Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za vraćanje zemljišta koji traje preko 20 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić , zamenik predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pantelija Kazana iz Jablanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pantelija Kazana i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Komisij om za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta za područje opštine Vršac u predmetu broj 464-399/91-III-377 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Pantelija Kazana izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 122/12 od 26. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pantelije Kazan iz Jablanke je 25. maja 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Komisij om za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta za područje opštine Vršac u predmetu broj 464-399/91-III-377.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ni posle 20 godina nije doneto konačno rešenje o vraćanju oduzetog zemljišta, iako su iscrpljena sva pravna sredstva. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da mu je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 122/12 od 26. marta 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje u postupku vraćanja zemlje i predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta broj 464-399/91-III-377 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta za područje opštine Vršac, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Josim Kazan je 9. maja 1991. godine Komisiji za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta za područje opštine Vršac (dalje u tekstu: Komisija) podneo zahtev za vraćanje zemljišta , u kome je naveo da je na osnovu rešenja od 15. avgusta 1953. godine od njegovog dede pok. Petra Novaka oduzeta zemlja i da treba da se vrati njegovom domaćinstvu, jer se on bavi isključivo poljoprivredom.

Zaključkom Opštinskog sekretarijata za urbanizam opštine Vršac – Komisije za vraćanje zemlje broj 464-339/91-III-377 od 9. januara 1992. godine konstatovano je da je Josim Kazan odustao od podnetog zahteva, a da umesto njega zahtev za vraćanje zemljišta podnosi njegov otac Pantelije Kazan.

Rešenjem Opštinskog sekretarijata za urbanizam opštine Vršac – Komisije za vraćanje zemlje broj 464-339/91-III-377 od 4. maja 1992. godine utvrđeno je da je ranijem sopstveniku Petru Novaku otkupljeno zemljište u korist poljoprivrednog zemljišnog fonda na osnovu pravnosnažnog rešenja Sreske komisije za zemljišni fond iz Vršca broj 32/53 od 20. oktobra 1953. godine u KO Jablanka na katastarskim parcelama označenim u rešenju (stav 1. dispozitiva); usvojen je zahtev podnosioca, pa je utvrđeno pravo svojine na drugom odgovarajućem zemljištu označenom u rešenju ukupne površine od 9 ha 56 ari 65 m2, kao i na novoformiranoj katastarskoj parceli površine 3 ha 56 ari 3 m2, u korist pravnog sledbenika Pantelija Kazana (stav 2. dispozitiva). Držalac zeljišta „Agrovršac“ p.p. iz Vršca obavezan je da preda u posed podnosiocu zahteva predmetno zemljište (stav 3. dispozitiva).

Zaključkom Opštinskog sekretarijata za urbanizam opštine Vršac – Komisije za vraćanje zemlje od 1. jula 1992. godine konstatovano je da je pristupio Pantelije Kazan i predložio da mu se dodeli drugo odgovarajuće zemljište, s obzirom na to da deo parcele koja mu je dodeljena, površine 3 ha 56 ari 3 m2, ima kosinu niz koju se sliva voda, pa nije pogodna za obrađivanje. Komisija je donela zaključak da se spisi predmeta daju na razmatranje Geodetsko-tehničkoj službi radi ocene navoda podnosioca zahteva, a rasprava je odložena na neodređeno vreme.

Komisija je 11. januara 1994. godine donela rešenje kojim je usvojila zahtev za vraćanje zemljišta u navedenom delu i utvrdila pravo svojine Pantelija Kazana na drugom zemljištu ukupne površine od 3 ha 56 ari 3 m2.

„Agrovršac„ p.p. iz Vršca je izjavio žalbu protiv rešenja Komisije od 4. maja 1992. godine i 11. januara 1994. godine, a Komisija je 15. marta 1996. godine dostavila Ministarstvu finansija spise oba predmeta radi odlučivanja o navedenim žalbama.

Ministarstvo finansija je rešenjem broj 461-02-264/96 od 12. juna 199 6. godine usvojilo žalbu „Agrovršac“ p.p. iz Vršca izjavljenu protiv rešenja Komisije od 11. janaura 1994. godine i poništilo navedeno prvostepeno rešenje, jer je ocenilo da treba pribaviti dokaze o pasivnoj legitimaciji žalioca, s obzirom na sadašnje stanje zemljišta, kao i upotpuniti iskaz identifikacije oduzetih parcela.

Žalba kojom je „Agrovršac“ p.p. iz Vršca osporio rešenje Komisije od 4. maja 1992. godine odbijena je kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-264/96-13 od 13. avgusta 1997. godine, a Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 15. aprila 1998. godine presudom U. 4156/97 usvojio tužbu „Agrovršac“ p.p. iz Vršca i poništio navedeno drugostepeno rešenje.

