Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Privrednog apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala zbog nedosledne sudske prakse u identičnim pravnim situacijama i nedostatka obrazloženja ključnih prigovora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4196/2011
13.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Kostić iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Kostić i utvrđuje da su presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine povređen a prav a podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda iz tačke 1. izreke i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Pančevu P. 116/08 od 19. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Kostić iz Vršca je 13. septembra 2011. godine podnela ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla: da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke u drugim predmetima –Pž. 33/09 i Pž. 33/09 od 10. jula 2009. godine i Pž. 2800/09 od 30. jula 2009. godine; da je primena materijalnog prava bila proizvoljna i diskriminaciona; da je propustio da odluči o prigovoru prebijanja potraživanja i da nije naveo razloge o bitnim činjenicama, a da je bez održavanja rasprave preinačio prvostepenu presudu; da tužilac nije bio aktivno legitimisan za vođenje spora, da nema pravni interes i da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan; drugostepeni sud je svojim postupanjem izazvao pravnu nesigurnost, tvrdeći da u odnosu na istaknuti prigovor zastarelosti treba primeniti Zakon o obligacionim odnosima, a ne Zakon o privrednim društvima; da je podnositeljka dostavila odgovor na žalbu, ali da je drugostepeni sud konstatovao da tužena nije dostavila odgovor na žalbu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da odloži izvršenje osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac „Vršačko Vino“ DOO, Vršac, je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Pančevu, uz učešće umešača na strani tužioca „Living stone invest“ DOO, Novi Sad, protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražio da se utvrdi da je tužena nezakonito raspolagala udelima tužioca, odnosno da je povukla udeo iz društva, protivno članu 124. Zakona o privrednim društvima i da se obaveže da na ime nezakonito povučenog osnivačkog uloga tužiocu isplati iznos od 2.742.139,27 dinara.

