Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava osporenu drugostepenu presudu i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Sud je utvrdio da je rok zastarelosti za naknadu za korišćenje vozila proizvoljno tumačen, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . A . iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5532/18 od 22. maja 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A . iz Zaječara je , 17. aprila 2019. godine, preko punomoćnika N . M, advokata iz Ivanjice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „R.“ tip – kiper plati novčani iznos , sa zakonskom zateznom kamatom, opredeljen o u izreci presude.

U ustavnoj žalbi se ističe da je zaključak nadležnih sudova da je potraživanje tužioca u momentu podnošenja tužbe bilo zastarelo pogrešan i nezakonit; da je članom 20. tada važeće Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98) bila propisana obaveza tadašnje SR Jugoslavije (sada pravni sledbenik Republika Srbija, kao tužena), da licu čije je vozilo bilo angažovano za potrebe odbrane zemlje, a za period za koji je njegovo vozilo bilo angažovano, naknadu isplati u roku od 15 dana od dana vraćanja vozila; da dok nije istekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, tužilac nije ni mogao podneti tužbu, jer bi u takvoj situaciji sud tužbu odbacio kao preuranjenu; da s obzirom na navedeno, do podnošenja tužbe podnosioca nije istekao rok zastarelosti od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, poništi osporenu presudu i naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 5532/18 od 22. maja 2018. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, da mu na ime naknade za korišćenje stvari – za angažovanje teretnog motornog vozila marke „R.“ kiper isplati iznos od 38.237,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. juna 1999. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka kao neosnovan. U obrazloženju presude se, pred ostalog, navodi: da je ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja sud zaključio da je isti osnovan; da je u konkretnom slučaju, tokom postupka utvrđeno da je predmetno vozilo koje je u okviru materijalne obaveze za vreme ratnog stanja od strane tužioca predato na upotrebu tuženoj 1. aprila 1999. godine, tužiocu vraćeno 13. juna 1999. godine, a tužilac je tužbu podneo 17. juna 2009. godine; da sledom iznetog, sud smatra da je potraživanje tužioca iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, tj. potraživanje naknade za korišćenje tuđe stvari zastarelo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer je od momenta kada je tužiocu vraćeno njegovo vozilo nakon prestanka materijalne obaveze za vreme ratnog stanja, pa do podnošenja tužbe, proteklo više od deset godina.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5532/18 od 22. maja 2018. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je pogrešno ocenjen prigovor zastarelosti potraživanja; da je to sa razloga, što je, i po nalaženju Višeg suda , pravilno ocenjen početak zastarnog roka, te njegov protek, pa kako je tužiocu njegovo motorno vozilo marke „R.“ kiper vraćeno dana 13. juna 1999. godine, a tužilac je tužbu podneo 17. juna 2009. godine, potraživanje tužioca na ime naknade za korišćenje tuđe stvari je zastarelo, jer je od momenta kada je tužiocu vraćeno njegovo vozilo, nakon prestanka materijalne obaveze za vreme ratnog stanja, pa do podnošenja tužbe proteklo više od deset godina, zbog čega je pobijana odluka zakonita i pravilna, a žalbeni navodi neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), članom 360. propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1.), da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2.) i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (stav 3.); članom 361. propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (stav 1.) i da ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (stav 2.); članom 362. propisano je da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena; članom 219. propisano je da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe; članom 371. propisano je da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje, pored ostalog, građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98), koja je bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa između podnosioca ustavne žalbe i tužene, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad (član 20. st. 1. i 4.).

Članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisana je odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju Viši sud u Beogradu je našao da je potraživanje podnosioca na ime naknade za korišćenje teretnog motornog vozila zastarelo, jer je od momenta vraćanja vozila (13. juna 1999. godine) do podnošenja tužbe (17. juna 2009. godine) prošlo više od deset godina.

U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da je članom 360. stav 1. ZOO propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a članom 361. stav 1. da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. To znači da je početak zastarelosti vezan za dospelost potraživanja i nativitet tužbe ( actio nata), tj. prelazak apstraktne formalne tužbe u konkretno materijalnu, kada poverilac ima objektivnu mogućnost uspešnog realizovanja svog konkretnog subjektivnog prava sudskim putem.

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98), koja je bila na snazi u vreme nastanka predmetnog pravnog odnosa između podnosioca ustavne žalbe i tužene, članom 20, st. 1. i 4. bilo je propisano da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad.

Ustavni sud nalazi da je odredbom člana 20. stav 4. navedene Uredbe bio utvrđen rok za ispunjenje obaveze isplate naknade koja je vlasniku pripadala od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvar, te da u tom smislu poverilac ima pravo da tužbom traži ispunjenje ove obaveze tek protekom roka od 15 dana propisanog za dobrovoljno ispunjenje obaveze. Stoga, saglasno članu 361. stav 1. ZOO, rok zastarelosti potraživanja ove naknade počinje da teče po proteku navedenog roka, tj. prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Ustavni sud ovde ukazuje da se na konkretan slučaj ima primeniti odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1998. godine, koja je bila na snazi 1. aprila 1999. godine kada je Vojska Jugoslavije preuzela motorno vozilo od podnosioca ustavne žalbe, a ne Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1999. godine, koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, bez obzira što je predmetno vozilo kasnije vraćeno podnosiocu. Naime, po oceni Ustavnog suda, u ovom slučaju se Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ne može primeniti na konkretan slučaj. jer bi to predstavljalo retroaktivnu primenu propisa na period pre njenog stupanja na snagu – 26. aprila 1999. godine (ovakav pravni stav o primeni Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze Ustavni sud je zauzeo i u svojim odlukama Už-3319/2010 od 27. marta 2011. godine i Už-406/2009 od 24. novembra 2011. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te je time povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice u tvrđene povrede ustavnog prava podnosioca takve prirode da se mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 17510/18 od 1. marta 2019. godine i odredio da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5532/18 od 22. maja 2018. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.