„Agrovršac“ p.p. iz Vršca je 1. septembra 1998. godine dostavio Komisiji sporazum koji je zaključio sa Pantelijem Kazanom o vraćanju oduzetog zemljišta, tražeći od Komisije da postupi po nalogu Ministarstva finansija iz rešenja od 12 . juna 199 6. godine i donese novo rešenje u skladu sa zaključenim sporazumom, jer su „otklonjene sve sporne činjenice i podnosilac zahteva je saglasan s tim da mu se vrati zemljište na katastarskim parcelama označenim u sporazumu“.

U izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 4156/97 od 15. aprila 1998. godine, Ministarstvo finansija je 6. decembra 1999. godine donelo rešenje kojim je poništilo rešenje Komisije od 4. maja 1992. godine.

Rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Vršcu O. 278/06 od 28. marta 2006. godine na zaostavštini Pantelija Kazana iz Jablanke, koji je preminuo 24. septembra 2005. godine, oglašen je za zakonskog naslednika Pantelije Kazan (ovde podnosilac ustavne žalbe), unuk pok. Pantelija Kazana. U obrazloženju rešenja je navedeno da su supruga i ćerka ostavioca svoje delove ustupili sinu Josimu Kazanu, koji se prihvatio svog naslednog dela i ustupljenih delova i sve ustupio svom sinu Panteliju Kazanu. Rešenje je postalo pravnosnažno danom donošenja, jer su se stranke odrekle prava na žalbu.

Nakon smrti podnosioca zahteva za vraćanje zemljišta, podnosilac ustavne žalbe se kao njegov pravni sledbenik uključio u postupak na raspravi održanoj 17. novembra 2007. godine.

Rasprave pred Komisijom zakazane za 22. decembar 2007. godine, 23. februar 2008. godine i 19. april 2008. godine odložene su zbog sprečenosti pojedinih članova Komisije.

„Agrovršac“ p.p. iz Vršca je 14. aprila 2008. godine dostavio Komisiji podnesak u kome je naveo da je podnosilac zahteva za vraćanje zemljišta pre petnaestak godina ušao u posed katastarskih parcela 1885 i 1908 KO Jablanka i predložio da mu se dodele navedene parcele, koje su sada u društvenoj svojini, pod uslovom da se „Agrovršac“ p.p. iz Vršca dodeli drugo odgovarajuće zemljište iz državne svojine.

Komisija je 7. maja 2008. godine zaključila raspravu, a potom je 26. aprila 2010. godine održala raspravu na kojoj su pročitani već izvedeni dokazi, te ponovo zaključila raspravu u ovom predmetu.

Rešenjem Komisije od 26. aprila 2010. godine utvrđeno je da je ranijem sopstveniku Petru Novaku otkupljeno zemljište u korist poljoprivrednog zemljišnog fonda na osnovu pravnosnažnog rešenja Sreske komisije za zemljišni fond iz Vršca broj 32/53 od 20. oktobra 1953. godine u KO Jablanka na katastarskim parcelama označenim u rešenju (stav 1. dispozitiva); usvojen je zahtev podnosioca zahteva Pantelija Kazana, pa je po zakonskom pravu na naknadu na drugom odgovarajućem zemljištu, i to na novoformiranim katastarskim parcelama označenim u rešenju, utvrđeno pravo svojine u korist pravnog sledbenika ranijeg sopstvenika (stav 2. dispozitiva). Vlasnik Republika Srbija je obavezana da preda u posed pravnom sledbeniku ranijeg sopstvenika predmetno zemljište (stav 3. dispozitiva).

Republičko javno pravobranilaštvo – Odeljenje u Zrenjaninu je protiv navedenog rešenja Komisije izjavilo žalbu, u kojoj je navedeno: da u postupku nije utvrđeno da li je sprovedena komasacija u KO Jablanka i da li je prethodni korisnik zemljišta u potpunosti sproveo postupak razgraničenja; da od toga zavisi ko je obveznik vraćanja predmetnog zemljišta; da Komisija nije obrazložila kako je utvrdila da se ne može vratiti zemljište koje je oduzeto, već je dala drugo odgovarajuće zemljište, pritom ne obavezujući na vraćanje pravno lice određeno zakonom, već Republiku Srbiju.

Odlučujući o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Komisije od 26. aprila 2010. godine, Ministarstvo finansija je rešenjem broj 461-02-264/96-13 od 26. novembra 2010. godine poništilo prvostepeno rešenje i vratilo predmet na ponovni postupak, jer je ocenilo da nije pribavljena potrebna saglasnost Vlade za otuđenje predmetnog zemljišta, koje je sada u državnoj svojini, niti je razmotrena mogućnost dodele drugog odgovarajućeg zemljišta u društvenoj svojini. Ministarstvo je naložilo prvostepenom organu da u ponovnom postupku pribavi dokaze o ukupno raspoloživom zemljištu u društvenoj svojini obveznika naknade, u zavisnosti od čega će oceniti ima li mesta primeni odredbe člana 6. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Podnosilac ustavne žalbe je 22. decembra 2010. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija , koja je odbijena kao neosnovana presudom tog suda U. 30990/10 od 3. februara 2012. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 122/12 od 26. marta 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 30990/10 od 3. februara 2012. godine, jer je ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje tog zahteva propisani članom 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 17. jula 2012. godine, Komisija nije donela rešenje u ponovnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta (u daljem tekstu: zahtev) vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (u daljem tekstu: komisija) (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.).

Uredbom za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da se ranijim sopstvenikom, u smislu Zakona, smatra lice koje je bilo sopstvenik zemljišta u momentu kad je to zemljište postalo društvena svojina po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama (u daljem tekstu: Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu) ili po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu (u daljem tekstu: konfiskovano zemljište), kao i da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona (član 2.); da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona, ako postupak nije konačno završen (član 290.). Odredbama člana 291. Zakona utvrđeno je da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ", broj 52/56, „Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ", broj 24/94).

Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ", broj 52/56, „Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ", broj 24/94), koji je važio u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je postupak za vraćanje zemljišta povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 9. maja 1991. godine, zahtevom oca podnosi oca ustavne žalbe, a da se postupak dalje nastavio po zahtevu dede podnosioca ustavne žalbe koji je preminuo 24. septembra 2005. godine.Ustavni sud je dalje utvrdio da se podnosi lac ustavne žalbe uključio u postupak na prvom sledećem ročištu koje je bilo zakazano za 17. novembar 2007. godine, da je predmetni postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 21 godin u, kao i da taj postupak još nije okončan.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe kao naslednik pokojnog podnosioca zahteva, preuz eo postupak kada je on već trajao 16 godina, ali je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ceni od momenta podnošenja zahteva Komisiji 9. maja 1991. godine, nezavisno i od toga što je ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počela da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ovakav stav već zauzeo u Odluci Už-378/2008 od 15. jula 2010. godine, a saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu „Fütterer protiv Hrvatske” od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da postupak nije okončan ni posle 21 godin e od pokretanja , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja pod nosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku bilo relativno složenih činjeničnih pitanja, te da je K omisija bila dužna da ustanovi da li postoji mogućnost davanja ili obezbeđivanja drugog, po površini i kvalitetu odgovarajućeg zemljišta.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da mu se vrati imovina koja je oduzeta nje govoj porodici. Ocenjujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre utvrdio da j e pravni prethodnik podnosioca delimično doprineo produžavanju trajanja predmetnog postupka , jer nije iskoristio pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava, i to u rokovima propisanim citiranim odredbama zakona . S tim u vezi, ovaj sud je utvrdio da u periodu od 6. decembra 1999. godine, kada je poništeno prvo rešenje Komisije, do 24. septembra 2005. godine, kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe preminuo, nisu podneta navedena pravna sredstva kojima se moglo izdejstvovati brže odlučivanje u ovom postupku. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je i sam podnosilac ustavne žalbe propustio da iskoristi sredstva za ubrzanje postupka, s obzirom na to da je od pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju do donošenja novo g rešenja Komisije proteklo nešto više od četiri godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome posle 2 1 godin e još nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu, određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vodi postupak . Ovo stoga što je prvostepeni organ spise predmeta radi odlučivanja o žalbama obveznika vraćanja zemljišta dostavio drugostepenom organu posle dve, odnosno posle četiri godine, a nakon poništavanja rešenja od strane drugostepenog organa, do donošenja rešenja Komisije u ponovnom postupku proteklo je deset godina. Takođe, prvostepeni organ je svojim rešenjem od 26. aprila 2010. godine odlučio da se podnosiocu ustavne žalbe vrati zemljište koje se nalazi u državnoj svojini, iako je za vraćanje tog zemljišta bila potrebna saglasnost Republike Srbije, koja nije tražena. Ustavni sud konstatuje da drugostepeni upravni organ i sud koji je odlučivao u upravnom sporu nisu bitno doprineli dužini trajanja predmetnog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje dela postupka u kome je učestvovao podnosilac ustavne žalbe i njegov doprinos trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja Komisije. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mesre kako bi se postupak pred Komisijom u predmetu broj 464-399/91-III-377 okončao u najkraćem roku.

8. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 122/12 od 26. marta 2012. godine , Ustavni sud je najpre konstatovao da iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe pred Vrhovnim kasacionim sudom osporavao presudu Upravnog suda kojom je poništeno drugostepeno rešenje upravnog organa, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije iscrpeo pravni put za zaštitu svojih prava, jer se o njegovom zahtevu za vraćanje zemljišta još uvek odlučuje u predmetnom upravnom postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA


dr Marija Draškić