Presudom Trgovinskog suda u Pančevu P. 116/08 od 19. decembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „Vršačko Vino“ DOO iz Vršca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nezakonito raspolagala udelima tužioca, odnosno da je povukla udeo iz društva protivno odredbama člana 124. Zakona o privrednim društvima, ugovora o osnivanju i ugovora o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva „Vršačko vino“ DOO iz Vršca. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime nezakonito povučenog osnivačkog uloga kod tužioca isplati iznos od 2.742.139,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. novembra 2006. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.105,35 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da tužilac u momentu podnošenja tužbe nije više bio vlasnik spornog udela tuženog. Tužilac je bio jedini osnivač „V.V. Vina“ DOO, Vršac sa 100% udela, da bi kasnije ugovorima od 19. marta 2007. godine, odnosno 23. maja 2007. godine, svoj udeo od 100% u „V.V. Vino“ DOO, Vršac, uz naknadu ustupio novom osnivaču i sticaocu „Living Stone Invest“ DOO, Novi Sad. Tužilac je navedenim ugovorom preneo svoj udeo uključujući sva suvlasnička prava i interese društvu sticaocu. Prvostepeni sud je iz utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da tužilac nije više vlasnik ni novčanog kapitala, ni potraživanja tužene kao jednog od osnivača „Vršačkog vina“ DOO, jer je sav svoj kapital, pa time i eventualno potraživanje od tužene preneo na „Living Stone Invest“ DOO, Novi Sad, kao novog vlasnika i jedinog člana društva „V.V. Vino“, te stoga tužilac nije aktivno legitimisan za vođenje ovog spora. Dalje sledi da su neosnovani navodi tužioca da se ugovorom obavezao da garantuje sticaocu za prenete udele, s obzirom na to da u samom ugovoru od 19. marta 2007. godine to nije navedeno, već samo eventualno pravo kupca na umanjenje kupoprodajne cene srazmerno vrednosti povučenog udela. Prvostepeni sud je stanovišta da je prigovor zastarelosti osnovan, jer je odredbom člana 47. stav 2. Zakona o privrednim društvima propisano da potraživanja poverilaca privrednog društva prema ortacima, članovima i akcionarima zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe, a najkasnije u roku od tri godine od dana prestanka društva ili od dana prestanka svojstva ortaka, člana i akcionara, ako zakonom za pojedina potraživanja nije određen drugi rok zastarelosti. Subjektivni rok zastarelosti je 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe i objektivni rok od tri godine od dana prestanka društva ili od dana prestanka svojstva ortaka, člana i akcionara. Tužilac je tuženoj 23. januara 2007. godine uputio opomenu pred utuženje kojom je tražio da naplaćeno potraživanje po osnovu neisplaćene dobiti prenese tužiocu kao osnivački ulog, te iz sadržine opomene jasno proizlazi da je tužilac već tada znao za razloge podnošenja tužbe, dok je tužbu sudu podneo tek 10. marta 2008. godine, nakon zakonom propisanog roka od 180 dana.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine, preinačio presudu Trgovinskog suda u Pančevu P. 116/08 od 19. decembra 2008. godine, tako što je u stavu prvom izreke utvrdio da je tužena nezakonito raspolagala udelima tužioca, odnosno da je povukla udeo iz ovog društva protivno odredbi člana 124. Zakona o privrednim društvima, ugovoru o osnivanju, kao i ugovoru o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva „Vršačko vino“ DOO iz Vršca. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu na ime nezakonito povučenog osnivačnog uloga kod tužioca isplati iznos od 2.742.139,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. novembra 2006. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 374.853,48 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužena zajedno sa još 30 fizičkih lica, zaključila ugovor o suvlasništvu na udelu koji se ulaže u osnivanje „Vino Vršac“ DOO, Vršac, 26. avgusta 2005. godine. Nakon toga, tužena je sa ostalim suvlasnicima zaključila ugovor o osnivanju „Vino Vršac“ DOO, 26. avgusta 2005. godine. Članom 8. ugovora o osnivanju bilo je predviđeno da ukupan uplaćeni novčani deo osnovnog kapitala društva iznosi 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dana uplate, a ukupan nenovčani deo osnovnog kapitala čine potraživanja suvlasnika, koja kao zaposleni imaju prema „Vršački Vinogradi“ AD, Vršac, na dan 27. februar 2005. godine. Drugostepeni sud je prema stanju u spisima utvrdio da je Skupština tužioca 13. juna 2006. godine donela Odluku da se ovlašćuju svi suvlasnici da u svoje ime, a za račun društva preduzimaju radnje u parničnom i izvršnom postupku protiv „Vršački Vinogradi“ AD, Vršac, radi naplate potraživanja koje su kao suvlasnici uneli u društvo. Tužena je tako pokrenula parnični i izvršni postupak, radi naplate svog novčanog potraživanja prema tužiocu, odnosno „Vršački Vinogradi“ AD, Vršac i na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vršcu P1. 1547/05 od 10. oktobra 2005. godine kojim je usvojen tužbeni zahtev u celosti i utvrđeno potraživanje prema tuženom, a na osnovu Odluke o raspoređivanju dobiti broj 112/3 od 27. februara 2005. godine, tuženi je obavezan da tužilji isplati iznos od 2.211.405,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2005. godine do isplate. Opštinski sud u Vršcu je 31. oktobra 2006. godine doneo rešenje o izvršenju kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca, ovde tužene, za proširenje sredstva i načina izvršenja radi naplate novčanog potraživanja poverioca, a 2. novembra 2006. godine tužena je u celosti naplatila svoje potraživanje, s tim što je isplata izvršena na njen lični račun, a ne na račun tužioca. Drugostepeni sud je istakao da je pravostepeni sud trebalo da primeni odredbu člana 124. Zakona o privrednim društvima, kojom je predviđeno da društvo sa ograničenom odgovornošću može povući i poništiti udele u slučajevima određenim osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva i da odluku o povlačenju i poništaju udela donosi skupština članova društva sa ograničenom odgovornošću, ako osnivačkim aktom ili ugovorom društva i članova društva nije drugačije određeno. U konkretnom slučaju institut povlačenja udela, nije bio regulisan ugovorom o osnivanju tužioca, dok je ugovorom o suvlasništvu na udelu bilo predviđeno da svaki suvlasnik udela može da povuče svoj suvlasnički udeo, ali ne pre isteka roka od godinu dana od dana osnivanja društva. Prema nalaženju drugostepenog suda, u toku prvostepenog postupka pravilno je utvrđeno da je tužena predmetno potraživanje koje je imala prema tužiocu u celosti naplatila i novac prenela na svoj lični račun, odnosno da je postupala kao da je povukla svoj udeo iz društva tužioca, iako je predmetno potraživanje prilikom osnivanja unela u imovinu tog društva, te su bili ispunjeni zakonski uslovi da se donese presuda kojom je traženo da se utvrdi da je tužena nezakonito raspolagala svojim udelom, odnosno da je povukla udeo iz društva tužioca suprotno odredbi člana 124. Zakona o privrednim društvima i protivno ugovoru o osnivanju tužioca. Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražena isplata iznosa od 2.742.139,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, zbog istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, iz razloga što je prema odredbi člana 115. stav 1. Zakona o privrednim društvima, predviđeno da član društva sa ograničenom odgovornošću stiče udeo u osnovnom kapitalu društva srazmerno vrednosti svog uloga. Srazmerno vrednosti svog udela u ukupnom kapitalu društva, član društva sa ograničenom odgovornošću stiče i pravo glasa, kao i imovinska prava prema društvu, odlučujući o učešću u dobiti kao i raspodeli likvidacionog viška. Dakle, unošenjem svog potraživanja kao nenovčanog udela u društvo tužioca, tužena je stekla status člana i odgovarajuća prava koja iz toga proističu, a predmetno potraživanje je postalo imovina društva. Stoga, tužena više ne može raspolagati, odnosno prisvojiti navedeno potraživanje, pa ni u slučaju da dođe do njegove naplate, već je dužna da naplaćeni iznos vrati u imovinu tužioca. Ovim se svakako ne dira u pravo tužene da istupi iz društva tužioca i da zahteva naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka člana društva, shodno članu 180. stav 3. Zakona o privrednim društvima, ali ovakva okolnost ne utiče na njenu obavezu vraćanja tužiocu nenovčanog uloga koji je nezakonito prisvojio. Iz navedenog sledi da potraživanje tužioca prema tuženoj kao svom članu nije nastalo u vezi sa njihovim pravima i obavezama iz Zakona o privrednim društvima, već je u konkretnom slučaju u pitanju prelazak dela imovine tužioca u imovinu tužene, koji nema svoj pravni osnov u nekom pravnom poslu, niti u zakonu, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Zato po stanovištu drugostepenog suda nije bilo mesta primeni pravila o roku zastarelosti iz člana 47. Zakona o privrednim društvima, na koji se prvostepeni sud pozvao, već važi opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na institut sticanja bez osnova i koji u konkretnom slučaju nije protekao.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 33/09 od 10. jula 2009. godine potvrdio presudu Trgovinskog suda u Pančevu P. 117/08 od 29. oktobra 2008. godine. Navedenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „Vršačko Vino“ DOO, Vršac kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi M. L. nezakonito raspolagao udelima tužioca, odnosno da je povukao udeo iz društva protivno odredbama člana 124. Zakona o privrednim društvima, ugovora o osnivanju i ugovora o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva „Vršačko Vino“ DOO, Vršac, kao i u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime nezakonito povučenog osnivačkog uloga kod tužioca isplati iznos od 1.499.576,81 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. novembra 2006. godine do isplate.

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 2800/09 od 30. jula 2009. godine potvrdio presudu Trgovinskog suda u Pančevu P. 118/2008 od 19. februara 2009. godine. Navedenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zathev tužioca „Vršačko Vino“ DOO, Vršac kojim je tražio da se utvrdi da je tužena J. Z. nezakonito raspolagala udelima tužioca, odnosno da je povukla udeo iz društva protivno odredbama člana 124. Zakona o privrednim društvima, ugovora o osnivanju i ugovora o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva „Vršačko Vino“ DOO, Vršac, kao i u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime nezakonito povučenog osnivačkog uloga kod tužioca isplati iznos od 2.400.788,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. novembra 2006. godine do isplate.

Navedenim presudama je utvrđeno da tužilac „Vršačko Vino“ DOO, Vršac, nije aktivno legitimisan za podnošenje predmetne tužbe i da nema pravni interes da se utvrđuje da su tuženi nezakonito raspolagali udelima tužioca odnosno da su povukli udeo iz društva protivno odredbama člana 124. Zakona o privredenim društvima, tj. ugovora o osnivanju i ugovora o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva, jer se ne radi više o udelu tužioca, jer je istupio iz društva „V.V. Vino“, Vršac, i svoj udeo preneo na novog osnivača i sticaoca udela „Living Stone Invest“ DOO iz Novog Sada.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.)

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da član društva s ograničenom odgovornošću stiče udeo u osnovnom kapitalu društva srazmerno vrednosti uloga (član 115. stav 1.); da društvo s ograničenom odgovornošću može povući i poništiti udele u slučajevima određenim osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva, da odluku o povlačenju i poništenju udela donosi skupština članova društva s ograničenom odgovornošću, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno, da odluka skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću o povlačenju i poništenju udela sadrži – osnov povlačenja i poništenja, iznos koji se plaća članu povučenog i poništenog udela i dejstvo poništenja na osnovni kapital društva, da se odluka iz stava 2. ovog člana unosi u knjigu odluka i da član društva s ograničenom odgovornošću čiji je udeo povučen i poništen gubi prava i obaveze koje je imao po osnovu tog udela (član 124.); da istupanjem i isključenjem člana društva s ograničenom odgovornošću prestaje njegovo svojstvo člana u društvu i sva prava koja iz toga proizlaze, da se odredba stava 1. ovog člana odnosi i na druge osnove prestanka svojstva člana društva s ograničenom odgovornošću u društvu, da član društva s ograničenom odgovornošću kome prestane svojstvo člana društva ima pravo na naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka svojstva člana društva (član 180. stav 1, 2. i 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.).

Zakono o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US) bilo je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380. stav 1. tačka 4)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Viši trgovinski sud i Privredni apelacioni sud, kao sudovi poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Privrednog apelacionog suda. Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda je utvrđeno: da je tužena, odnosno podnositeljka predmetno potraživanje koje je imala prema tužiocu u celosti naplatila i novac prenela na svoj lični račun, odnosno da je postupala kao da je povukla svoj udeo iz društva tužioca, iako je predmetno potraživanje prilikom osnivanja unela u imovinu tog društva, te da su ispunjeni zakonski uslovi da se donese presuda kojom je traženo da se utvrdi da je tužena nezakonito raspolagala svojim udelom, odnosno da je povukla udeo iz društva tužioca suprotno odredbi člana 124. Zakona o privrednim društvima i protivno ugovoru o osnivanju tužioca; da je tužena unošenjem svog potraživanja kao nenovčanog uloga u društvo tužioca, stekla status člana i odgovarajuća prava koja iz toga proističu, a da je predmetno potraživanje postalo imovina društva, te da nije mogla raspolagati navedenim potraživanjem, čak i u situaciji da dođe do naplate, već je bila dužna da naplaćeni iznos vrati u imovinu tužioca, čime se ne dira u pravo tužene da istupi iz društva i da zahteva naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka člana društva u skladu sa članom 180. stav 3. Zakona o privrednim društvima; da potraživanje tužioca prema tuženoj kao svom članu nije nastalo u vezi sa njihovim pravima i obavezama iz Zakona o privrednim društvima, već je u konkretnom slučaju u pitanju prelazak dela imovine tužioca u imovinu tužene, koji nema svoj pravni osnov u nekom pravnom poslu, niti u zakonu u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da nije bilo mesta primeni pravila o roku zastarelosti iz člana 47. Zakona o privrednim društvima, na koju se prvostepeni sud pozvao, već opšteg roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na institut sticanja bez osnova i koji u konkretnom slučaju nije protekao.

Međutim, presudama Višeg trgovinskog suda Pž. 33/09 od 10. jula 2009. godine i Pž. 2800/09 od 30. jula 2009. godine je utvrđeno: da tužilac „Vršačko Vino“ DOO, Vršac, nije aktivno legitimisan za podnošenje predmetne tužbe i da nema pravni interes da se utvrđuje da su tuženi nezakonito raspolagali udelima tužioca, odnosno da su povukli udeo iz društva protivno odredbama člana 124. Zakona o privredenim društvima, tj. ugovora o osnivanju i ugovora o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva, jer se ne radi više o udelu tužioca, jer je istupio iz društva „V.V. Vino“, Vršac, i svoj udeo preneo na novog osnivača i sticaoca udela „Living Stone Invest“ DOO iz Novog Sada.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je ovakva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da su Viši trgovinski sud i Privredni apelacioni sud, kao sudovi poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe.

Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maja 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke '', od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-1113/2008 od 10. februara 2010. godine i Odluku Už-705/2012 od 28. novembra 2012. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je na osnovu citiranih odredaba Ustava i zakona, konstatovao sledeće: da je društvo sa ograničenom odgovornošću privredno društvo koje radi obavljanja delatnosti osnivaju jedno ili više pravnih ili fizičnih lica, koja ne odgovaraju za obaveze društva, a snose rizik poslovanja do visine svog uloga u društvu; da je osnovna karakteristika ovog društva da ima svoju imovinu koja je odvojena od imovine njegovih članova i da su sredstva koja su članovi društva uneli u društvo, imovina društva, tako da se može razlikovati vlasništvo nad imovinom društva koje pripada društvu, kao pravnom licu, od vlasništva nad društvom koje pripada njegovim članovima; da je društvo sa ograničenom odgovornošu samostalno u vršenju svojih privrednih delatnosti i odgovara za preuzete obaveze u pravnom prometu sa trećim licima, a da članovi društva ne odgovaraju neposredno za obaveze društva prema trećim licima, ali snose rizik poslovanja društva do iznosa svojih uloga, što praktično znači da je potpuno odvojena odgovornost članova društva od odgovornosti samog društva, tako da poverioci društva mogu isplatu svojih potraživanja tražiti samo od društva, a ne i od njegovih članova i obrnuto, a poverioci članova društva nemaju pravo da svoje potraživanje ostvaruju prema društvu.

Prema utvrđenim činjenicama konkretnog slučaja, po oceni Ustavnog suda, pred prvostepenim sudom je bila sporna aktivna legitimacija tužioca u ovoj parnici. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da tužilac u vreme podnošenja tužbe, nije vio vlasnik spornog udela tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Tužilac je bio jedini osnivač “V.V. Vino” DOO, Vršac sa 100% udela, a kasnijim ugovorima od 19. marta 2007. godine odnosno 23. maja 2007. godine svoj udeo od 100% u “V.V. Vino” DOO, Vršac uz naknadu je ustupio novom osnivaču sticaocu „Living Stone Invest“ DOO, Novi Sad, odnosno preneo je svoj udeo, uključujući sva vlasnička prava i interese društvu sticaocu. Iz navedenog prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije vlasnik, ni novčanog kapitala, ni potraživanja podnositeljke kao jednog do osnivača „Vršačko Vino“, jer je sav svoj kapital, pa time i eventualno potraživanje od podnositeljke preneo na društvo sticaoca.

Privredni apelacioni sud je u osporenoj presudi, bez prethodne ocene prigovora nedostatka aktivne legitimacije tužioca, primenio odredbu člana 124. Zakona o privrednim društvima i utvrdio da je podnositeljka nezakonito raspolagala svojim udelom, odnosno povukla je svoj udeo iz društva tužioca, posebno što je podnositeljka unošenjem svog potraživanja kao nenovčanog udela u društvo tužioca stekla status člana i odgovarajuća prava, a predmetno potraživanje je postalo imovina društva, te u tom smislu podnositeljka nije mogla raspolagati, odnosno prisvojiti navedeno potržiavanje, pa ni u slučaju kada dođe do njegove naplate, već je bila dužna da naplaćeni iznos vrati u imovinu društva. Drugostepeni sud svoje stanovište obrazlaže time da pravo podnositeljke da istupi iz društva tužioca i da zahteva naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka svojstva člana društva, ne može uticati na njenu obavezu vraćanja tužiocu nenovčanog uloga, koji je nezakonito prisvojen.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena drugostepena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što pravni stav Privrednog apelacionog suda u osporenoj presudi Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine, da je podnositeljka ustavne žalbe nezakonito raspolagala udelima tužioca “Vršačko Vino” DOO, Vršac, odnosno da je povukla udeo iz ovog društva protivno članu 124. Zakona o privrednim društvima, ugovoru o osnivanju, kao i ugovoru o izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva “Vršačko Vino” DOO, Vršac i da je obaveže da tužiocu na ime nezakonito povučenog osnivačkog uloga isplati utvrđeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, predstavlja paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava, s ozbirom na to da drugostepeni sud prethodno nije ocenio istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, te je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Pančevu P. 116/08 od 19. decembra 2008. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ocenjujući navode o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude Trgovinskog suda u Pančevu P. 116/08 od 19. decembra 2008. godine, koje je iskoristila i na osnovu koga je doneta osporena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 804/10 od 16. juna 2011. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnositeljki nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku doneo nadležni drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je u drugostepenom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisana. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti