "stan 1", sada piše: i preduzeća "S. " B, S . t . 6.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 571/11 od 6. jula 2011. godine potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3162/06 od 21. marta 2007. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogardu P. 69676/10 od 28. jula 2010. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 30/13 od 31. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 571/11 od 6. jula 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilja 1987. godine zaključila ugovor o organizovanju i izgradnji spornog stana sa prvotuženim i isplatila deo predračunske cene; da su usmeno ugovorili da ostatak ugovorne cene tužilja isplati kad Zadruga počne izgradnju stana; da Zadruga nema građevinski dnevnik o vremenu početka gradnje, ali da je prema njenoj odluci izgradnja počela najkasnije u julu 1991. godine; da je tužilja pre školskog raspusta 1991. godine otputovala na odmor u inostranstvo, a da prethodno nije obavestila Zadrugu o adresi i kontakt telefonu u slučaju da gradnja započne; da je Zadruga u julu 1991. godine poslala tužilji obaveštenje da isplati ostatak cene, a potom i obaveštenje da raskida ugovor; da tužilja nije primila navedena obaveštenja, jer je bila u inostranstvu; da je 25. jula 1991. godine, po povratku sa odmora, u Zadruzi saznala da je trebalo da uplati novac, te joj je saopšteno da je ugovor sa njom raskinut, a stan prodat trećem licu; da je tužilja 5. avgusta 1991. godine uplatila ostatak novca, a tužena zadruga je stan prodala preduzeću "S."; da je utvrđena ništavost tog ugovora pravnosnažnom presudom P. 5858/98 od 27. novembra 2002. godine; da je Zadruga u decembru 1991. godine sporni stan prodala tuženom P.P. koji je isplatio celokupnu cenu; da je zadruga pokušala da tužilji vrati novac, ali je tužilja to odbila, zbog čega je Zadruga novac uplatila u sudski depozit; da je rešenje o otvaranju sudskog depozita ukinuto po žalbi tužilje; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je Zadruga imala pravo da raskine ugovor zaključen sa tužiljom, jer tužilja svoje obaveze u pogledu isplate cene nije blagovremeno izvršila.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava svakom se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2. član 10.).

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 15 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 9. avgusta 1991. godine, pa do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 30/2013 od 31. oktobra 2013. godine kojom je okončan postupak u ovoj pravnoj stvari prošlo ukupno 22 godine i dva meseca.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka zakazano je 47 ročišta, od kojih su 24 održana pred prvostepenim sudom. Sud je u dokaznom postupku saslušao tužilju i tuženog P.P. u svojstvu parničnih stranaka, kao i svedoka Z.J, te pročitao pismenu dokumentaciju koju su stranke dostavile. Od početka postupka do njegovog okončanja doneto je pet prvostepenih presuda, od kojih su četiri ukinute rešenjima drugostepenog suda (i postupak vraćen na ponovno suđenje), zatim jedna drugostepena i jedna revizijska presuda. Radi odlučivanja o postavljenim zahtevima stranaka pred prvostepenim sudom postupalo je troje sudija.

Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da je konkretan predmet bio složen s obzirom na to da su stranke postavile više tužbenih i protivtužbenih zahteva koje je trebalo raspraviti. Međutim, složenost predmeta spora ne može da opravda dvadesetdvogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala nesumnjiv interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva bio utvrđenje prava svojine na nepokretnosti.

Takođe, Ustavni sud smatra da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka pred sudom, jer je aktivno učestvovala u postupku i nije zloupotrebljavala svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka, pre svega, predstavlja neažurno postupanje prvostepenog suda koji se prilikom određivanja ročišta nije u dovoljnoj meri starao da blagovremeno obezbedi uslove za njihovo održavanje. Ovakav zaključak proizlazi iz činjenice da čak devet ročišta nije održano zbog neuredne dostave poziva tuženom P.P, a ročište 6. decembra 1999. godine postupajuća sudija nije održala, jer joj „predmet nije iznet“, za koje (ne)postupanje nema razumnog obrazloženja. Prvostepeni sud je takođe propustio procesne mogućnosti da na jednom ročištu koncentriše izvođenje dokaze koje su stranke predložile, čime je u znatnoj meri doprinosio odugovlačenju postupka.

Ustavni sud konstatuje da je u periodu od 15 godina Drugi opštinski sud u Beogradu pet puta meritorno odlučivao o zahtevima stranaka, ali su presude ukidane i predmet vraćan na ponovno suđenje.

Međutim, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti predmete Pavlyulynets v. Ukraine , od 6. septembra 2005. godine (broj aplikacije 70767/10, stav 51.) i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Konačno, Apelacioni sud je nakon četiri godine i tri meseca odlučio o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, dok je postupak po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom trajao dve godine i četiri meseca.

Stoga, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je zaključio da je, pre svega, neažurno postupanje prvostepenog suda, kao i neblagovremeno razmatranje žalbi izjavljenih protiv prvostepene presude od strane Apelacionog suda u Beogradu, dovelo do toga da je parnični postupak trajao preko 22 godine, te je, polazeći od navedenog, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalvu u prvom delu tačke 1. izreke i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, imajući pri tome u vidu da je postupak bio složen, te da podnositeljka nije doprinela njegovom dugom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3162/06 od 21. marta 2007. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 571/11 od 6. jula 2011. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 30/13 od 31. oktobra 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže detaljne i jasne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava zbog kojih je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev kojim je podnositeljka tražila da se utvrdi da ugovor koji je zaključila 1987. godine sa Zadrugom proizvodi pravno dejstvo, kao i razloge zbog kojih je tuženi P.P. stekao svojinu na spornom stanu.

U konkretnom slučaju, više lica je zaključilo pravne poslove u pogledu iste nepokretnosti, tako što je podnositeljka 1987. godine sklopila ugovor sa Zadrugom o organizovanju izgradnje stana, ali je isplatila samo deo cene. Kasnijim pravnim poslovima Zadruga je raspolagala stanom u korist preduzeća „S.“, a potom u korist tuženog P.P. koji nije znao za ugovor zaključen 1987. godine, i kome je, nakon isplate kupoprodajne cene, stan predat u državinu.

Navodima da je zaključila ugovor 1987. godine, dakle pre pre nego što je došlo do sklapanja ugovora sa „S.“ i tuženim P.P, podnositeljka (i sama) u suštini upućuje na primenu pravila prior tempore – potior iure prema kome je prvi (raniji) u vremenu – preči (jači) u pravu. Vrhovni kasacioni sud je jasno naveo da je tužilja isplatila samo deo cene, dok je tuženi P.P. u celosti isplatio kupoprodajnu cenu stana, te mu je Zadruga stan predala u državinu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da nije nepravičan stav revizijskog suda da o jačem pravu treba odlučiti primenom načela savesnosti i poštenja i načela zabrane zloupotrebe prava. Dakle, kod dvostruke ili višestruke prodaje (koja je najčešće i moguća kod stanova u izgradnji), jači pravni osnov ima onaj ko je prvi kupio stan, ukoliko su svi savesni, a niko se nije upisao u javnu knjigu. Ukoliko nisu svi kupci savesni, savestan kupac ima jači pravni osnov u odnosu na nesavesnog. Ali, ako su svi savesni, prvenstvo ima onaj koji je upisan u javnu knjigu, odnosno, ako niko nije upisan, jači je u pravu onaj kome je nepokretnost predata u državinu. Stoga je, u ustavnopravnom smislu, prihvatljiv stav sudova da tuženi P.P, kao savestan držalac stana, u odnosu na tužilju ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine, koje je stekao na osnovu odredbe člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Sporni odnos se u svakom slučaju razrešava zaključenim ugovorom o izgradnji stana, što proizlazi i iz sadržine osnovnog načela ugovornog prava - pacta sunt servanda, te bi bilo neprihvatljivo smatrati da ugovorne strane nisu dužne da izvršavaju ugovorne obaveze.

U konkretnom parničnom postupku je, između ostalog, utvrđeno da je podnositeljka propustila da obavesti Zadrugu o odlasku u inostranstvo i o eventualnim mogućnostima ostvarivanja kontakta u tom periodu vezanim za početak izgradnje stana. Na taj način je, u suštini, onemogućila drugog ugovarača da izvrši svoju obavezu i obavesti je o potrebi uplate preostalog iznosa cene u skladu sa postignutom usmenom izmenom ugovora, te je ustavnopravno utemeljen stav redovnih sudova da je Zadruga imala pravo da jednostranom izjavom volje raskine zaključeni ugovor. Propuštajući da obavesti Zadrugu o svojoj odsutnosti, podnositeljka je povredila obavezu iz člana 18. zaključenog ugovora kojom je predviđeno da će član Zadruge aktivno sarađivati sa njom u toku celog perioda trajanja ugovora, i to najkraće do izmirivanja svojih obaveza, odnosno useljenja u stan. O tome je drugostepeni sud dao argumentovano obrazloženje, ocenjujući da se ova obaveza ogleda ne samo u blagovremenom izvršavanju uplata svih obaveza, već i u stalnom praćenju početka, toka i završetka gradnje, što se u konkretnom slučaju nije ostvarilo. Kako je propustila da izvrši preuzetu obavezu, podnositeljka je povredila i odredbu člana 17. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj su stranke dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, te se svakako ne može smatrati ugovornom stranom koja je odgovorno pristupila zaključenom poslu, niti se može uspešno pozivati na sopstvenu (ne)savesnost.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije povređena u svom ustavnom pravu na pravično suđenje, imajući u vidu da se njeni navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi tog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud smatra da su za ocenu pravičnosti sprovedenog postupka, u konkretnoj situaciji, bez uticaja navodi podnositeljke, koje iznosi i u ustavnosudskom postupku, da je Prvi osnovni sud u Beogradu "meritorno odlučio" rešenjem P. 69676/10 od 28. jula 2010. godine "iako je bio stvarno nenadležan za postupanje", a samo rešenje nije dostavljeno tužilji ni njenom punomoćniku, jer je "evidentno da potpis na povratnici nije njegov". Ovo, pre svega, iz razloga što je istim rešenjem prvostepeni sud (koji je 2007. godine raspravio glavnu stvar), odlučio o zahtevu prvotuženog za naknadu troškova postupka, nakon čega je rešenje, prema stanju u spisima predmeta, primio advokat kao punomoćnik tužilje, te se na isto nije žalio, iako je imao pravo na žalbu o kome je poučen.

Takođe su bez značaja i tvrdnje podnositeljke o vremenu isplate preostalog dela cene i okolnostima vezanim za prijem obaveštenja zadruge o potrebi uplate razlike cene, jer se njima, u suštini, osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažno okončanom postupku. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Konačno, sa ustavnopravnog stanovišta, neprihvatljivo je isticanje povrede prava na pravno sredstvo, s obzirom na to da je podnositeljka imala pravo na žalbu protiv prvostepene presude, a zatim i pravo na reviziju protiv presude drugostepenog suda, koja prava je i koristila, pa nema mesta tvrdnjama o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu da se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči pravo na imovinu stečenu u skladu sa zakonom, a ne i pravo na sticanje svojine, to su neutemeljeni navodi podnositeljke o povredi prava iz člana 58. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ustavnom odlukom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti